​Razgovarali smo sa rediteljkom Alis Lou o njenom novom slešer filmu o trudnici

Trudne žene rade čudne stvari. Neke počnu da jedu kisele krastavčiće uz jogurt. Kod drugih hormoni izazivaju napade plača. Ali Rut, antijunakinju prvog dugometražnog filma rediteljke Alis Lou, Prevenge, trudnoća pretvara u serijskog ubicu.

Radnja filma koji je ušao u zvaničnu selekciju ovogodišnjeg Međunarodnog filmskog festivala u Torontu, koja je upravo objavljena, prati Rut dok joj njen fetus govori da masakrira svakoga koga on oceni kao „sebičnog skota". Sastavljen od svih najboljih elemenata palp fikšna, kempa i kultnih filmova, Prevenge deluje kao mešavina filma Šarliz Teron Čudovište i kultnog klasika iz sedamdesetih Brbljivice (u kome je glavni junak vagina koja govori). Mešajući komediju i krvoproliće, uz primetnu kritiku infantilizacije trudnih žena, Prevenge je snimljen za samo 11 dana u Velsu – žestok ritam za bilo koju filmsku ekipu, a kamoli za malu nezavisnu grupu. Lou, koja je imala tri zaduženja, kao rediteljka, scenarista i glumica koja igra našu voljenu ludačku Rut, takođe je bila i u sedmom mesecu trudnoće dok je snimala film. Dok je boravila u Torontu povodom festivala, sela je sa mnom (sa svojom malom bebom u naručju) da porazgovaramo o tome kako njen film ruši uske holivudske predstave o ulozi žene na filmu, i zašto su mnogi muškarci mislili da neće uspeti da snimi film dok je trudna.

VICE: Prevenge počinje kao kemp, ali onda pređe na ozbiljna pitanja. Ono što je ostavilo najveći utisak na mene je to kako nismo navikli da gledamo ovakve žene, naročito kada su trudne. Navikli smo na stereotipe ili arhetip tog majčinskog, požrtvovanog stvorenja, i mislim da je ovo dosta uzdrmalo pogled ljudi na svet.

Lou: To je tačno ono što sam želela da uradim, da uzdrmam predubeđenja ljudi o trudnim ženama. O trudnicama kao nežnim, bezazlenim stvorenjima… to je teoretska premisa, i ja ne kažem da su trudnice nasilne, ali taj lik postoji više kao eksperiment pri kojem sam želela da vidim koliko može da se rastegne ljudsko saosećanje za lik koji radi potpuno neočekivane stvari, a i individualac je. Na primer, kada ljudi odgledaju Taksistu, svi kažu da im se dopao lik Travisa Bikla, iako je nesimpatičan lik. A onda vidimo neki ženski lik koji spava sa dečkom svoje prijateljice, i mi kažemo, „Kakva kučka, ne sviđa mi se". A ona čak nije ni ubila nikoga! Možda je bila pomalo gruba prema nekome na žurci, a mi je osuđujemo i kažemo da je grozan primer za ženski rod. To ne znači da su sve žene takve. Samo sam želela da ispitam da li možemo da kreiramo ženski lik koji donosi takve vrste odluka, a da joj mi poverujemo. Skoro da smo želeli da naučimo publiku da lik ne mora da donosi očekivane odluke, i da treba da razumeju te odluke, čak iako ih ne odobravaju.

I dalje možete da uživate gledajući je, iako vam se ne dopada. Ne morate da navijate za nju.

Ali ipak na kraju nekako navijaš za nju.

Pa, to je dobro. Nadam se da će ljudi navijati za nju.

Na jedan veoma neobičan način. I kažem to zato što kod ljudi koje ona ubije postoji nešto zbog čega pomisliš da su možda to i zaslužili. Niko ne zaslužuje da umre, ali to nam nekako utoli žeđ za pravdom, što je baš zajebano za mozak, zar ne?

Ona je u svojoj glavi uverena da je u pravu. Ona radi ispravnu stvar i kažnjava zle ljude. I kada jednom shvatiš to o njenom liku, ona ima svoja pravila i moral… ima kodeks časti po kojem deluje, i kažnjava ljude zbog zlodela. Ona razmišlja, 'Ovi ljudi je trebalo da budu kažnjeni na sudu, ali nisu, pa ja to moram da obavim'. Tako da ona i njena beba misle da rade ispravnu stvar, ja na nju gledam kao na anti-superheroja. Stvari koje mi smatramo za slabost žena ili trudnica, ranjivost, krhkost, divljanje hormona, to su za nju skoro kao super moći. Ljudi uopšte nisu navikli da vide da neko te slabosti pretvara u vrline. S toga sam želela da sve to stavim u film, a ona presuđuje tim ljudima.

Želela sam da to bude u filmu, da se stalno iznenadiš onime što ona uradi, i da ne znaš kuda sve to vodi. Publici nikada nije sasvim prijatno posle nečega što ona uradi, ne znaš šta te dalje čeka. U filmu ima dosta toga. To smo radili u montaži, budžet filma je bio mali, nismo imali milione funti za specijalne efekte. Svi izbori, sukobi i užasi koje vidite su nastali putem odluka u montaži, dizajnu zvuka, muzici, i sitnim grimasama lica koje su na neki način uznemirujuće. Želela sam da se na takav način poigram s publikom. Pomisliš da gledaš komediju, onda dolazi rez i odjednom gledaš nešto užasno. Možda pomisliš, „O bože, ona je grozna osoba", ali u sledećem trenutku ti je žao. To je za mene bio eksperiment. Želela sam da pokušam da ponudim ljudima nešto što je zaista osvežavajuće. Za mene je to nova teritorija, ovo je ženski narativ.

Bilo je nekih sjajnih filmova na ovogodišnjem Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu koji nisu prošli Bečdel test, zato što bi, da su ti muški likovi bili napisani kao ženski, to promenilo narativ ili priču, zaplet i likove uopšte. Ali da je tvoj junak muškarac, ljudi bi shvatili. Ali ti si sve izvrnula naglavačke, u pitanju je žena, i ljudi pomisle, „Ne znam kako ovo da shvatim".

To je čudno, jer ne bi trebalo da bude bilo kakve razlike. Kao glumica ja često, uradila sam to par puta, poslali bi mi neki scenario, i žena bi se u njemu pojavila dva puta. I nečija je majka. I to je sve što taj lik jeste. Kakva je njena ličnost? Ona je nečija mama. „Kakva je njena ličnost"? „Oh, ona je brižna i požrtvovana prema sinu". A ti pomisliš, „U redu, u suštini nema ličnost. Nije postojala dok nije postala majka". I to mene nervira. Onda pogledaš glavnog lika i pitaš, „Mogu li da igram njega"? A oni kažu, „Pa on je muškarac". A ja pitam, „Da li bi mogao da bude žena"? A oni kažu, „Nemamo vremena za prepravljanje scenarija". A ja im kažem, „Ne morate da ga prepravljate. Ovde nema ničega što obavezno mora da se menja". Ali ljudi se zapanje. Veliki deo toga je uslovljavanje.

U 12. veku, Eleonora Akvitanska je odjahala u bitku trudna i golih grudi. Nadživela je oba svoja muža koji su bili kraljevi, i jedanaestoro od trinaestoro svoje dece. A kada sam gledala tvoj film, pomislila sam, da, ne zezaj se sa trudnom ženom.

O tome govorim kada ljudi infantilizuju trudne žene. Ta žena će ubrzo videti mnogo krvi i beba će je raščerečiti. Znam da se trude da budu fini, ali ako žena ne može da se nosi sa surovostima života, ne može da se nosi ni sa majčinstvom. Kada su se ljudi brinuli zbog toga što režiram – više muškarci nego žene, moram da kažem – rekla bih im da ću da režiram film, a ljudi bi reagovali, „ali ti si trudna". Ja bih odgovorila, „Da, znam", a oni bi me pitali, „Misliš li da ćeš biti u redu". Delom je bilo tako zato što su se zabrinuli, mnogi od tih momaka imaju decu, to je bila primalna, zaštitnička reakcija. Pitali bi me, „A beba? Hoće li beba biti dobro"? A ja bih odgovorila, „Slušajte, žene rade u poljima i rađaju, žene rađaju u ratnim područjima, tako da nije najteža stvar na svetu to što ću da stojim sa ekipom i govorim 'Pusti snimanje', i što ću malo da glumim. A čak i da jeste, paziću na bebu, tako da… koliko teško zaista može da bude"?

Volim scenu kada tvoja žrtva kaže, „Ti si luda", a ti odgovoriš, „Ja sam samohrana majka".

Šta sam time želela da kažem? Ne znam. Možda da su očekivanja koje deca ili društvo postavljaju pred tebe nerealna do te mere da mogu da te gurnu u ludilo.

Zaista sam zadovoljna i mnogim reakcijama muškaraca koji su odgledali film. Neki ljudi su mi rekli da se plaše da se vrate kući svojoj trudnoj ženi. A i treba da se plaše.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu