FYI.

This story is over 5 years old.

fenomeni

Zbog mog poremećaja sa očima imam osećaj kao da sam stalno na pečurkama

Simptomi mogu biti isti kao kod tipične migrene: osetljivost na svetlost, a i nešto poput ovog tripa u kom se neprestano nalazim – predmeti mi u vidnom polju ostavljaju trag kao rep komete, boje su u jakom kontrastu, a svetlaci se aktivno javljaju.
6.5.16
Foto: Jackie Dives

Dok sam živela na planini u Kutni oblasti Britanske Kolumbije, shvatila sam da mi nešto nije bilo u redu sa očima. Videla sam tragove svetlosti i u mrklom mraku. Ta svetla su poigravala, palila se i gasila, ali bila su neprestano prisutna, dan i noć. Takođe su me u isto vreme mučile neprestane glavobolje, pa sam se uplašila da su ove dve pojave možda povezane. Ispostavilo se da jesu, mada ne u onom „rak na mozgu" smislu kog sam se pribojavala.

Reklame

Posle višemesečnog ispitivanja, čekanja, i kršenja ruku, prošle jeseni mi je opto-neurolog dr Džejson Barton postavio dijagnozu vizualnog snega. „Nećete oslepiti, i ne pričinjava vam se," rekao je. „U pitanju je izuzetno redak problem sa mozgom."

Simptomi mogu biti isti kao kod tipične migrene, dakle osetljivost na svetlost, a može biti i nešto poput ovog tripa u kom se konstantno nalazim – predmeti mi u vidnom polju ostavljaju trag kao rep komete (palinopsija), boje su u jakom kontrastu, a svetlaci se aktivno javljaju. Takođe mi je veoma teško da gledam geometrijske obrasce poput isprepletane mreže. Iskustvo je vrlo psihodelično, a ti obrasci se pojavljuju sa svih strana, kao da me čekaju u zasedi.

Barton je imao samo 16 pacijenata sa ovim „neobično zanimljivim" poremećajem, od njih 7,000 koliko je pregledao tokom poslednjih sedam godina. Nas šesnaestoro smo imali dovoljno sličnosti u simptomima da bi se postavila dijagnoza.

U istraživanju objavljenom 2014. za Brain opisuju se razlike između ovog poremećaja i trajnih migrenoznih aura kao i halucinogenih flešbeka (PPD). Čitav niz simptoma zaveden je u tu široku kategoriju „vizualnog snega", ali ništa naročito se ne nudi po pitanju uzroka ili terapije.

Sve neke kao mreže; via Flickr user Lee Glickenhaus

Nisam mogla da se ne zapitam da li je sve te specijalne efekte uzrokovalo moje korišćenje psihodelika, ili možda lekova protiv migrene? Da li sam sama sebi ovo uradila? Da li je možda potres mozga? Da nije nešto u vratu? Rak? Potrudila sam se da ne tražim simptome po internetu i zakazala kod specijaliste.

Reklame

Pre dr Bartona pregledala me je jedna stažistkinja, ispitala reflekse, periferni vid – sve normalno. Onda mi je rekla da gledam napred, bljesnula mi jakim crvenim svetlom u oko, i rekla da joj kažem čim mi se vrati vid. Ostalo je sve zamrljano. Toliko je vremena prošlo pre nego što sam progledala da nam je već postalo neprijatno. To je bio jedini test vida koji je išta neuobičajeno pokazao.

Doktor koji nije čuo za fenomen „vizualnog snega" mogao bi samo da pomisli da su smetnje koje pacijent prijavljuje uobičajeni entoptički fenomeni, ili šum na fotoreceptorima. U izvesnoj meri se takve stvari javljaju kod svih, ali kod ljudi sa ovim poremećajem, šuma je neuporedivo više. Vizualni sneg obično ide u paru sa tinitusom, što je kod mene slučaj. Kao da ni uši ni oči ne znaju kad da se isključe.

„Većina nas kada je u tihom okruženju može da čuje onaj pozadinski šum," objašnjava dr Barton. „Kad je vid u pitanju, obično nismo ni svesni tih blagih poremećaja signala, ali ako se čovek zagleda u prazno plavo nebo, čisto beli zid, ili neku sličnu površinu, dešava se da primeti mrlje u polju vida. Samo se na to ne obraćamo pažnju."

Fotografija: Jackie Dives

Kod teških migrena, dešavalo se da mi se polje vida zamuti. Kao kad je toplo pa vazduh u daljini pomalo treperi. Sa napadom migrene, stvari postaju sve intenzivnije i intenzivnije, pa tako i vizualni sneg. Trenutno je u Vankuveru proleće, a prizor latica trešnjinog cveta kako padaju svuda okolo mi je prosto neizdrživ.

Reklame

Boja mi se takođe gubi u oku, pa jedno ostaje zelenkasto a drugo crvenkasto kad god migrena stvarno udari. Kao da nosim 3D naočare dok me užasno boli glava.

Nova saznanja kažu da je uzrok poremećaja lociran mozgu, ne u očima, i verovatno vezan za neurotransmiter serotonin. Supstance kao što su LSD, MDMA, psilocibin i SSRI antidepresivi utiču na proizvodnju i apsorpciju serotonina u organizmu.

Poslednji put kad sam koristila psihodelike, bile su u pitanju pečurke koje sam svojeručno nabrala i osušila. Pojela sam ih u društvu, doze su bile male. Šetali smo ukrug, po sto puta oko jezera. Satima smo pokušavali da pređemo ulicu.

Ipak, čarolija psilocibina u pečurkama ubrzo je izgubila draž. Osećanja su i dalje bila prijatna, ali pratio ih je i neki nemir koji ranije nisam osećala. Tu sam zaista shvatila na šta taj moj vizualni sneg u stvari podseća.

Prelepe prolećne boje i blistava voda jezera dobila je onaj dodatni sjaj, kao da sve samo što nije planulo, a ja sam već htela da odustanem. Sve je postalo tako slično mom svakodnevnom iskustvu da mi nije delovalo ni posebno ni zabavno. Pečurke su samo pojačale vizuelne efekte sa kojima živim i lišile me kontrole.

Barton kaže da neki ljudi sa ovim poremećajem koriste nedozvoljene psihodelične supstance, dok se kod drugih vizualni sneg javi pošto prestanu sa korišćenjem antidepresiva. Ovo drugo se desilo u nedavnom Bartonovom slučaju – žena je ostavila SSRI lekove i počela da vidi kako „curi kiša". I sama sam isprobala sumatriptan, lek protiv migrena koji utiče na serotonin, negde u vreme kad sam postala svesna vizualnog snega.

Fotografija: Jackie Dives

Barton kaže da neurolozi odavno znaju da nivoi serotonina utiču na interpretaciju vizualnih signala u mozgu. Generacija lekova korišćena pre SSRI klase umela je da izazove utisak zamrljanih pokretnih predmeta u polju vida. Dakle, uticaj serotonina je verovatno razlog zašto ovaj fenomen (bar mene) neodoljivo podseća na psihodelične halucinacije.

Barton je ponudio pacijentima razne lekove, u jednom slučaju je godinu dana pokušavao. Rade se i analize mogućih uzroka, čiji rezultati pomažu da se rastumači sistem hemijskih veza između naizgled nepovezanih delova mozga.

Reklame

Što se mene tiče, terapija lekovima nije naročito primamljiva. Umesto toga, trudim se da prihvatim te čudne vizualne avanture koje mi mozak nameće. Svet je jedno fascinantno mesto, a svaki dan je novi trip.

Nedavno sam izašla na večeru i otišla do toaleta čiji se pod sastojao od čisto belih pločica. Preko te svetle površine moj mozak je prevukao teksturu u obliku ustreptale blistave rešetke. Bilo je prelepo, a da sam imala vremena (nisam htela da pomisle da se krijem u kupatilu kao da mi je opet petnaest godina), rado bih provela sat vremena samo u pasivnom posmatranju.

Da sam opet tinejdžerka, mislim da bi mi sve ovo bilo prilično kul. Nema sumnje da donekle i jeste. Sviđa mi se ideja da imam neobičan mozak. Još više mi se sviđa što poremećaj nije degenerativne prirode.

Što se psihodelika tiče, doktori kažu da je vreme da se to zabatali. Ali videćemo još.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu