Usamljenost, prijateljstvo i trojka

FYI.

This story is over 5 years old.

galerija

Usamljenost, prijateljstvo i trojka

Njen najpoznatiji projekat "The Three" je foto esej koji prati ljubavni trougao između troje penzionera koji žive u različitim domovima u Los Anđelesu.
29.6.15

Sve fotografije Isadora Kosofsky

Isadora Kosofski fotografiše od svoje četrnaeste godine. Sada je, kao dvadesetogodišnjakinja, dokumentarni fotograf, a prvi put je iza kamere stala tokom časa razvijanja fotografija u osmom razredu. Od tada, posvetila je veliki deo svog života dugotrajnim projektima foto žurnalizma u i oko svog grada Los Anđelesa. Kosofski sebe najčešće vezuje za institucionalna uređenja: njen najsvežiji projekat, Vinny and David, prati dva brata kroz Vinijevo pritvaranje u kazneno popravni dom, gde je završio zato što je izbo čoveka koji je napao njihovu majku.

Druga institucija koju Kosofski voli u svom radu je oporavljenički ili dom za brigu o starima. Godine su subjekat u većini njenih radova, sa možda njenim najpoznatijim projektom The Three - foto esej koji prati ljubavni trougao između tri penzionera koji žive u različitim domovima u Los Anđelesu. Sastali smo se sa ovom introspektivnom umetnicom i studetknijom na masteru studija roda na UCLA da porazgovaramo o životu među subjektima, povezivanjem sa starima, i savremenoj usamljenosti.

Reklame

VICE: Kako si počela da se baviš fotografijom?

Isadora Kosofski: Išla sam na osnovne časove razvijanja crno belih fotografija u osmom razredu. To je jedini čas fotografije koji sam ikada pohađala. Taj kurs je trajao otprilike tri meseca, a obuhvatili smo i kameru kroz njega. Baka mi je preminula ubrzo posle kraja kursa. Od malena sam imala težnji ka tome da budem novinar, i kada sam otkrila fotografiju osetila sam veliku povezanost sa tim; Osećala sam da kroz slike mogu mnogo jasnije da se izrazim nego kroz reči. Kada mi je baka umrla osećala sam se tako usamljeno i želela sam da fotkam ljude koji me podsećaju na nju. Takođe sam želela da pričam priče pomoću svoje kamere, tako da sam pitala moje da mi nabave digitalni aparat i počela da prilazim starijima na javnim mestima i odlazila u penzionerske i oporavljeničke institucije.

Da li je pristup tim institucijama težak?

Da. Izazov je da se pristupi bilo kojoj institucijalnoj sredini, bez obzira da li je u pitanju zdravstvena, ili kako je u skorije vreme bilo, kaznena ustanova. Ljudi koji tamo rade su prirodno oprezni prema strancima. Ali ja sam uvek imala dugoročan pristup. Ne mogu samo da banem u neku pojedinačnu sredinu - nečiji život - fotkam, i onda odem sa tim sećanjima. Svi moji projekti se baziraju na dugoročnim, održavanim vezama sa mojim subjektima. Mislim da kada radiš u okruženju kao što je bolnica ili oporavljenički dom počinješ da otkrivaš svoju povezanost sa subjektima, i to pokaže ljudima koji tamo rade da je tvoja namera važna, značajna i da posvećuješ mnogo vremena i i truda svojim subjektima. Veliki sam zagovornik korišćenja fotografije kao načina promocije nečijeg samopoštovanja kroz kontinuirano izlaganje fotografisnju.

Hajde da pričamo o staračkom ljubavnom trouglu, kako si ih našla?

Fotografisala sam ženu u Dženinom penzionerskom domu u to vreme. Jedne noći, kada sam odlazila, stajala sam na parkingu i primetila Adinu, Vila i Dženi kako se drže za ruke. Vil je ispratio Dženi unutra, pa su on i Adina nastavili dalje. Posmatrala sam je dok je hodala stazom to svoje zgrade i odmah osetila tu povezanost sa gubitkom koji je ona osećala u tom trenutku. Osećaj da je ona prva koja ostaje iza, koja se pozdravlja tog dana. Gledala sam dok Adina i Vil dok koračaju u suprotnom pravcu.

Reklame

Posmatrala sam ih nekoliko nedelja pre nego što sam im prišla, i pričala sam sa ljudima iz zajednice penzionera koji tu žive, jer su oni svi veoma bliski. Raspitivala sam se o njima i kod osoblja pošto je zajednica penzionera uzak krug ljudi u Los Anđelesu. Išla sam u različite ustanove i ćaskala sa osobljem, posebno u u onoj gde je bila Dženi, a u kom sam i ja radila. Pitala sam negovatelje da mi ispričaju nešto o njima, zanimalo me je kako ih posmatraju ostali. Htela sam da vidim da li ih na bilo koji način osuđuju. Znala sam, čak i pre nego što sam pričala sa bilo kim, osećala sam da postoji neka romantična nit između njih troje. Negovatelji su njihovu vezu nazivali "Trojkom" ali nekoliko ljudi u ustanovi su se rugali tome, govoreći, da je nečisto da muškarac ima dve žene. I tako, posle nekoliko nedelja posmatranja kako dolaze i odlaze iz zgrade i viđajući ih u kafiću na uglu, prišla sam Dženi jednog jutra dok je čekala Vila i Adinu. Predstavila sam se i rekla : "Ja sam fascinirana vama i volela bih da vas upoznam, i provedem neko vreme sa vama i vašim prijateljima."

Jesu li bili raspoloženi da učestvuju?

Ona je pristala, a na početku nisam ni vadila kameru. I kako je vreme prolazilo počela sam da ih fotografišem, pokazujući im da sam dokumentaristički fotograf koji želi da ispirča njihovu priču, ali oni nisu bili zainteresovani za to. Oni su zapravo najmanje zainteresovana grupa koju sam ikada fotkala u smislu procesa pravljenja fotografija. Oni su voleli što se ja muvam okolo i počeli su čak da zaboravljaju da sam uopšte prisutna, što je idealno za fotografa. Toliko sam vremena provela sa njima da sam počela da se osećam kao da smo svi zajedno na jednoj avanturi, ali nisam bila sigurna gde zapravo idemo. To je bila želja za zajedništvom, zaista. To nije želja da se ostane mlad, već odbijanje izolacije i usamljenosti koja, kod mnogih ljudi, dolazi sa procesom starenja.

Reklame

Koliko dugo si ih pratila?

Dve godine.

Kakav je njihov odnos ovih dana?

Nisu više zajedno. Pokušavam da nastavim projekat ali oni nisu više u vezi. Više ne komuniciraju jer Adina i Dženina porodica nisu želela da one ostanu u toj vezi. Njihove porodice su na neki način nametnule odluku, i taj odnos je prekinut.

Kako se Dženi, Vil i Adina osećaju povodom razdvajanja?

U kontaktu sam sa njima, i delimično često sam se čula sa Vilom neko vreme, ali, kako oni stare, tako im se memorija pogoršava. Životi im nisu aktivni kao što su nekada bili. Nisam diskutovala sa njima o tome, ali rekla bih da se obe više brinu što će izgubiti VIla nego jedna drugu. Njihovo prijateljstvo kao žena nije nešto o što ih brine da će izgubiti.

Kako je to postati tako intiman sa ljudima koje fotografišeš a ona završiš projekat i napustiš ih?

Ne smatram nužno nijedan svoj projekat završenim, ali proces u kojem na kraju postajete prijatelj sa subjektima je stavno jedini način na koji ja mogu da slikam. Ne mogu odgovorno ispričati nečiju priču ako se ne osećam povezano sa njihovim životima. Primetila sam da sam provela - bar od kad sam imala 14 godina - mnogo više vremena sa svojim subjektima nego sa porodicom i prijateljima. To je veoma emotivan proces. Biram ljude i priča koje na neki način reflektuju nešto kroz šta sam ja prošla i sa čim mogu da se povežem. Lično, više brinem o svom odnosu sa subjektima nego sa fotografijama koje su rezultat tog odnosa.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu