​Otkrivanje izgubljenih fotografija iz psihijatrijske bolnice

Sreo sam Dona dok sam živeo u Prestviču u severnom Mančesteru tokom 2005. godine. U to vreme sam radio sa Markom I. Smitom iz grupe The Fall kao koautor njegove autobiografije, Odmetnik. Don (čije je pravo ime Gordon Čarls Montgomeri) i Mark imaju zajedničku i istoriju. Povremeno su uzimali esid i razvaljivali se zajedno tokom osamdesetih, sa Džonom Kuperom Klarkom i Niko - još dvoje bivših stanovnika Prestviča.

Sa 66 godina, Don je bio - i još uvek jeste - živa legenda u ovom kraju (čak i sada, uprkos opasnostima koje nosi rak). Ali počeo sam da ga posmatram kao neotkrivenog umetnika tek kada mi je zajednički prijatelj poslao poruku početkom ove godine, terajući me da pogledam seriju fotografija koju je napravio od kraja 1970-ih do ranih 1990-ih, dok je radio kao ložač u psihijatrijskoj bolnici u Prestviču.

Fotografije su mi delovale blisko kada sam ih prvi put video, jer je to način na koji posmatram svet. Sve je u temperamentu. Bliskost na fotografijama, njegov demokratizujući pogled; one se odriču svake naznake očigledne nostalgije. Don vas uvlači unutra minimizirajući svoju temu: oboljenja meštana. A ukoliko ne možete da doživite umetnost lično, šta je onda poenta?

Sreo sam se sa Donom da popričamo o njegovom životu fotografa i da saznam kako je izgledalo raditi u bolnici.

VICE: Rekao si mi jednom da na tebe nikada nisu imali uticaj drugi fotografi, niti si bio svestan njihovog rada. Imajući to u vidu, zanima me zašto si počeo da praviš ove fotografije - šta je bila inicijalna varnica?

Don: Počeo sam da radim u bolnici 1979. godine. Imao sam 30 godina i tek sam počeo da fotkam iznervirane ljude u pabovima. U to vreme nije bilo mnogo ljudi koji su fotkali i pabovima. Obično sam hvatao ljude na prepad. Bizarno, zar ne? Bili su u fazonu: 'evo ga opet ovaj - odjebi sa tim tvojim fotkama', ali na lep način.

Onda su hodnici u bolnici počeli da mi privlače pažnju, kad je svetlo bilo dobro. Ništa nije bilo promišljeno. Jednostavno sam fotkao brzo, bez previše znanja ili mnogo promišljanja.

Sve dok je kotao radio kako treba nije bilo mnogo posla sve do kraja smene kada treba da se izbaci pepeo, proveri ulje, pa bih ili čitao, šetao okolo ili fotografisao.

Ima nečeg izuzetno atraktivnog u otkrivanju radova koji nisu dostupni na internetu. Kažeš da si nedavno ponovo otkrio sve ove slike u starom koferu. Fascinantno mi je to što ti nisi preterano svestan njihove brilijantnosti.

Nemam strast ni za čim. Ljudi imaju strast za muzikom, fudbalom. Ja imam jebeš-sve strast. Odlično je. I imam savršen krvni pritisak. Najbolji krvni pritisak.

Nikada nisam pomišljao da ću uraditi bilo šta sa tim slikama. Nedavno sam bacio tri ogromne kese pune fotografija. Uzeo bih jednu rolnu filma i iz nje bih izvukao jednu ili dve dobre fotke, a sve ostale su prosto bile sranje. A u to vreme je razvijanje bilo dosta skupo.

Uvek sam bio bez keša. Sećam se da kako sam petkom davao zaradu bivšoj ženi sredinom osamdesetih, plaćao račune za tu nedelju i imao dovoljno para za dve krigle piva. Razmišljao sam šta da radim da pokrijem ostatak nedelje? Tada sam počeo da prodajem malo vutre.

Jednom si mi rekao da si ponekad uzimao esid dok si bio na poslu. Odlična lokacija da izađeš iz sopstvenog uma. Da li je to na neki način uticalo na fotografije?

Ne baš. Uzimao sam esid u mornarici pre nego što sam počeo da radim u bolnici. Pravi esid: mikrodotove; drži te 12 sati. Ponekad je bio jezivo. O bože - koliko li će još ovo da traje? Prosto si morao da probaš da prebrodiš sve najbolje što možeš. Kad počne da te pušta a već si se navikao, to je trenutak kada počinje zabava, kad si ga provalio a još uvek te radi.

Redovno sam pušio travu i uzimao spid. Imao sam esid u bolnici, ali ništa previše jako. Dobro sam ga podnosio.

Pravili smo i žurke u toj ložionici. Noću. Vikendom. Vino i pivo. Uzmemo par dima napolju, siđemo dole i sednemo u ložionicu, gde je lepo i mirno, slušamo Frenka Zapu, Kevina Kojna.

Žurke nisu bile planirane. Glavni ložač me je pozvao telefonom jednom i rekao: 'Neka mlada žena te traži ovde, popela se na gomilu uglja". Došla je sa flašom vina u ruci, pokušavala da me nađe. Rekao je, 'Spustiću je dole'. To je bio period kada sam bio samac.

Odrastajući u blizini Prestviča, kao klinci smo uvek bili sumnjičavi prema 'mentalnim pacijentima'. Nismo znali bolje.

Nije bilo potrebno mnogo vremena da se čovek navikne na to mesto. U početku misliš - ovde su svi ludaci - ali to ne traje dugo. Bilo je nekih opasnih i agresivnih ljudi, ali nisu bili opasni i agresivni sve vreme jer bi u suprotnom bili negde drugde. Ponekad sam odlazio na zaključana odeljenja gde su mogli da izađu samo ukoliko bi ih medicinske sestre pustile napolje, ali nikada nisam imao probleme.

Klinci su se primali na te priče za zastrašivanje. Realno, baš sranje. Umesto da se sprijatelje sa njima, oni su se podrugivali pacijentima. Ali niste mogli da vidite mnogo toga u Prestviču.

Videli biste nekog i nikada ne bi progovorili, nikada ne biste izvukli ni reč iz njih. Ali je svako bio drugačiji. Kad bi uveče obišao odeljenja, svi su jednostavno sedeli tamo bez reči ili bi međusobno razgovarali. Imali su sopstvene odnose. Bilo je dosta karanja u žbunju. Jednog lika su zvali "Benzinska pumpa" jer mu je kurac bio takav. On se non-stop karao u žbunju. Jebao je i muškarce i žene. Nisam video baš mnogo te akcije.

A onda je bilo ljudi poput Terija - nešto nije bilo u redu sa njim - nije bio potpuni ludak, ali bi sedeo u pabu, smejao se i pio piće sa tobom, a ti onda pomisliš, 'možda ne bi trebalo da bude na odeljenju'. Ali to je sve što je znao. Bio je dosta srećan što je štićenik u bolnici i što može da izađe i popije par piva.

Nisu više toliko vidljivi ovih dana. Ranije si mogao da ih provališ na kilometar. Danas su skoro svi pacijenti mladi: skoro da nema gerijatrijskih pacijenata. Tada to nije bio slučaj: kako su bili obučeni, lekovi, način na koji su hodali, takve stvari; izgledali su ostarelo. Mnogima pantalone uopđte nisu stajale kako treba; bile su iz druge ere, iz 1950-ih, išle su visoko iznad članaka. Odeća bi im se pomešala pa bi ih sestre obukle bukvalno u bilo šta. Pomešaj i kombinuj. A neki pacijenti bi krali tuđe pantalone.

Serija fotki sa šljivama na oku: kako su one nastale?

Nije počelo kao takmičenje u modricama. Prosto sam uspšeo da uslikam nekoliko fotki u pabovima. Jedna od njih je bila poklon: 'Izvoli Don, slikaj me sa modricom na oku'. Pomislio sam, dođavola, imam dosta modrih očiju ovde. Ono što mene tu dira: većina njih se smeje, onako prostački, sa tim svojim modricama.

Da li su ljudi sa fotografija nekada videli ove slike?

Sećam se da sam odneo fotke u Ostriš pab, 10-15 godina nakon što sam ih uslikao i svi likovi su bili u fazonu: 'Jebote, pogledaj me'. Još uvek su mislili da su bili smešni.

Da li još uvek poseduješ aparat kojim si napravio ove fotografije?

Kad sam izgubio posao u bolnici (nezakonito je otpušten jer su ga uhvatili u posedovanju marihuane) početkom 1990-ih, išao sam sa sindikatom na sud i dobio 10 hiljada. I to je bio isti period kada sam se rastao od žene. Spiskao sam sve na putovanja i razvaljivanje od alkohola. Kao što se inače i radi kada si u takvoj situaciji. Bili smo zajedno 17 godina. Zapravo možeš da stvarno osetiš bol. Užasno. Uništila je većinu mojih stvari. Izbacila moju opremu napolje. Fotoaparat je izleteo kroz prozor. Trebalo je da fotkam taj aparat, slomljen na ulici.

Sada fotkam samo mobilnim telefonom. Zadnji aparat mi je bio odličan: NOKIA. Čak me je na nekin način i smorio jer je bio tako dobar.

Kako se osećaš nakon nedavne operacije?

Imao sam rak jednjaka. Nisam još počeo da jedem normalno, ali sam mnogo bolje. Proveo sam se za sve pare. Nisam imao velike zdravstvene probleme čitavog života. Ne mogu ni malo da se žalim, pio sam kao smuk od svoje 16 godine. Ono što me nervira je kada me ljudi pitaju, 'jesi dobro, jesi dobro?'. Neki lik, koji inače skoro nikada ne priča sa mnom, me je pre neko veče pitao, 'Jesi dobro… hoćeš da te ispratim do taksija?'. Bože dragi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu