​Bili smo na otvaranju Bataklana godinu dana posle napada u Parizu

Subota, 12. novembar, 19.30 časova. Kao i svakog vikenda, u vazduhu se oseća žurka na ulicama pariskog 11. arondismana. Ali večeras će se žurka kod Bataklana odigrati u jednoj sasvim drugačijoj atmosferi. Ispred Aperoka, susednog bara u istom objektu, na desetine ljudi ispija krigle piva dok se u pozadini čuju policijske sirene. Velika grupa policajaca pretresa svakog ko ulazi u zonu. Ton je zacrtan. Za nekih sat i po, Bataklan će otvoriti vrata javnosti, godinu dana nakon terorističkih napada u Parizu. A čast da ga otvori svojim koncertom pripala je Stingu, koji je tu prvi put nastupio još 1979. godine.

U krajnje napetoj atmosferi, početak koncerta čeka stotine ljudi. NIko ne želi da se slika, a nije dozvoljeno ni snimanje koncerta. Vivijen (23) je studentkinja grafičkog dizajna – ali i redovna mušterija Aperoka, koji smatra "drugim domom". Oslonjena laktovima o šank, deluje kao da okleva da stane u red. Zuri u bulevar Volter, koji je potpuno prazan jer ga je policija ogradila. Njene oči odaju stanje nervoze kakvu ljudi obično osećaju pred važne trenutke: "Veoma je čudan osećaj iščekivati ovako. U koncertnim noćima ljudi su obično veoma dobro raspoloženi. Ali sada je sve toliko prazno da se osećam kao da sam u vesternu – i to u sceni u kojoj se dvojica revolveraša spremaju da potegnu jedan na drugog."

I neki od njenih prijatelja su redovni gosti ovog kluba i nisu časili časka kad je najavljeno ponovno otvaranje Bataklana: "Nisam imala drugog izbora", kaže Vivijen. "Obećala sam na nacionalnoj televiziji da ću biti prisutna." Otima joj se kratak nervozan smeh, neposredno pre nego što joj osmeh nestane sa lica i ruke počnu da joj se tresu. "Ponavljam sebi već nedelju dana da će ovo veče biti fenomenalno, ali sada više nisam sigurna da ću uopšte smoći snage da uđem. Mislim da ću se baviti sitnim detaljima: zveraću u krov, proučavaću šta su sve renovirali." Njen prijatelj Sedrik – sa kojim bi zajedno mogla da postane vlasnica bara zbog "vremena i novca koji su u njega utrošili" – savršeno se slaže s njom. "Ne osećam uzbuđenje od iščekivanja, samo se trudim da ne mislim ni na šta pre nego što uđem", kaže on. "Moramo da ostanemo pragmatični i prepustimo stvarima da se dešavaju same od sebe. Svi mislimo isto: životi ide dalje."

U redu stoji Didije (48), koji se ističe jarkoplavim očima, ofucan poput kožne jakne koju nosi. Neprestano na putu između gradova kao što su Ren, Pariz, Anesi i Los Anđeles, ovaj stari svetski putnik sa rancem na leđima oduvek je snagu pronalazio u ljubavi prema muzici – baš kao i prema Bataklanu. "Ovaj prostor predstavlja moju mladost, još jednu eru pankera koji se tuku na svakom koncertu. I taj duh je bio napadnut prošlog novembra. Njega sam došao da branim večeras." Ali Didije je došao i da oda poštu Karolini, prijateljici koja je ubijena u napadu. Tokom čitave večeri on priča sa novinarima, kao da oseća potrebu da prikrije nervozu. Koncert samo što nije počeo, pod budnim okom policajaca – uključujući Žana (58).

Žan je pandur starog kova koji se ovim poslom bavi već 35 godina. On nosi pletenu kapu sa amblemom "harlija dejvidsona" i prstenje sa lobanjama. Dok pažljivo motri masu sa voki-tokijem u ruci, deluje kao da sve drži pod kontrolom. Tokom karijere, imao je posla sa tri teroristička napada: dva 1995. godine, na železničkoj stanici Sen Mišel i u Muzeju Orsej, a potom u novembru 2015. godine, kada je pomagao ranjenima na stadionu "Francuska". "Večeras ne osećam ništa", kaže on. Iako je Žan krajnje profesionalan, ipak nije lišen saosećanja. "Video sam jezive stvari na stadionu 'Francuska' – otkinutu ruku, kičmene pršljenove na zemlji. Ali nisam bio istraumiran. Ne mogu da objasnim zašto; neke moje kolege ni do danas nisu uspele da se oporave, ali na mene je delovalo tako da sam postao imun. Ali, naravno, mogu da razumem zašto su ljudi veoma emotivni večeras", zaključuje on, gledajući dve devojke sa cvećem u rukama kojima naviru suze.

Za Vivijen, Sedrika i njihove prijatelje došlo je vreme da kroče u koncertnu salu. Nekoliko stalnih gostiju viče: "Dobro došli kući!", dok barmeni kreću da toče piće. U publici, nekoliko osoba nosi bedž sa natpisom CUMP [ Cellule d'urgence médico-psychologique] – socijalne službe koja pruža moralnu i psihičku podršku preživelima i rodbini i prijateljima žrtava u napadu na Bataklan. Među njima, Klodin se blago smeška. Večeras ona sreće ljude kojima je pomagala nedeljama, nekima čak i mesecima. "Neki od njih su prestali da razgovaraju sa mnom", objašnjava ona. Većina je prekinula terapiju koju je započela sa njom, ali im ona, naravno, to ne zamera: "Terapija treba da bude veoma postepena, ona ne može da donese rezultate preko noći. A nekima se to ne dopada, što je savršeno normalno – sve to ume da bude izuzetno naporno. Ali krajnje je neophodno kad su ljudi izloženi takvom fizičkom i psihičkom nasilju."

Svetla se prigušuju i nastaje potpuna tišina. Sting izlazi na scenu i koncert počinje minutom ćutanja. U prostor staje 1.500 ljudi i ispunjen je do zadnjeg mesta. U publici su prisutni članovi vlade kao što su ministarka kulture Odri Azule, portparolka Francuske socijalističke partije Žilijet Medel, ali i An Hidalgo, gradonačelnica Pariza, i Valeri Pekres, predsednica regionalnog odbora Il de Fransa. Francuski predsednik Fransoa Oland došao je da iskaže svoju podršku nekoliko sati pre početka koncerta. Od pesama kao što je "Message in a Bottle" do "Roxanne", Stingov koncert uspeva da zvuči istovremeno kao prava komemoracija i vesela žurka – što je ambivalentnost koju, čini se, ovaj britanski umetnik namerno održava, uz pomoć Ibrahima Malufa koji je na scenu izašao da mu se pridruži u pesmama "Fragile" i "Inch Allah". U koncertnom prostoru, ljudi aplaudiraju i pokazuju veliku želju da uživaju u večeri. Konačno, muzika nadvladava ovaj neobičan kontekst. Publika diže ruke, pleše, smeje se, sve do poslednje pesme – "The Empty Chair", napisane u čast američkog foto-reportera Džima Folija, kog je Islamska država pogubila 2014. godine u Siriji.

Posle sat i po, koncert je okončan, a masa izlazi iz prostora u koji se toliko plašila ponovo da kroči. Većina ljudi kao da je zapanjena ili opijena susretom sa "novim" Bataklanom, koji je na kraju ipak uspeo da ostane onaj stari. Didije je jedan od prvih koji odlaze. Maltene izgleda kao da oseća veliko olakšanje što može da izađe. "Ponosan sam na sebe što sam odao ovu prelepu poštu Karolini. I ponosan sam što nisam strahovao da će se večeras desiti nešto strašno." Nekoliko trenutaka kasnije, izlazi i Vivijen. "Bila je to čista radost! Ovo ne rešava ništa, ali osećaj je sjajan. Čitavih godinu dana sam se osećala kao sopstvena senka, zabolelo me je svaki put kad bih prišla Bataklanu. Sad sam doživela preokret. Jedva čekam ponovo da se vratim."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu