Kako je rediteljka filma "Sirovo" uspela da humanizuje kanibala

U jednom trenutku pri početku debitantskog igranog filma Džulije Dikorno "Sirovo" (francuski film koji se od danas prikazuje u odabranim američkim bioskopima), Džastin (Garans Marilije) zagrize u krupan komad lososa. To je jedna dovoljno bezazlena scena. Ali žestina sa kojom to ona radi je zastrašujuća i uzbudljiva, a uskoro se to pretvara u gotovo ljubavnu, strastvenu vezu sa svakim komadom mesa koji zagrize. Na kraju, kako to obično biva, ona avanzuje sa ribe na ljudsko meso.

Džastin odrasta u strogom vegetarijanskom domaćinstvu, ali nakon prvog susreta sa mesom, tokom inicijacije ponižavanja u njenoj veterinarskoj školi, to meso se vrlo brzo pretvara iz nečega što ona pojede u medijum preko kog istražuje ko je u stvari. Film Dikornoove impresivno ogoljava otuđenje koje čovek može da oseća kad shvati da nešto kod njega nije kao kod većine — u ovom slučaju, kanibalizam — ali Džastin tim putem istražuje i sopstvenu ženstvenost i šta znači boriti se da postaneš ono što jesi.

Dikorno je za VICE govorila o tehnikama koje je koristila da bi humanizovala kanibala, prvim reakcijama na svoj film i zašto ono što najviše uznemirava u vezi sa svim tim ni iz daleka nije jedenje ljudskog mesa.

Intervju je prošao skraćivanje i redakturu.

VICE: Govorila si o tome kako si želela da smestiš publiku u kožu čudovišta. Ko je čudovište u ovom filmu?

Džulija Dikorno: To je očigledno Džastin. Ali i nije. U tome i jeste stvar — ona nije čudovište. Ideja je prvobitno nastala od činjenice da je većina kanibala u kanibalskim filmovima pretvoreno u nešto tuđe, kao da su anonimna grupa koja dolazi odnekud da napadne ljude. Oni su kao stvorenja iz svemira ili horde zombija. To je pomalo paradoksalno, jer su kanibali ljudska bića i oni potiču od prave pojave koja zapravo postoji.

Želela sam da uz pomoć ovog filma nateram publiku da se zapita šta u stvari znači biti čovek. Pošto su i kanibali ljudi, a smatramo ih neljudskima, mi potiskujemo tu stranu svoje ljudskosti. Ne želimo da je vidimo. Iskreno sam želela to da proučim.

Čitavo Džastinino putovanje ogleda se u njenoj želji da se uklopi u društvo, ali ona potom u sebi otkriva nešto što se nikako ne uklapa u to društvo. Ali, na kraju, u šta to ona zapravo želi da se uklopi? Ona želi da se uklopi u društvo s apsurdnim pravilima, sa stvarima kao što su grube inicijacije koje su, kad malo bolje razmislite, zapravo čudovišne, taj način na koji se ljudi ponašaju jedni prema drugima kao da su životinje. I ko su tu onda prava čudovišta? I tako eksperimentišući sa svojom sopstvenom animalnošću, svojim sopstvenim impulsima i potrebama zbog kojih se nimalo ne uklapa u ovaj svet, ona uspeva da se, po prvi put u životu, suoči sa jedinim moralnim izborom koji će je definisati: sa svešću da može da ubije, ali neće. Ona to ne želi. I tada ona postaje ljudsko biće, zato što ume da razluči između dobra i zla.

Tokom postupka pisanja scenarija i istraživanja šta znači biti čovek, kojim si se metodima koristila da bi humanizovala Džastin?

Da je publika ne bi odbacila čim prvi put okusi ljudsko meso, morala sam od samog početka priče da gradim empatiju prema njoj. Zato sam izgradila kontekst te inicijacije i establišmenta, tih pravila koja su veoma ponižavajuća, i instinktivno sam znala da će se publika pobuniti protiv njih i početi da navija za nju.

Druga stvar bila je opis ženskog tela koje nije seksualizovano niti glamurizovano — uspela sam da izvučem žensko telo iz njegove niše i da ga načinim univerzalnim. Ne morate da budete žena da biste shvatili da je ono kroz šta Džastin prolazi veoma, veoma bolno. Ali to je jedna veoma simpatična vrsta odvratnosti — ponekad je telo istovremeno i odvratno i smešno — i mislim da možete izgraditi empatiju publike kroz tako nešto.

Sviđa mi se način na koji se u ovom filmu manifestuju animalnost i telesnost. Na koji način misliš da se oni manifestuju u tebi?

Mislim da se u meni manifestuju isto kao i kod svakog drugog. O tome zapravo i govorim u svom filmu, zato mislim da u njemu svako može da se prepozna — zato što, na neki način, kad živite u društvu, svako je sklon potiskivanju nekih delova sebe, delova zbog kojih se nećete uklopiti, koji nisu primereni.

Ali veoma se plašim etiketa i ograda. Ja sam jedna veoma klaustrofobična osoba, tako da je moj odnos prema mojoj animalnosti verovatno samo posledica toga da ne želim da se nađem na mestu gde me očekuju. Verujem u svoje instinkte.

Šta si saznala o strahovima drugih ljudi otkako je premijerno prikazan ovaj film i kako je to uticalo na tvoj stav prema strahu i hororu?

Glavna stvar je da ljudi vole da gledaju žanrovski film koji ih tera na razmišljanje. Deluje potpuno banalno, i ne znam za Ameriku, ali žanr je često niša pravljena samo da bi zaradila novac, koja samo želi da šokira i isprovocira ljude. Činjenica da se nekim ljudima koji nužno ne vole horor film dopao ovaj film i koji su mi rekli: "O, moj Bože, nisam očekivao da ću se smejati, nisam očekivao da ću plakati" — ili upravo suprotno, da su mi ljubitelji horora govorili: "O, moj Bože, to je toliko mučno, a opet nekako više od toga" — tera me na zaključak da ljudi ne žele unapred upakovanu hranu u svojim žanrovskim filmovima. I otkrila sam da što je film bliži publici i životu, što više pričate o ljudskosti, to sve to ljudima postaje strašnije. Razgovor o tim stvarima ume veoma da uznemiri. Istovremeno, srećna sam što vidim da ljudi to žele da osete. Jer smatram da je to deo nas koji obično negiramo pred samim sobom, na to pritiskamo dugme za bezosećajnost kako bismo mogli malo da dišemo. Ali ponekad je dobro doživeti jednu takvu vrstu surovog buđenja.

Pratite Kajla na Tviteru.

Još na VICE:

'Pobesneli Maks', 'Turkish delight' i ljuta kobasica: retro fotografije bečkih bioskopa

Vanzemaljci koje smo obožavali

Vodič za praznike uz grip, serije i filmove