Kako i zašto VIS Idole vole i oni rođeni posle njihovog raspada

Promocija knjige „Idoli i poslednji dani, usmena biografija benda“ održana u KC Gradu, bila je jedna od prvih u nizu događaja koji su ove godine organizovani povodom šezdesetog rođendana preminulog, a za ovaj bend suštinski najvažnijeg, Vlade Divljana. Tu su još i izložba fotografija „Vlada“ Goranke Matić, čijim fotografijama je obogaćena i ova knjiga, veliki koncert u Sava Centru pod nazivom „Sanjaj me, sanjaj“, zatim predavanje Muharema Bazdulja u Domu kulture „Studentski grad“ o prožimanju književnosti i popularne kulture unutar jugoslovenskog konteksta, i verovatno još mnogi drugi.

Ono zbog čega mi je ova knjiga posebno interesantna je to što je nju, kako je i sama na promociji više puta naznačila, uredila a ne napisala, mlada pesnikinja Ana Marija Grbić, a ne neko ko je u vremenima kada su Idoli stvarali i živeo. Kao što je to na primer Petar Janjatović, muzički analitičar i svedok tog vremena. Po njegovim rečima, i on sam je gajio skepsu prema ovom projektu sve dok nije uvideo da je upravo namerna autorksa nevidljivost, ali i harizma sa kojom je prilazila sagovornicima njen najveći adut. On i moderatorka Milica Špadijer su istakli da su upravo nepretencioznost ali i gotovo filmska montaža izjava važnih aktera i rašomonijada koja se oko njih pravi najveća prednost ove knjige.

- Nisam se osetila kao da mogu da progovorim o osamdesetim zato što ne mogu. Mogla sam da fabrikujem neka iskustva koja nemam. A interesantno je što se svako seća nekog drugog koncerta ili nekih potpuno različitih stvari. Ako u ovoj knjizi tražite neku opštu istinu nećete je naći. U njoj ima nekih šest, sedam, osam istina i to je nekako jedino prirodno – rekla je na promociji autorka Ana Marija Grbić rođena 1987 godine.

Meni kao nekome ko nije hardkor fan Idola, već za njih znam i precipiram ih kao i Bajagu - nešto što je odavno ponelo naziv kultnog i kao takvo jednostavno postoji i ne dovodi se u pitanje, bilo je jako interesantno da sklapam kockice između toga šta su oni u stvari predstavljali, slušajući govornike na promociji i čitajući knjigu, i toga gde su sad svi ti ljudi koji su bili u i oko Idola.

Ana Marija je pričala sa nizom ljudi od svih članova Idola, osim sa Vladom čije je izjave izvlačila iz starih intervjua, pa do Gorana Vejvode o kome se i dalje polemiše da li jeste ili nije bio deo benda, Siniše Škarice urednika tadašnjeg Jugotona najodgovornijeg za format albuma „Čokolada“, Dragana Papića konceptualnog umetnika koji tvrdi da ih je on stvorio, pa sve do Gorana Bregovića (kako opisati ovog čoveka?) i profesora Nebojše Pajkića kojeg sam srela te večeri a koji je nekako bio začuđen brojem mladih ljudi na promociji usput me pitajući koliko ovo mesto, odnosno KC Grad postoji.

Kako promocija odmiče sa svakim trenutkom postajem svesnija kako priča o Idolima ne može postojati van konteksta novog talasa za koji Petar Janjatović tvrdi da nam je već muka da o njemu slušamo, Jugoslavije nakon Titove smrti, bunta, veze sa londonskom scenom osamdesetih, paralelnim postojanjem Stonsa i Bouvija, ekspanzije panka, kao i činjenice da su Idoli prvi jugoslovenski bend koji je ukrstio koncept i muziku, te nakon albuma „Odbrana i poslednji dani“ završio na listi od top deset evropskih bendova koji obećavaju, zajedno sa Depeš Modom.

Međutim, Dipeš Mod i dalje postoji, a Idoli su postali raspršena slika, čudo o kome se pripoveda i delić po dećil sklapaju kockice.

Srđan Šaper je danas jedan od vodećih marketniških magova i sva je prilika da je mlađim naraštajima poznatiji kao direktor agencije Meken Erikson Beograd koja je stajala iza mnogih predsedničkih kampanja nego kao jednog od člana nekada kultnog benda.

Razmišljajući o tome pozdravila sam se majkom autorke koja je u razgovoru skoro pa tužno provukla kako je ona imala priliku da živi i oseti ta zlatna vremena za razliku od nas mladih i da joj je zbog toga i žao. Nakon čitanja knjige, i koncerta održanim u čast Vladi Divljanu povodom njegovog šezdesetog rođendana, shvatila sam i zašto.

Sinoć, u prepunom Sava Centru, Vlada je ponovo okupio neverovatan broj ljudi i vrhunskih muzičara koji su svirali njegove pesme, baš kao i onda kada je bio centralna tačka oko koje su rasli Idoli. Atmosfera je bila prepuna poštovanja i ljubavi i bilo je magično. Vrhunski muzičari i Vladini prijatelji su prašili dobra dva sata prenoseći snagu njegovih pesama i meni i deci koju su povele njihove majke.

Za trenutak je mogla da se oseti snaga nekadašnje scene, oživeli su duhovi i dali su sve od sebe da ponovo zasija to ludilo koje se nepravedno prepisuje samo mladosti. Na bini su se smenjivale legende od Caneta i Antona iz Brejkersa, do Ramba, preko Saše Lošića, Darka Rundeka, Koje, frontmena Darkvuda, Lačnog Franca, Eve Braun, pa sve do Kornelija Kovača, Bojane Vunturušević, Bajage i mnogih drugih. Nevladina organizacija na čelu sa Zdenkom Kolarem koji je skromno zamolio publiku da ne tapše njemu i Letnje Kino bili su domaćini i muzička podloga bez koje ništa ne bi išlo tako glatko.

Zahvaljujući Vladi, muzika je ponovo pobedila i porušila sve vremensko prostorne razlike. Atmosferu koncerta, koji je okupio ljude koje verovatno nikad više nećemo videti u tom satavu zajedno na bini, možda najbolje objašnjava uvodni deo knjige koji kaže:

U trenutku kada je prestao da postoji jedan bend, nastavile su da žive priče i legende o čijim će istinama još dugo govoriti i pevati i generacije koje dolaze.

Još fotografija sa koncerta pogledajte dole: