vesti

​Četvrt veka sa Milom Đukanovićem u sedlu

Milu su opraštane afere, susreti sa nepodobnim likovima, nepotizam i partijska država. Sve ono za šta, bar na papiru, nema mesta u modernim evropskim demokratskim državama.
24 Oktobar 2015, 10:47am

Davnih dana SFRJ, postojala je organizacija koja se zvala Savez socijalističke omladine Jugoslavije, pravi rasadnik budućih mladih lidera partije i države. Na njihovu političku nesreću, nisu baš imali mnogo vremena da se razmašu i mnoga imena danas nikom, pa ni patološkim pratiocima vesti, ne znače ništa. Ali jedno je tu, kao u kamen uklesano: šestostruki premijer, jednom predsednik i već 25 godina sve i svja u Crnoj Gori, čak i kad, doduše retko, nije bio zvanično na vlasti.

Prvi put sam videla Mila Đukanovića u vreme skoro pa zaboravljene Žute grede , "anti-birokratske revolucije", kako su je kasnije nazvali novinari i istoričari. Nije ostavio neki preterani utisak, moram da priznam. Jeste, visok, smirenog glasa i, tada se govorilo, "šminkerski" odeven u poređenju sa ostalim političarima, ali onako, bez šmeka. Nisam se trudila da ga previše zapamtim i turim njegovo ime u folder budućih važnih likova. Kako sam samo pogrešila.

Milo je, zajedno sa svojim tadašnjim političkim blizancem Momirom Bulatovićem, ubrzo postao perjanica Miloševićeve politike ne samo u Crnoj Gori, već i u sve brže raspadajućim ostacima bivše Jugoslavije koji nisu bili spremni na otcepljenje. Brzo je učio, i politiku, i javni nastup i stajling. Momir, poznatiji kao Momo, slepo je sledio Miloševićeve reči, ali je Milo, pažljivo vodeći računa da se ne zameri beogradskom vladaru, pleo i sopstvenu mrežu saradnika, savetnika, prijatelja i pomagača.

Pročitajte i: Crnogorski reperi protiv vlasti Mila Đukanovića

Ko zna da li ćemo nekada saznati sve detalje oko raskida "dva oka u glavi", svojevrsnog razvoda Beograda i Podgorice posle masovnih demonstracija na ulicama glavnog grada Crne Gore u leto 1997. godine . Momo je otišao u istoriju kao "Slobina podguzna muva", a Milo, već lagano preuzevši pokliče za nezavisnost Crne Gore od onih koji su ih uzvikivali godinama, postaje borac za slobodu i odbranu Podgorice od sveg onog pritiska i uticaja iz Beograda koje je, do samo par nedelja ranije, i sam zdušno podržavao.

- Bio je to prvi veliki politički udar na Miloševićev režim od nekog ko je do juče bio bliski saradnik – piše mi jedan britanski kolega koji je izveštavao sa Balkana 1990-tih. – Takođe, i prvi zlatni poen Đukanoviću koji donosi zatvaranje očiju Zapada na njegove negativne poteze, greške i politiku u Crnoj Gori.

Foto via Flickr user

Do pada Miloševića u oktobru 2000, Crna Gora pod vođstvom Mila Đukanovića postaje utočište za mnoge protivnike i disidente, jačajući tako njegov status pro-evropskog demokratskog lidera, suštoj suprotnosti "tiraninu iz Beograda."

Milu su opraštane afere, susreti sa nepodobnim likovima, nepotizam i partijska država. Sve ono za šta, bar na papiru, nema mesta u modernim evropskim demokratskim državama. Mučeni državni tužioci iz Napulja i Barija su se godinama smenjivali u pokušaju da dokažu Đukanovićevu "komandnu odgovornost" za neobuzdani šverc cigareta – u to vreme jedan od najunosnijih poslova organizovanog kriminala. I, ništa.

Saradnici su brzo postajali bivši ukoliko bi nešto – ko zna šta – zgrešili, od Ratka Kneževića i Stanka Subotića, preko političke sabraće Miodraga Lekića i Svetozara Marovića. Opozicija, razjedinjena i delimično kompromitovana kao i svuda na Balkanu, pokušavala je da dokaže povezanost ako ne samog Đukanovića, onda makar njegovog okruženja sa brojnim skandalima, od onih sa fatalnim ishodom , preko korupcijskih, do političkih. I opet, ništa.

Došla je i nezavisnost Crne Gore, a Đukanović je postao "arhitekta vekovnih težnji" za samostalnošću Podgorice. Isti Đukanović kome su ideje o nezavisnosti petnaestak godina ranije bile "separatističke". Ponosno sedeći u kabinetu iza crvene zastave nezavisne Crne Gore, Milo je ponavljao rečenice koje su crnogorskim liberalima ranih 1990-tih donosile, u najmanju ruku, prezir i kritiku.

Foto via Flickr user

Za sve to vreme, premijer najčešće, a jednom i predsednik, Đukanović je, čak i kada nije bio direktno na vlasti, držao oba oka pažljivo na svemu što se dešavalo u Crnoj Gori. Pažljivije je birao saradnike, istina, i često nije bilo lako pogoditi ko izgovara rečenice o evropskoj budućnosti Crne Gore, napretku, standardima i sve slične floskule koje moderni balkanski političari prepisuju iz uputstava za nastupe raznih spin doktora i savetnika. I još jednom, ništa.

Na svim izborima, Đukanovićeva Demokratska partija socijalista pobeđuje, nekad više, nekad manje. Opozicija, još uvek usitnjena i podeljena često i na nacionalim osnovama, nikako da pronađe pravi način da uzdrma prvog čoveka svoje domovine. A nije da im, danas 53-godišnji, Đukanović ne pruža šanse, ne svojevoljno, naravno.

Foto: privatna arhiva

Protesti protiv Đukanovićevog režima koji su počeli prošlog vikenda prvi su, posle dugo vremena, znaci da ono često pominjano "ništa", može da se zameni sa "možda". Za subotu uveče je u Podgorici zakazan novi protest Demokratskog fronta, najveće opozicione političke grupacije i drugih, manjih partija, ili kako sami aktivisti kažu "prvi demokratski finansirani protesti za demokratiju".

Zahtevi su jasni: ostavka Vlade Crne Gore i Đukanovića i formiranje prelazne vlade do održavanja novih izbora. Đukanović je već rekao da ni on, ni vlada, neće ispuniti te zahteve. Jasno, razvod sa politikom posle dvadeset pet godina nije nimalo jednostavan: skoro pola života provedenog na vrhu ne daje se tako lako.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu