FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

​Božić Bata ne voli decu kojima je poplava odnela sve

Naslov, naravno, nije istinit, ali to je trend u savremenom novinarstvu. Pre će biti da je Božić Bata krenuo sa poklonima i za onu decu koja se još od prolećnih poplava sa svojim porodicama potucaju u razvaljenoj kasarni u Obrenovcu, ali do njih nije...
9.1.15
Fotografije su od autora teksta

Foto: Bojan Bednar

Naslov, naravno, nije istinit, ali to je trend u savremenom novinarstvu. Pre će biti da je Božić Bata krenuo sa poklonima i za onu decu koja se još od prolećnih poplava sa svojim porodicama potucaju u razvaljenoj kasarni u Obrenovcu, ali su ga presrele maskirne uniforme iz prijavnice i strogo ga upitale: "Kuda, debeli?". I tako su deca kojima je bujica odnela sve igračke, odeću i čitave kuće ostala i bez prazničnih darova. Kraj.

Sledećeg, drugog dana Božića, na istoj prijavnici, dočekao nas je zastavnik Vojske Srbije (bez brkova) i ljubazno nam saopštio da ne možemo da uđemo u kasarnu bez dozvole opštinskih vlasti. Čuo je, kaže, i za VICE film o krvnoj osveti, u duhu prazničnog pokolja posavetovao nas da ne objavljujemo nikakve karikature ali, iako ne sumnja u naše dobre namere da ispitamo gde su nestali pokloni iz vreće Božić Bate, ne može da nas pusti u kasarnu bez tog papira.

Ja sam tip koji lako odustaje, ali moj prijatelj, novinar iz Obrenovca koga sam po suvomrazici izvukao iz tople sobe ne bi li me vodao po varoši, predložio mi je da ipak odemo do opštinara. Da ga nisam poslušao, nikada ne bih shvatio da sam, kao običan zelembać, neprestano postavljao pogrešno pitanje. Odgovora gde su nestali pokloni za decu iz kasarne ne može biti, jer poklona nije ni bilo. A kako bi ih i bilo kad…

"…Muka je to s njima ja stvarno nisam rasista ali iščupali su sto dvadeset i jednu slavinu i skinuli osamdeset četiri lavaboa ko zna šta s tim rade prodaju valjda a ko bi to i kupio i još došla jedna novinarka pa im kaže vi sada recite da se smrzavate a u sobi je baš vruće a sve to ide uživo došlo mi da iskočim ispred nje kao onaj na utakmici s Albanijom a oni samo što parket ne povade skidaju lim sa krova pa i to prodaju oni i ne žele da napuste kasarnu tamo im je super bolje nego gde su ranije živeli…"

Stvarno, Božić Bata bi bio lud kad bi nosio paketiće deci onih ljudi koji takve glavobolje zadaju lokalnoj samoupravi, iako se na to obavezao.

Neutaživa novinarska znatiželja gonila me je dok smo se s ausvajsom vraćali u kasarnu. Tamo, daleko od očiju javnosti koja ne želi da je uznemiravaju, okruženo bodljikavom žicom, živi oko 200 ljudi. Nisam mogao da dočekam da vidim ko su ti što razgrađuju hram nekad četvrte vojne sile u Evropi, dok istovremeno ne žele da odu iz njega.

Reklame

Tamo nas je ugostila porodica Osmani. Njihovu i nemaštinu porodica koje su sa njima smešteni u kasarni, teško mi je opisati, ponajviše zbog toga jer se od takvih opisa očekuje da dirnu u srce, naježe kožu, izazovu katarzu u kojoj kratkotrajnu empatiju nasleđuje trijumfalno zadovoljstvo čitaoca jer je, bar za sada, izbegao sudbinu siromaha o kojima čita. Ja takav alibi ne želim da vam dajem.

To je sedmočlana porodica, izbegla sa Kosova. Pored majke Hatidže i oca Hajdina, koga nismo zatekli kod kuće, tu je i petoro dece: Samir, Kasandra, Senada, Nardživana i Admir koji ima 10 godina. Smešteni su u sobičak dug četiri, a širok dva i po metra, deset kvadrata, verovatno kancelarija nekog oficirskog ćate.

U sobi imaju jedan krevet, dušeke, televizor, lap top, tiganj i rešo s dve ringle na plin. Dobijaju konzerve, ponekad i hleb. Ponekad i kupe hleb, ako imaju novca. Grejanje i kuvanje na struju strogo je zabranjeno u njihovom paviljonu jer su instalacije slabe. Centralno grejanje je odlično, soba je topla. U susednom paviljonu instalacije su odlične, ali nema grejanja. Jedna starica se tamo smrzla oko Nove godine. Od dva paviljona mogao bi se napraviti jedan dobar, s grejanjem i stabilnom strujom, ali ipak ni u takvom ne bi bilo tople vode.

Porodici Osmani je nuđeno da se smeste u veliku sobu, nekadašnju vojničku spavaonicu, ali Hatidža ne želi da joj deca slušaju ružne reči koje izgovaraju ljudi koji tamo borave. Sva deca idu u školu. Samir ima 19 i uskoro će postati mašinbravar, ali zna da posla neće biti. U školi dobija pomoć od tri hiljade dinara, od čega trećinu daje na mobilni internet. U kafanu i kladionicu ne ide. Ostala deca se uglavnom stidljivo smejulje i pomalo skrivaju od mog fotoaparata. Hatidža ide u školu za odrasle, i naučila je da se potpiše. Ponosna je na to.

Reklame

U poplavi im je nestalo sve. Da treba da se sklanjaju rekla im je komšinica, kad je već bilo kasno. I inače, ljudi s kojima sam razgovarao u Obrenovcu na najčudnije su načine, i po pravilu prekasno, saznali da bi trebalo da se evakuišu. Kuća koju su iznajmljivali više ne postoji. Hteo je, istina, njihov bivši stanodavac da popišu nestalo pokućstvo, ali da on zadrži pare jer je njemu, ipak, stradala kuća, dok su oni bili bolje sreće, jer kuću nisu ni imali. Logika dostojna nitkova.

Najveća im je želja da izađu iz kasarne, ali nemaju gde. Zar u opštini nisu rekli da im je u kasarni super i da ne žele da odu?

Deci je pred Novu godinu rečeno da pišu Deda Mrazu, da će pokloni stići. Uzalud. Šta su poželeli neću reći da dečiju nevinu skromnost ne biste ofucali onim da je nekom ko nema ništa dovoljno malo da bi bio srećan. Budite vi srećni sa malo. Ništa nisu dobili ni za Božić. Uostalom, njihovim roditeljima i komšijama neko mnogo moćniji od Božić Bate obećao je čestite nadoknade za izgubljene kuće i imovinu u poplavama, obećane su i renovirane kuće pre grejne sezone, pa pre Nove godine, pa opet nikom ništa.

U samom paviljonu, lično sam proverio, svi prozori i vrata su na mestu, a i cigle se dobro drže. Da znaju ovi iz opštine, što nisu rasisti.