Napeto popodne uz sake sa japanskim Jakuzama

Sve je počelo posetom studiju za tetovažu legendarnog tebori umetnika Horijošija III. On je jedan od najboljih majstora za tetovažu na planeti i omiljen kod Jakuza. Kad smo ga pitali zašto Jakuze toliko posećuju njegov studio, on je samouvereno odgovorio: "Oni piju u prvoklasnim barovima, imaju prvoklasne žene i nose prvoklasne tetovaže." Tako da nije bilo veliko iznenađenje kad se u njegovoj radnji pojavio par mladih članova bande, pitajući me da li sam čuo za karte oicho-kabu ili da li se kockam.

Rekao sam im da sam pre mnogo vremena prestao da sviram klavir — što je gangsterska referenca na pachinko slot mašine. Oni su se na to nasmejali. Nisam bio siguran da li mi se podsmevaju ili im se istinski dopala moja šala. Ponudili su mi da me nauče igranju oicho-kabua, posloživši karte pored metalnog poslužavnika punog paklica cigareta, upaljača i japanskih igara s pločicama.

Dok smo igrali, pričali smo o Jakuzama i njihovom popularnom ali neautentičnom imidžu u javnosti. Poznati u Japanu kao Gokudō, oni se često etiketiraju kao međunarodni organizovani kriminalni sindikat. Praktično japanska verzija mafije. Slušao sam priče o mladim Jakuza huliganima — u odelima, kose ofarbane u plavo — kako biju ljude po noćnim klubovima i stoje nad strancima iznuđujući ih da plate astronomske račune u barovima sa hostesama. Legendarna su i njihova brutalna pravila — osmišljena da zaštite njihovu predstavu o časti i slavi. Sve me je to podsetilo na sopstvena iskustva dok sam kod kuće bio bajker odmetnik, među kojima se najviše ceni poštovanje.

Posle nekoliko cigareta i neuspelih partija igara sa pločicama, otvorio sam im se o svom klubu i kako kad vas proglase kriminalnom organizacijom u Australiji to znači da bajkeri odmetnici više ne mogu da drže studije za tetovažu; zanat koji je sastavni deo bajkerske kulture još od njenog nastanka sedamdesetih.

Pogledajte VICE film: Japanske bajkerske bande

Zauzvrat, Jakuze su mi pričale o progonima vlade kojima su one izložene, a koji im zabranjuju ugovore o gradnji i zanate koji su vekovima bili njihov glavni izvor prihoda. Pitao sam ih da li bi bili zainteresovani da daju intervju u kojem bismo pričalo o tome i ulozi Jakuza u savremenom Japanu. Oni su se ubacili nazad u svoje formalne tihe manirizme, došaptavajući se neko vreme i naposletku mi rekli da će mi se neko javiti da mi kaže mesto i vreme sastanka.

Mladi članovi Jakuza u Horijošijevom studiju

Narednog dana, dok sam izlazio iz tokijskog metroa, preda mnom je zakočio kombi sa zatamnjenim staklima. Vrata su kliznula ustranu, otkrivši ruku i nabudženi roleks, a potom i čoveka u beloj košulji koji je sedeo u senci. Rečeno mi je da se on zove Mr. S. i da će morati da me "ispita" pre nego što njegov šef odobri naš sastanak. Zurio je hladnokrvno u mene dok je odsečenim palcem milovao svoju bradicu. "Kafa?", pitao je.

Naklonio sam se i nervozno pristao, znajući da će me kofein ubaciti u još veću paranoju.

Jakuze su mnogo više od odsečenih prstiju, filmova "Bita" Takešija i iznenadnog nasilja. Njihova istorija proteže se unazad više stotina godina do perioda Meiđi, kad su se ilegalni muvatori delili na tekiju — one koji preprodaju kradenu robu — i na bakuto: one koji su upleteni u kockarske poslove.

Savremene Jakuze sebe vole da vide kao duhove potomaka odmetnutih ronina (samuraja bez gospodara) iz 17. veka. Odjeci ove klase često se mogu videti u ceremonijama inicijacije Jakuza koje sadrže nagoveštaje rituala ispijanja sakea kod tekije i bakuta.

Danas su Jakuze prećutni tabu. Mnogi ih smatraju mrljom na ponosnoj istoriji japanske pristojnosti. Ljudi ne žele da govore o njima. Kad god sam pitao, nailazio sam na skretanje sa teme ili ogorčeni prezir. Kao što je to rekao jedan barmen: "Japan ima mnogo bolje kvalitete."

Prema listu Ekonomist, stopa kriminala u Japanu zapravo je u značajnom opadanju u poslednjih 13 godina. Stopa ubistava, 0,3 smrti na 100.000 ljudi, među je najnižim u svetu. U ovom sve bezbednijem modernom Japanu, tvrdi se da Jakuze postaju ili passe, poraženi strogim novim zakonima, ili prosto iščezavaju zbog odsustva novih članova.

Intervju sa Mr. S-om u kancelariji Jakuza

U kombiju, Mr. S. je konačno prekinuo ćutanje tiho rekavši svom prevodiocu da izgledam "veoma slatko". Nastavili smo da se vozimo bez ikakvih nagoveštaja kuda smo se uputili, ali smo na kraju stigli u korporativnu zgradu koja je očigledno njihovo sedište. Bila je to dvospratna građevina, s četiri muškarca istetovirana od glave do pete na ulazu, koji su nas pažljivo motrili dok smo im prilazili kombijem. Onda su se momentalno ispravili i naklonili.

Prvo što sam primetio bilo je godište momaka ispred zgrade — svi su bili u kasnim dvadesetim ili stariji. Gledao sam dok je jedan od mladića povlačio patent zatvarač na svojoj čempion trenerci i video da su mu dva prsta odsečena kod drugog zglavka. On me je pogledao i zbio šalu na japanskom, pokazavši mi ruku. Prevodilac mi je preneo da je rekao kako je učinio da mu prsti "odlete". "Jubitsume!", uzviknuo je drugi, misleći na ritualni čin skraćivanja prstiju kao način iskupljenja — fizička demonstracija izvinjenja.
Jakuze su jedina kriminalna organizacija koja očekuje da samosakaćenje istovremeno služi kao simbol hrabrosti i kažnjavanja. Ako neki član uradi bilo šta da organizaciji donese neki problem ili nanese sramotu, od njega se očekuje da odmah odseče svoj prst kao ponudu za pokajanje. Prsti se odsecaju bodežom ili malim samurajskim mačem, što je tradicija koja odražava samurajevo oslanjanje na stezanje sopstvenog mača — sa svakom sledećom greškom i odsečenim prstom, vojnik je primoran da se manje oslanja na svoj sve slabiji stisak, a sve više na grupu kojoj pripada.

Imajući u vidu njihovu brutalnu reputaciju, pitao sam Mr. S-a šta ga je privuklo Jakuzama. "Mislim da obično postoje dva obrasca ulaska u grupu", rekao mi je on preko prevodioca. "Jedan je neko ko je bio problematičan u mladosti, bio divlje dete od najmlađeg uzrasta i sada želi da uskoči u zajednicu Jakuza kako bi stekao slavu na ulici. Drugi su adolescenti koji ulaze preko drugog člana iz finansijske koristi, neko ko traži posao. Kao ja."

I s tim je on iskočio iz kombija i ljubazno nam otvorio zadnja vrata.

Pripadnik Jakuza mi pokazuje svoju tetovažu koi ribe

Dvojica muškaraca otvorila su nam vrata njegove kancelarije. Očigledno su nas već očekivali. Mr. S. je objasnio da smemo da slikamo koliko god želimo, dok god se na slikama ne nađu ljudi sa fotografija u ramovima ili lica članova Jakuza.

U predvorju sam ga pitao zašto smatra da je važno da Jakuze imaju tako tvrdu reputaciju. "Jakuze održavaju red za sve građane. Kad deca ne bi imala čega da se plaše, radila bi šta god im se prohte i niko ne bi mogao ništa da uradi da ih zaustavi", rekao je on. "Tukli bi se na ulici i nastao bi haos. Ali kad dođu Jakuze, izvuku ih iz kluba i premlate, oni mogu da zaustave taj haos."

Prošli smo kroz konferencijsku salu u kojoj je nekoliko muškaraca sedelo za stolom i pričalo uz čaj. Primetio sam nekoliko poznatih lica od prethodne večeri u Horijošijevom studiju. Oni su ustali i nasmešili se. Dvojica njih su mi tražili mejl, želeći da vide fotografije svojih tetovaža koje sam uslikao prethodno veče.

Ove tetovaže označavaju lojalnost šefovima, baš kao i odsečeni prsti

Ove godine Japan je usvojio Zakon o borbi protiv zavere uterivanje straha, u kom se navodi da čitava grupa može da bude optužena ukoliko se samo jedan član grupe zaverio da počini neki zločin. Zakon je izazvao veliku kontroverzu — kritikovan je i zbog podizanja "zločina" kao što su nelegalno kopiranje muzike i branje pečuraka u zaštićenim šumama na isti nivo kao prave zločinačke pretnje.

I Mr. S. smatra da je zakon skandalozan. "U njemu se kaže da su 'ljudska prava ravnopravna pod ustavom', ali on nije nimalo fer prema nama. Mi ne smemo čak ni da igramo golf", rekao je on. "Ljudi koji donose zakone nameštaju ih tako da odgovaraju samo njima. Kad političari urade nešto loše, uvek nađu načina da se izvuku. Oni su verovatno mnogo gori od Jakuza."

Ispričao sam mu za slično kršenje ljudskih prava sa kojim se suočio moj motociklistički klub pod zakonima u Australiji – članovima motociklističkih klubova u određenim državama nije bilo dozvoljeno da budu viđeni u javnosti u grupi od više od dvoje ljudi. Nije nam dozvoljeno čak ni da vozimo motore u grupama — što je glavna svrha postojanja našeg kluba — a kamoli da odigramo partiju golfa.

Član Jakuza čeka Horijošija

Mogao sam da saosećam sa problemima Jakuza. Bilo je to kao da vlada pokušava da iskoreni njihov glas. Ali prema rečima Mr. S-a, pravi razlozi za progon japanske vlade mogli bi da budu malko složeniji od zauzimanja "čvrstog stava prema kriminalu".

"To bi moglo da potiče jednako od uticaja američkih korporacija kao i od japanske vlade", rekao je on. "Postoji izvestan sukob između organizacija povezanih sa vladom koje se trude da pokrenu inicijative, kao što su vođenje industrije flipera (pačinko legalne kockarnice), i građevinske industrije, koju su tokom istorije vodile Jakuze. Vlada pokušava da preuzme naše industrije i angažuje ljude kao što su penzionisani policajci. Pačinko mašine su industrija vredna više milijardi dolara, tako da je to velika stvar."

"To je zato što su korporacije povezane sa vladom i oni međusobno sarađuju. Tako da i političari i policija imaju svoju veoma mračnu stranu. Ne kažem da oni ne treba da postoje, ali zašto su Jakuze jedine koje se kontrolišu, nadgledaju i regulišu? Zašto se samo mi stavljamo u okove?"

Prostorija iznad kancelarije, rezervisana za rituale i žrtvovanja

Pominjem mu da to možda ima neke veze s njihovim istorijatom nasilja. I on se složio s tim. "Naravno, i mi činimo loše stvari. Ali u našem društvu postoji i nužno zlo nad kojim ne možemo da zažmurimo. Na primer, imamo ugovore sa barovima i klubovima da im pomognemo kad god se nađu u nevolji. Zamislite da vodite bar, a izbila je tuča među mušterijama i vi pozovete policiju u pomoć, ali dok oni ne stignu, popišu imena, pronađu dokaze, uzmu izjave, noć je potpuno propala, žurka je završena i ostali ste bez posla."

"Ali ako pozovu nas, mi možemo da se usredsredimo samo na lika koji je započeo tuču i svi ostali mogu da uživaju u ostatku večeri. Možemo da ga izvučemo napolje i upozorimo ga da se kloni bara ako se ne smiri. Mnogo je brže i lakše ugasiti požar kad se mi bavimo tom vrstom problema."

Mr. S. me je uveravao da su glavni interesi Jakuza zaštita ljudi. "Trudimo se da budemo odgovorni prema lokalnim meštanima, bilo da su u našoj grupi ili ne. Ako znamo da neki od mlađih ljudi imaju problema sa drogama, mi smo odgovorni za to i moramo da im pomognemo da se odviknu od njih. Praktično morate da se starate o mlađoj generaciji i pokažete im šta je ispravno a šta ne. Bilo da su deo naše hijerarhije ili ne."

Mladi Jakuza pokazuje Horijošijev rad

Da bi ilustrovao svoju poentu, Mr. S. je istakao primer cunamija koji je potresao Japan 2011. godine. Mediji su javili da su Jakuze reagovale sa humanitarnom pomoći brže od vlade — što je podvig na koji su oni i dan-danas ponosni.

"Posle zemljotresa, naša grupa je odvezla 10 kombija pomoći za ljude u Fukušimi. Autoputevi su bili u totalnom haosu, a benzinske pumpe su bile pretrpane. Ali mi smo zalepili velike nalepnice na svoje kamione sa natpisom: 'humanitarna pomoć',", ispričao je Mr. S. "U ono vreme su benzinske pumpe govorile da svako vozilo može da dobije maksimum 20 litara benzina, ali mi smo im na to rekli: 'Ne slušamo vaše gluposti! Ovo je vanredno stanje, ljudima je potrebna naša pomoć.' Tako da smo ušli preko reda i uzeli benzin, zato što delujemo strašno i oni su se plašili. Iskoristili smo to što smo Jakuze."

Mr. S.

Pitao sam Mr. S-a gde su se deli mlađi članovi Jakuza. "Nema mnogo mladih koji žele da nam se pridruže", priznao je on. "Da budem iskren, imate mnogo neprijatnosti jednom kad se pridružite Jakuzama. Deca znaju da smo veoma strogi prema njima, a vlada je veoma stroga prema nama. Vlada nam ne dozvoljava da otvaramo bankovne račune, ne možemo da kupujemo stanove, ne možemo da kupujemo automobile ili čak da igramo golf. Ne možemo da školujemo decu zato što nemamo ništa na svom imenu. Sva loša deca više vole da se ubace u grupe prevaranata ili ulične bande nego da postanu Jakuze."

Sve mi je to zvučalo poznato. Sećao sam se šta mi je moj predsednik rekao kad sam prvi put postao član svog motociklističkog kluba. Ako si ovde zbog finansijske dobiti, tvoji džepovi će uskoro ostati prazni. Takođe, ako imaš devojku, ona će te verovatno ostaviti. Jedini praznici na koje ćeš ići biće vreme provedeno u zatvoru. Nije baš posebno glamurozan život.

Kad smo završili razgovor, Mr. S me je odveo u svoj omiljeni soba restoran. Vlasnik je brzo došao sa sakeom i mi smo nastavili da pijemo rundu za rundom. Bili smo obasipani japanskim poslasticama sa jelovnika. Bio sam više puta u noćnom izlasku sa velikim imenima iz podzemlja, ali večera sa Mr. S-om nije delovala kao puka demonstracija statusa ili uticaja. Bio je to strastveni poziv u njihovu kulturu, njihov svet.

Pokušao sam diskretno da platim račun zato što nas je Mr. S. čitavog dana velikodušno čašćavao kafom, hranom i cigaretama. Vlasnik me je odmah zaustavio i pozvao njega da priđe. Mr. S. je podigao ruku sa odsečenim prstima i tiho rekao: "Pre bih sebi odsekao još jedan prst nego što bih dozvolio da gost Jakuza plati ceh."

Za još dekadencije, pratite Mahmuda na Instagramu

Još na VICE:

Izgubljene fotografije užasnih mesta zločina u Italiji

Portreti majki čija su deca ubijena

Fotografije mesta ubistava u Londonu