Marko Krojač za VICE: Skvotovanje bolje revolucionarne prošlosti

Krojač je ponovo u gradu. Kad god bih ga srela puštao je ploče, a okolo su bile njegove fotografije. MS Stubnitz, Ost Berlin…Fasbinder bi bio ponosan, mislila sam. Marko Krojač, stariji brat nezavisne kulturne scene. U zvaničnim papirima Marc Schneider, mesto rođenja Hajdelberg, godina revolucionarna, 1968-ma, od roditelja medicinskih radnika, dede arhitekte iz doba Trećeg Rajha. Nezvanično, aktivista, skvoter, DJ, slobodni umetnik, hroničar i svedok. Član Czentrifuge, tajne mreže kreativnih autista, samoukih transnacionalnih umetnika iz Berlina, stalni saradnik domaće Fijuk mreže i nekadašnji menadžer, fotograf i frizer benda „Klopka za pionira" iz Pančeva.

Istočni Berlin početkom `90- tih bio je avetinjski prazan kada su počeli da ga naseljavaju oni koji lutaju, pankeri, naci, hipiji, svi koji nisu imali za kiriju ili nisu mislili da će im na Zapadu biti bolje. Schneider se našao tamo i fotografisao. Bilo je to burno vreme sloma hladnoratovske podele i socio – kultur okršaja, vrlo zahvalno za umetnost pažljivog posmatrača. A onda se sve smirilo i Schneider je krenuo dalje. Početkom dvehiljaditih slučajno otkriva ono što je nekada bila Jugoslavija. Na putu od Kotora ka Sarajevu video je spomenike antifašističke borbe. I od tada gradi hroniku odnosa jednog naroda, njegove borbe i ideologije.

„Alles wird gut!" su priče skvotova Istočnog Berlina. Izložba tih fotografija bila je upriličena krajem aprila u zemunskoj Matrijaršiji, kući domaće nezavisne umetničke scene. „Ovde je metak ludovao" donosi Krojačeve fotografije socijalističkih spomenika i izložba je zakazana za 6. maj u Uličnoj galeriji u Beogradu. Ovoga puta Krojač je otišao korak dalje. Fotografije je tehnikom sito – štampe pretvorio u grafiku. Kolorit koji im je dodelio, kao onaj sa starih razglednica upravo oslikava našu predstavu spomenika borbe naroda Jugoslavije - nešto između surove stvarnosti, poetike i SF-a.

Razgovaramo na tečnom našem jeziku koji je Krojač naučio u Beogradu.

Istočni Berlin posle pada Zida.

VICE: Čega se prvo sećaš iz skvota?

Marc Schneider: Pobegao sam iz civilne vojske, tu sam brinuo o starim ljudima, ljudima sa specijalnim potrebama kojima je trebala pomoć u Hajdelbergu. Donosio sam im hranu, čistio, povijao ih… Brinuo sam o jednoj baki par meseci i onda sam čuo da je umrla. Nešto u meni je puklo. Bilo je tu nekoliko prijatelja, oni su išli u Istočni Berlin i ja sam spakovao kofer i krenuo sa njima. Tamo nikad pre nisam bio, ni u DDR (Istočna Nemačka). Imao sam 22 godine… Nisam voleo Zapadni Berlin. Ne znam, bio mi je kič, kapitalistički. Hajdelberg je prelep grad, ima univerzitet iz 14. veka, al uvek je bilo previše turista i Amerikanaca. U Hajdelbergu ima ta glavna NATO baza i prvi Mekdonalds u Nemačkoj je otvoren tu. Život je bio jednostavan, kao jedan, dva, tri.. Nisam to voleo. Kada sam ušao u Istočni Berlin `90-te godine, to mi je bilo stvarno - wau! Neverovatno! Te zgarde, ulice… Grad je bio skoro prazan, a sve što ti je trebalo je ležalo okolo, sve si mogao da nađeš na ulici. Nameštaj, odeću, knjige. Najviše je bilo marksističke literature. Ja sam došao sa jednim koferom u Rigerštrase br. 80, u avgustu i posle mesec dana imao sam sve što mi je trebalo. Bila je ta propaganda ranije, da su istočnonemački proizvodi bez veze, da je na Zapadu sve bolje. I ljudi su, kada je pao Berlinski zid `89-te, masovno počeli da odlaze u Zapadni deo Nemačke i sve što su imali ostavili su za sobom. Tako sam i počeo da fotografišem.

Štazi se raspada

Niko nije mogao da veruje da je pao Berlinski zid, to je bilo baš iznenađenje. Nije se pričalo o tome ranije, niko nije znao. Kad smo čuli, svi smo bili u šoku… Štazi, tajna služba Istočne Nemačke koja je bila čuvena po nadziranju istočnih Nemaca tada se otvorila, raspala se. I oni su bacali svoje stvari. Bile su tone foto - papira, četiri hiljade filmova. Čuli smo za to i otišli tamo. Od njih smo dobili sve, foto – aparate, foto – papir, hemikalije za razvijanje. Celu jednu nedelju smo te stvari prevozili kod nas, na kraju nismo imali više mesta gde da stavimo.

Fackeln fur Olimpia

A između pada Berlinskog zida `89. i ujedinjenja dve Nemačke `90-te, vlada Istočne Nemačke je skoro prestala da ima funkciju. Tako su ljudi u Istočnom Berlinu mogli nesmetano da zauzmu i nastane prazne kuće, da ih skvotiraju. U Zapadnom Berlinu sam znao stanove od 35 kvadrata gde je živelo i po šestoro ljudi. Isprva je pod pritiskom Zapadne Nemačke, Istočna izmislila zakon koji je onemogućavao skvotiranje, tj. da svaki novi skvot mora biti ispražnjen posle 24 sata. Zapad je već imao iskustva sa skvotovima `70-tih i `80-tih i tada su doneli taj zakon. Mesec dana nakon ujedinjenja Nemačke, 12. novembra `90-te policija je ispraznila 3 kuće. Kao odgovor ljudi iz Mainzer strasse, ulice sa 14 skvotiranih kuća zaustavili su saobraćaj na Frankfurter Allee, jednoj od najvažnijih ulica istočnog Berlina. Država je poslala 7,500 specijalaca da se bori protiv 400 skvotera i to je trajalo tri dana. A upravnik tog kvarta Berlina nije bio upoznat sa odlukom države i pokušavao je da pomogne skvoterima. Uspeo je da ograniči obim napada na njih. Od tada smo živeli manje – više mirno sve do `95-te kada je Berlin opet postao glavni grad ujedinjene Nemačke.

Skvotovi Istočnog Berlina bili su šareniš od ljudi i filozofija, militantne feminističke kuće, pankrokerske, hipi, naci, negde su bili i mešani po spratovima. Bila je fora otići na zelenu pijacu u Krojcberg oko tri popodne i tada smo ono što ostane dobijali gotovo džabe. Nisam imao posao, odradio bih nešto jedan dan, dva.. U početku sam držao kafebar, u podrumu jedne zgrade i tu sam potrošio 3000 maraka, svu ušteđevinu koju sam imao. Skoro svaka zgrada je imala klub u podrumu, dolazili bi ljudi iz raznih zgrada. I gej ekipa iz Istočne Nemačke. Samo što je u Istočnoj Nemačkoj to bilo tretirano kao da ne postoji. Jednog mog druga su izbacili iz Istočne Nemačke. Bio je panker `80-tih, dva puta su ga hapsili i treći put mu rekli, hajde, najbolje da odeš na Zapad… Bilo je stvarno svašta u tom našem baru, nailazili su razni, počeli su da nam uzimaju i robu. Na kraju su nam i ambalažu pokrali i posle tri meseca smo zatvorili bar…

- Do `92-ge često smo imali problem sa nacijima, napadali su nas i po skvotovima i na ulici, uvek sam nosio suzavac sa sobom. Kada su `92-ge ubili jednog našeg druga Silvija, to nam je bio stvarno šok… Jer bilo je to dobro vreme, bili smo slobodni, spontani. Život je stalno bio na ulici. Na Veliki petak `91- ve izašli smo na ulicu kao na maskenbal, bez dogovora, nas 150… Onda se odjednom policija stvorila. Bilo je sve presmešno, pitali su nas šta radite, rekli smo da nam je Bog kazao da se okupimo, rekli su nam, bolje da se raziđete… Slično se desilo i kada se Nemačka kandidovala za Olimpijske igre, oko `93-će godine. Po skvotovima su izbijali protesti na razne načine… Taj transparent, Fackeln, baklja za Olimpijadu sa zaokruženim A.. Jer, šta će Nemačkoj Olimpijada? To je kapitalistička manifestacija, da zarađuju bogataši, a svi bivši nacisti su tad sedeli u Olimpijskom komitetu, Huan Antonio Samaran i ostali…

Kraj skvotova

Kada je Berlin `95-te opet postao glavni grad ujedinjene Nemačke, vlast je posle godinu dana odlučila da očisti grad. Kao ministar unutrašnjih poslova Berlina postavljen je desničarski orijentisan general Schönbohm. U isto vreme izbilo je nekoliko požara po skvotovima, sumnjali smo da je to provokacija, dok je general sve prećutno odobravao i sam na nezakonit način očistio oko 20 kuća. Skvoterima je kao izlaz bilo ponuđeno da sklope ugovore za zgrade u kojima su živeli. Napravili su sindikat, oni koji su mogli uzeli su kredit, sklopili ugovor i za neku svotu novca postali vlasnici stana koji su skvotirali. Kada je general otišao sa vlasti nije bilo više ni jedne skvotirane kuće. Skvoteri su bili ili oterani, ili su sklopili ugovore.

MS Stubnitz

Januara 1998. sam se preselio u Roštok, lučki grad na severu Nemačke. Imao sam prijatelja koji je puštao muziku na Štubnicu i on me je pozvao na brod da fotografišem događaje. MS Stubnitz, Motroschiff Stubnitz je 80 metara dug brod, značajan primer nemačke brodogradnje i istorije ribolova. Jedan Švajcarac ga je `92-ge pretvorio u kulturnu platformu, brod uplovljava u luke Baltičkog i Severnog mora i prima umetnike, izvođače i publiku. Svakog dana na Štubnicu dešavaju se izložbe, koncerti, predstave, ali je to uvek nešto neobično, što nije viđeno, eksperimentalno… Svirke se dešavaju u trupu ispod vode gde je zvuk specifičan. Gazda, Švajcarac je pričao da traga za jednim posebnim zvukom, još neotkrivenim… I nije uspeo da ga pronađe, koliko znam. Na Štubnicu sam se prvi put susreo sa eksperimentalnom muzikom i onda sam počeo da eksperimentišem sa indastrijalom, nojzom. Tu sam sakupio značajne i ploče…

Jugoslavija i Spomenici Revolucije

Napustio sam Štubnic 2001-ge, živeo malo u Roštoku, potom otišao u Beč. Isprva je bilo lepo, a onda je postalo strašno dosadno. Prvi koje sam upoznao u Beču bili su jugoslovenska ekipa, oni su me zvali u Sarajevo. Nisam znao ništa o Jugoslaviji, bio sam krajem `80-tih u Dalmaciji i to je bilo to. U Nemačkoj ljudi još uvek ne prave mnogo razlike između Srbije, Hrvatske i tih republika. Svi smo čuli `90-tih da je bilo sranje u Jugoslaviji, ali smo mislili, to je daleko. A kada sam došao bilo je, ups, i nije tako daleko. Odmah sam se nekako zaljubio u tu zemlju. Tu sam sreo i bivšu ženu. Posle Sarajeva otišli smo u Kotor na nekoliko meseci. U povratku u Sarajevo, video sam Tjetište. To je bilo neverovatno, fascinantno… To iskustvo. Monumentalna umetnost sama u sred prirode. Tek posle mesec dana sam uspeo da razumem šta je tu bilo.

Osetio sam kao neku vezu sa tim. U Beogradu sam u jednoj antikvarnici pronašao turističku mapu jugoslovenskih spomenika Revolucije. Počeo sam da tragam za tim spomenicima. Bilo ih je napuštenih, nigde puta, možda neki makadam i onda odjednom neverovatan spomenik koji je neko izgradio u slavu pobede, borbe. Te spomenike su projektovali tada najbolji arhitekti. Bogdan Bogdanović mi je najomiljeniji. On je bio vodeći jugoslovenski arhitekta monumentalnih građevina posle Drugog svetskog rata, vrlo interesantan tip, filozof , okultista. Upoznali smo se pred kraj njegovog života, ispili smo pola flaše viskija i litar vina i proveli pet sati u priči… I to Tjentište i Petrova gora, svi oni izgledaju kao da dolaze iz budućnosti. Od 2002-ge fotografišem spomenike u bivšim Jugoslovenskim republikama, nekima se vraćam i po nekoliko puta. Tu se vidi odnos naroda i vlasti prema njima, prema onome što oni predstavljaju. Neki su napušteni, pretvoreni u ruševine, pa onda gde dođe vlast koja želi da se prikaže u tom narodnooslobodilačkom svetlu , ona ih obnovi, a kad dođe neka druga vlast, spomenici opet postanu zapušteni, i tako… A nove vlasti su gradile i nove spomenike koji isto izgledaju zanimljivo… Kakvi su mi ti novi spomenici? Novi su ponegde kičasti, a stari impresivni i uglavnom u ruševinama.

Hvala, Marc!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu