Evo zbog čega nam raskidi mejlom toliko teško padaju

Tekst je prvobitno objavljen na Tonic.

“U poslednjih nekoliko dana shvatila sam da ne želim da budem u vezi.”

Površinski gledano, sve je delovalo prilično jasno, a opet nakon što sam bezbroj puta pročitao imejl u kom je moja bivša raskinula sa mnom – treći te vrste koji sam dobio u životu — za mene su i dalje neka krupna pitanja ostala bez odgovora. Najočiglednije od svih: “Ne želiš da budeš u vezi… ili ne želiš da budeš u vezi sa mnom?”

Ta suštinska informacija delovala je ključno za moju sposobnost da se pomirim sa neuspehom naše kratke ljubavne veze. Ali budući da Kristina nije nagovestila da bi želela da se taj razgovor nastavi, samo sam joj ljubazno odgovorio i pokušao da pođem dalje — ostavši bez osećaja zaokruženosti.

Do tada sam mislio da sam naučio kako da se izborim s ovom vrstom stvari još na faksu, kad me je Ešli šutnula preko imejla posle trogodišnje veze. Njeno pismo iz vedra neba, kao i njeno skoro jednogodišnje odbijanje da priča sa mnom ili odgovori na moja pitanja nakon toga, takođe su me ostavili u neznanju. Da li mi je taj medij toliko otežao stvar? Ili je to bila nesposobnost da shvatim sopstvenu ulogu u neuspehu tih veza?

Teško je reći. Raskidi preko imejla očigledno ne dopuštaju komunikaciju na isti način kao što to čine tekstualne poruke, instant poruke ili razgovor uživo, ali to ne znači da nemaju svoje vreme i mesto. Podaci Istraživačkog centra Pju pokazali su da je skoro svaka peta osoba okončala vezu preko tekstualne poruke ili imejla, i da se time podjednako služe i muškarci i žene. U članku za Slejt, novinarka Amanda Hes čak je branila ovu praksu, navodeći brojne situacije u kojima tvrdi da je ona primerena: kad ne želite da ostanete sami sa drugom osobom, kad smatrate da je druga osoba suviše tvrdoglava da bi prihvatila raskid u razgovoru uživo, kad postoji želja da se koristi pismena forma kako bi se izložio jasan proces razmišljanja i, naravno, iz dobrog starog kukavičluka.

U nekim slučajevima, e-raskid zapravo se ni ne odvija mnogo drugačije nego što bi u stvarnom životu, ali i dalje postoje suštinske razlike u tome kako se ta dva doživljavaju. Prilikom raskida preko imejla, uskraćene su nam izrazito važne komponente komunikacije: govor tela, afekat, spontanost i nesvesne poruke. Preskakanjem ljudske interakcije i vođenja razgovora, rizikujemo da razvodnimo naše iskustvo i ograničimo mogućnost za samospoznaju i autentičnost, naročito u slučajevima kada druga strana možda ima neka dodatna pitanja. Kompjuterski ekran često postaje zid iza koga se krijemo da bismo izbegli da postanemo ranjivi.

Onlajn komunikacija takođe kompromituje našu sposobnost da prepoznamo i izrazimo emociju, kaže Stiv Viteker, kognitivni psiholog i profesor interakcije između ljudi i kompjutera na kalifornijskom Univerzitetu u Santa Kruzu. "Jedan od razloga zašto bi inicijatori mogli više da vole imejl prilikom raskida jeste taj da ne moraju da vide i prihvate emocije koje primalac oseća", kaže on. U studiji iz 2013, Viteker je govorio o čestom impulsu da se izbegnu ili zaborave negativna osećanja posle raskida, obično se rešavajući digitalnih podsetnika kao što su fotografije ili tekstualne poruke. Ali kao što zna svako ko je gledao Večni sjaj besprekornog uma, preboleti bivšeg nije tako jednostavno kao stisnuti delete. (Mada nismo suviše daleko od toga da pokušamo.)

Naravno, nisu ni raskidi u stvarnom svetu savršeni i mogu da otvore vrata neželjenoj svađi, impulsivnim komentarima i otkrivanju suvišnih informacija, kaže Džordž Nicberg, klinički psiholog koji istražuje onlajn interakcije i lične međuljudske odnose na Univerzitetu Kolumbija. Nicberg je ustanovio da onlajn raskidi ostavljaju više prostora za višeznačnost. “Odsustvo tona glasa, gledanja oči u oči i govora tela znači da obe strane mogu manje da pročitaju jedna drugu, što je dvosekli mač”, kaže on. “Onlajn raskid koji ne poseduje audio-vizuelni kontakt može da dovede do greške u komunikaciji koja može nenamerno da povredi, ali bivši partneri možda suviše dobro poznaju jedni druge pa znaju da su velike šanse da bolne istine isplivaju na površinu kad se raskida uživo.” Možda se sve samo svodi na to koliko iskreni želimo da budemo, i prema sebi i prema partnerima.

Za neke, osećaj zaokruženosti prosto predstavlja sposobnost građenja jasnih narativa o tome šta nam se dešava u životima. Tara Maršal, psiholog-istraživač koja proučava međukulturnu psihologiju i stilove ljubavnih veza na Univerzitetu Brunel u Londonu, takođe smatra da je teško protumačiti emotivni ton imejla u kom se raskida, naročito ako u imejlu nema mnogo drugih detalja. Prema njenoj proceni, raskidi licem u lice su bolji ako želite osećaj zaokruženosti.

“Ljudima su potrebni jasni razlozi zašto se veza okončala kako bi mogli da izgrade jasan narativ o okončanju veze; ta zaokruženost im pomaže da izađu na kraj sa sopstvenim negativnim emocijama, prebole ih i pođu dalje”, rekla mi je ona. Međutim, to važi samo za duže veze, kada su obe strane formirale emotivnu vezu — Maršal veruje da su raskidi preko imejla savršeno prihvatljivi za kraće veze, gde je došlo do svega nekoliko susreta.

Ali da li nam je zaista potreban osećaj zaokruženosti? Zar ne možemo prosto da stisnemo zube, instaliramo Tinder i pođemo dalje? Ne uvek, a Frojd bi mogao da pomogne da se objasni zašto (budite strpljivi). U eseju iz 1917. godine “ Oplakivanje i melanholija”, Frojd je odredio razliku između ove dve vrste ožalošćenosti. On je utvrdio da je oplakivanje zdrava, svesna reakcija na gubitak voljene osobe, dok melanholija podrazumeva dugotrajnije i traumatičnije posledice koje mogu da sadrže pad samopoštovanja, poteškoće u funkcionisanju u svetu, osećaj niže vrednosti i opštu nesposobnost da shvatite šta se desilo i pođete dalje. Ako nam se ne pruži prilika da razumemo i obradimo zašto je došlo do raskida, može da nam bude uskraćeno zdravo oplakivanje i da ostanemo zatočeni u hroničnom stanju melanholije.

Ilana Geršon, kulturološka antropološkinja sa Univerziteta u Indijani, proučava ukrštanja raskida i tehnologije, i napisala je brojne članke na ovu temu. Jedan razlog zašto raskidi preko imejla mogu da deluju višeznačno, tvrdi ona, jeste zbog toga kako smo uslovljeni da se nosimo sa “prebacivanjem sa medija na medij" — vođenjem razgovora preko više različitih medija. “Ponekad, čak i ako jedna osoba veruje da je raskid konačan, druga osoba neće uspeti da prihvati njegovu konačnost dok se ne ponovi u nekom drugom mediju”, napisala je ona u članku za Žurnal antropologije.

Pošto koristimo mnogo raznih načina komunikacije u našim dnevnim životima — imejl, tekstualne poruke, telefonski razgovori, kao i aplikacije kao što su Fejsbuk i Instagram—teške vesti mogu da nam ne deluju dovoljno stvarno kad ih prvi put vidimo. Dakle, šta u vezi s imejlom tačno čini da on ne deluje konačno? Teško je reći.

Geršon, koja je ova pitanja istraživala još temeljnije u knjizi Raskid 2.0, rekla mi je da najteže padaju oni raskidi u kojima je osoba koja raskida odbila da promeni medijum. “Mislim da ne postoji jasan put do osećaja zaokruženosti, a mi Amerikanci često volimo da okrivimo medij koji se koristi za zaokruživanje. Ali zapravo je sve mnogo komplikovanje od toga.” Prema njenom mišljenju, svi mediji mogu da dovedu do loših raskida. “Nije u pitanju sam medij, drugim rečima”, kaže ona. “U pitanju je kako vi doživljavate uticaj tog medija na poruku.”

Možda odgovor nije toliko u tehnologiji koju koristimo za raskid koliko u odluci koliko autentični želimo da budemo. Ako smo iskreniji u raskidima, spremniji da postavljamo i odgovaramo na teška pitanja, hoće li nam to pomoći da se bolje zalečimo, na kraju unapredivši naše celokupno mentalno zdravlje i pojačavši našu spremnost da procvetamo u budućim vezama? Ili smo samo osuđeni na to da iznova slušamo omiljeni album Smitsa dok jedemo čitavu picu svakih nekoliko meseci sve dok se ne venčamo ili ne umremo? U svakom slučaju, ja ću jesti picu i slušati Smitse dok kraja života, ali bi lepo bilo naći nekoga sa kim bih to zajedno mogao da radim.

Godinama sam razmišljao o tome što se desilo s Ešli i kontemplirao nad načinima na koje sam mogao bolje da izađem na kraj s tim, na kraju se pomirivši s tim da je njena upotreba imejla, makar delimično, bila izraz dubljih problema u našoj vezi. Kad me je Kristina godinama kasnije takođe šutnula preko imejla, bio sam malo pripremljeniji da se pomirim s istinama i misterijama koje uz to idu. Istina je da imejl kao medijum može da doprinese da raskidi budu neprijatniji, ali je isto tako istina i da raskidi preko imejla mogu biti simptom istovremeno naše ambivalentnosti prema sopstvenim osećanjima i anksioznostima prilikom direktnog suočavanja sa sukobom u vezi. Na osnovu onoga što sam ja naučio, mogu da vam kažem da rešenje za loše raskide preko imejla nije izbegavanje imejla, već pokušaj da se shvati zašto uopšte imamo impuls da ga koristimo za tako nešto.