Režiser dokumentarnih filmova i muzičar Nik Dvajer još uvek pamti kada je i gde shvatio da postoje ljudi koji komponuju muziku za video igrice. Njegov trenutak prosvetljenja dogodio se kada je igrao Streets of Rage: „Ime tog tipa bilo je ispisano na uvodnom ekranu – muziku komponovao Juzo Koširo", poručio mi je Dvajer preko Skajpa. „Prvo što sam pomislio bilo je: jebo te, ko je ovaj tip? Bilo je to prvi put da se muzika izdigne na jedan viši nivo. A to nije bila mala stvar."I pored traga koji su ostavili za sobom, muškarci i žene koji su pisali muziku za osmobitne i šesnaestobitne video igrice sa konzola ostaju nepoznati van granica Japana. Ova želja da se baci malo svetlosti na „zaboravljene heroje" s početka ere video igara je samo jedan od razloga zbog kojih se Dvajer odlučio da u saradnji sa Red Bulom snimi dokumentarnu seriju pod nazivom „Kopanje po prošlosti[1]" koja se ovim ljudima i bavi. Kao inspiracija za naziv serije poslužio je Dvajerov pohod na japanske prodavnice starih video igrica u potrazi za legendarnim naslovima, poput nekog di džeja koji traži ploče. Poslednja epizoda ove serije predviđena je za četvrtak, kao stvorena da se vikend protraći uz tv umesto uz nešto drugo.Oni koji je budu pogledali konačno će imati priliku da čuju muzičare i kompozitore koje je ova muzika inspirisala. A to su maltene svi, počev od Dizi Raskala iz Londona pa do Flajing Lotusa iz Los Anđelesa. Biće tu i na tone propratnog materijala iz Tokija i snimaka starih japanskih video igara za konzole, ako vas to zanima makar i približno kao mene. A ja sam time oduševljen.Kad sam bio klinac nije mi bilo ni na kraj pameti da iza muzike koja je treštala dok sam ja pržio rožnjače ispred ekrana cepajući igrice postoji neko ko to komponuje. I da su to pravi ljudi, od krvi i mesa. Ali pošto nisam bio preterano bistro dete, sada sam prilično siguran da bih, da mi je neko tada rekao da i Nintendo ima svoje zaposlene, pomislio kako su to ona smetala iz platformskih igrica. Dvajer je, kao Novozelanđanin, bio toliko strpljiv i uljudan da se sa mnom složi. „Kad si dete ti ne kapiraš da ima i onih koji odjednom kažu ,e sad je dosta, daj da se snimi neka progresivna rok muzika kroz tri kanala'. A ta muzika služi da ti pomogne da pređeš igru."„Kad čovek malo bolje razmisli, tu je sve nekako čudno, cela ta ideja da si muzičar ali da istovremeno provodiš vreme u kancelariji i za to dobijaš platu", kaže on. „Od devet do pet praviš muziku o kojoj onda nemaš nikakvu povratnu informaciju. Svaki muzičar može da tezgari makar i pred petnaest ljudi, ali je ipak svestan kako oni reaguju na to što radi."Međutim, neka druga ograničenja samo su rasplamsala kreativnost. Verovatno u pokušaju da na to skrene pažnju, Dvajer je nahvalio drevnu kulturu Japana i tradicionalne umetničke forme kao što su haiku poezija ili ikebana aranžiranje cveća. Poenta koja se krije iza oboje glasi: „Kaži što više sa što manje reči."Ali umetnost potekla iz tehničkih ograničenja ne važi samo za muziku iz video igrica.„To se odrazilo na prvobitnu produkciju elektronske muzike, na jungle i rani house pogotovu. Producenti su prosto hteli da uprkos postojećim ograničenjima izvuku maksimum", kaže Dvajer. „To su ljudi koji su voleli izazov. Sa skalamerijom kakvu su oni zatekli na početku osmobitne i šesnaestobitne ere, jedini cilj koji biste imali bilo bi pravljenje dobrih melodija koje ljudima ne bi brzo dosadile. Hteli su da to budu numere koje bi držale pažnju klincima ako se zaglave na nekom teškom nivou."A dok smo nas dvojica tako ćaskali na tu i slične teme, palo mi je na pamet da muzika u video igricama neretko izaziva i sasvim suprotan efekat: ona naime ubrzava, ali vreme zato teče sve sporije.„Kad malo bolje razmisliš, to ti je kao kad se prvi put u životu izložiš nekoj stresnoj situaciji", smejao se Dvajer. „Možda tom temom treba da se pozabavimo u nastavku serije. Sećam se kako je bilo dobro kad muzika ubrza u Street Fajteru 2. Ta igrica mi je poždrala godine života."Pogledajte čedo Dvajerove kreativnosti na Youtubu.
Reklame
Reklame
Dvajer je potom primetio da je Novi Zeland bio zemlja odana Sega Megadrajvu, nakon čega smo se složili da je Sonik imao neke od najboljih numera. Ovo je vazda bio i biće favorit potpisnika ovih redova.Ali generaciji koja se ujedno i bavila muzikom i igrala igrice, numere iz ovih drugih poslužile su kao inspiracija. I to ne samo za „osmobitne" kompozitore, čija muzika ionako zvuči kao da je maločas sišla sa neke dvadeset i kusur godina stare konzole, već i za hop hop izvođače koji navode stare saundtrekove kao uzor. Treba li takođe napomenuti i da je muzika za video igrice danas predviđena kako za horske nastupe, tako i za ulično izvođenje recimo nekog džez dueta u prolazu podzemne železnice, čije se ciguliganje čuvene naslovne numere „Mario" serijala čulo u vozu br. 4 u kojem sam se truckao jedno popodne?„Otkrio sam da u naše vreme, kada imamo internet, sve što ti posluži kao inspiracija još dok si dete – bez obzira na to koliko ti je ukus čudan – možeš na tom istom internetu da pronađeš i saznaš nešto o tome", rekao mi je Dvajer. „Oduvek mi se činilo potpuno sumanuto i neverovatno koliko ima malo informacija o ovim japanskim kompozitorima koji su ipak imali ogroman uticaj na naše odrastanje. Znam ja da ne može svako da gugluje na japanskom, ali ipak…"Prema Dvajeru, biti anoniman u ono vreme bila je sasvim normalna stvar. Danas bi zvuk basa kakav je imao Sansoft u svojim igricama možda stekao kultni status, ali Naoki Kodaka i ostatak tima u ovoj kompaniji sve do skora o tome nisu imali pojma. Jer su osamdesetih, kada se sve to dešavalo, oni na to gledali jednostavno kao na posao i ništa više.
Reklame