Moj otac je zlostavljao decu i smestio sam ga u zatvor

„Ovo ne smeš nikom da kažeš," rekla je.

Tog sunčanog 25. aprila 2012, ručao sam sa sestrom u bašti restorana. Rekla mi je da je naš otac krišom zlostavljao moje četiri mlađe sestre prethodnih 20 godina. Nije imala nameru da mi ovo otkrije pre njegove smrti da ne bi osramotila porodicu, ali on je nedavno nasledio veću sumu novca i odmah pokrenuo brakorazvodnu parnicu, izrazivši nameru da preuzme starateljstvo nad najmlađom ćerkom koja je tada imala šesnaest godina. Moja sestra je htela da zajedno krišom pomognemo majci da zadrži starateljstvo nad našom mlađom sestrom – ali ni po koju cenu ne bismo smeli da otkrijemo svetu šta se dešava.

Nisam mogao da verujem. Nikad ne bih pomislio da bi moj pobožni otac mogao da siluje sopstvenu decu. Pa ipak, odmah sam znao šta mi je činiti. Ako tata zlostavlja decu, tata mora da nestane. Nisam smeo da dozvolim da ovo ostane porodična tajna.

Pozvao sam socijalne službe te večeri i pitao ih koje tačno korake da preduzmem. Oni su mi preporučili da prvo kažem majci a tek onda se obratim policiji. Odmah sam je pozvao da dođe. Dok sam čekao, osećao sam kako me obuzima neki demonski pravednički gnev. Čim je ušla, pitao sam je da li je znala. Oborila je pogled i tiho rekla „Znala sam. Ako je on kriv, i ja sam. Bog mi je dao da ga služim."

Poludeo sam. Počeo sam da urlam na nju, nekontrolisano. Pljuvačka je letela, a lice mi se izobličilo od besa i očaja. Ona je samo gledala u pod i tvrdoglavo ćutala. Psovao sam, optuživao, ispitivao, zahtevao. Kako je mogla da mu dozvoli da to radi svojim ćerkama?

Ovo je potrajalo nekoliko sati, a moja majka je odbila da sarađuje. Na kraju sam se izmorio i prestao. Poslao sam je kući i zakleo joj se da ću oca poslati u zatvor. Nije ništa rekla u odlasku, a ja sam zalupio vrata za njom.

Petnaest minuta kasnije, neko mi je zakucao na vrata. Opet majka.

„Sve je priznao. Hajde sa mnom u policiju da prijavimo. Nisam htela preko telefona", najzad je progovorila.

Još se sećam prizora: mama sedi na parkingu, leđima oslonjena na svoja kola, a policajac mirno beleži njenu izjavu. Kad smo se vratili, oko stana je već bilo desetak specijalaca.

Nisu ga uhapsili iste večeri, ali su ga ipak izbacili iz stana. Par nedelja kasnije, pobegao je iz Amerike sa 20,000 dolara [17,800 evra] porodične ušteđevine. Pisao je mojim sestrama i kao opravdanje naveo majčin manjak interesovanja za seks.

Činilo se da počinje novi život; imao je novi LinkedIn profil a na Fejsbuku često postovao o avanturama u svojoj novoj domovini. Gledali smo bespomoćno kako naš otac sa zadovoljstvom izbegava pravdu. Ali se na kraju ipak vratio u Ameriku.

Moji roditelji su bili veliki vernici. Živote im je definisala pobožnost, strogo su sledili biblijske propise. Sestre i ja smo odrasli u siromaštvu u ruralnom Kentakiju, školovani kod kuće. Nijedna crkva nije bila dovoljno konzervativna za mamu i tatu, pa su se molili privatno sa nama i još par istomišljenika, nezadovoljni manjkom skromnosti u modernim crkvama. Skoro da smo sve vreme provodili kod kuće; hobiji i druženje nisu postojali.

Otac je bio emotivno hladan i fizički grub, ali ja sam ga voleo. Odrastao sam u izolaciji, nenaviknut na fizičko ispoljavanje emocija, i zavideo sam sestrama koje su često bile u tatinom krilu, grljenje i ljubljenje. Kasnije sam čuo da im je u takvim prilikama, dok sam ja igrao video igre, zavlačio ruke u pantalone. Noću, dok smo mama i ja spavali, radio im je i gore stvari. Tek sam naknadno shvatio da su moje sestre bile seksualno zlostavljanje predamnom svakog dana tih dvadeset godina.

Dok je u pritvoru čekao suđenje, delovalo je kao da namera da se izbori protiv optužbi. Porekao je krivicu na saslušanju i potrošio sav preostali novac na skupe advokate. Plašio sam se da bi mogli da ga oslobode. Bio sam ubeđen da bi čim izađe na slobodu negde nabavio oružje i došao da me ubije na spavanju.

Duševno zdravlje mi se raspalo. Svake noći sanjao sam isti san: jurim tatu kroz veliki lavirint (nekad je to kuća od bezbroj soba i beskrajnih hodnika, nekad industrijski kompleks, a nekad istočnoevropski grad krivudavih uličica). On beži uvek na korak ispred mene. Nekad padne na lice i odgmiže do skrovišta, a zatim iskoči odatle ruku ispruženih ka mom vratu. Često sam se budio sa vriskom.

Napadi panike bili su tako česti i intenzivni da sam padao u nesvest, jedva svestan onog što ih je pokrenulo. Okidači su bili nepredvidivi. Nekad bi me obična filmska scena lova na jelene ili ruralnog života poslala u katatoniju. Ne bih mogao da se krećem, da govorim, jedva sam disao. Svet oko mene bi se gubio, a zamenile bi ga halucinacije života na farmi sa tatom. Nekad bih se u sred noći probudio nesposoban da udahnem vazduh. Disocijacija, anksioznost, i suicidne misli javljale su se svakodnevno.

Naglo sam gubio kontakt sa ženom i porodicom. Mama je pokušavala da održi kontrolu i ostavi najmlađu ćerku pod kontrolom državnih službi, da nađe posao kojim će nadoknaditi gubitak prihoda sa očeve strane. Sa sestrama su odnosi bili napeti. Jedina ljubav koju su znale, takva kakva je bila, poticala je od čoveka kog sam im oduzeo. Odbijale su terapiju i sve druge vrste pomoći, odlučne da sve stoički izdrže. Krivile su mene, pretpostavljam zato što je tako bilo najlakše. Govorile su da sam emotivno otrovan i mentalno nestabilan.

Posle godinu dana pokušaja da održim porodicu na okupu, nisam mogao više. Morao sam da pobegnem, pa sam našao nov posao i preselio se u Sijetl. Nekoliko meseci kasnije, žena sa kojom sam sedam godina bio u braku počela je da me vara da bi mi na kraju rekla da je završila sa mnom. Razveli smo se. Četiri meseca kasnije, živela je sa svojim roditeljima na Floridi dok sam ja ostao sam u novom gradu. Tu su mama i sestre već potpuno prestale da komuniciraju sa mnom.

Prestao sam da verujem u boga i odao se hladnom ateizmu. Preko godinu dana sam se opsesivno bavio naukom, čitao Ričarda Dokinsa i Karla Sagana. Gledao sam sve epizode Nove i Kosmosa koje sam mogao da nađem. Istini za volju, religija je odavno prestala da drži primat nadamnom, ali ovo me je odvelo ka nihilizmu. Bar sam fokusiran na atome i molekule i beskrajnu kosmičku prašinu – na nešto stvarno – mogao da podnesem da je sve što sam ikad znao bila samo laž. Nisam imao ni kome ni čemu da se molim, pa sam postajao sve više i više utučen.

Okrenuo sam se seksu, drogama, i hevi metalu da bih otupeo bol i rasterao noćne more. U kolima bih odvrnuo do daske Nine Inch Nails i vozio se pustarama zapadnog Vašingtona. Marihuana, alkohol, metamfetamini, i pečurke pomogli su mi da bar one najgore košmare rasteram, pružili mi privremeno osećanje sreće i mira. Bacio sam se na posao, samo da ne bih morao da razmišljam. Bio sam preopterećen, izmoren, neurotičan. Sve sam manje spavao i sve više se gojio. Trpao sam u telo i um šta god bih dohvatio, samo da bih nekako popunio prazninu.

Prošle su dve godine. Psihički sam bio u sve gorem stanju što se više bližilo suđenje. Četvrtog septembra 2014. pozvali su me iz okružnog tužilaštva Spokejna. Ukratko su mi preneli da je moj otac priznao sve tačke optužnice i bio provizorno kažnjen na 160 meseci zatvora. Plakao sam celo jutro, iskusio sve moguće emocije. Kasnije istog meseca, bio sam jedini član porodice spreman da svedoči protiv njega pred izricanje kazne. Rekao sam sve što sam znao i izrazio nadu da će mu sudija izreći najstrožu moguću kaznu, što se i desilo.

Moj otac živi u kazneno-popravnoj ustanovi Kajoti Ridž, na istoku države Vašington. Nisam razgovarao sa njim od one večeri kada sam pozvao policiju.

Čak i u najboljim mogućim okolnostima, odnosi između oca i sina su komplikovani. Milioni godina evolucije uslovljavaju sina da uči od oca, da ga oponaša, ali u isto vreme i da se buni protiv njega, da se razlikuje, da plemenu donese nešto novo. Ja sam društveno uređenje svog plemena potpuno razorio, i za to platio cenu. Čak i posle svega što je uradio, i dalje me muči osećaj krivice – poslao sam čoveka kog sam toliko vremena voleo i poštovao u kavez u kom će mu, kao pedofilu, do kraja života pretiti opasnost. Znam da zaslužuje tamo da bude, i znam da je svet bezbedniji zato što je on iza rešetaka, ali bol lične odgovornosti i dalje me muči.

Pa ipak, s vremenom sam postepeno počeo malo da lečim rane. Trenutno su mi dani više dobri nego loši. Sposoban sam da ostanem sam po prvi put od razvoda, umesto da skačem u uzajamno zavisne veze u potrazi za sigurnošću.

Mogu li da oprostim ocu? Da li on to zaslužuje? Šta bi uopšte mogao da kaže meni ili bilo kome drugom da bi opravdao to što je uradio? Nekad poželim da se odvezem prašnjavim autoputom koji vodi kroz istočni Vašington i posetim ga, pogledam ga u oči, vidim njegov zatvorski kombinezon i stražare koji ga nadziru. Ali šta bih dobio iz posete mom ocu, slomljenom starcu koji je tek dve godine odslužio?

Sećam se svih onih noći na farmi u Kentakiju koje bi moj otac probdeo i sa suzama u očima recitovao biblijske citate o krvi Isusovoj koja sve grehe spira. Možda to ukazuje na osećaj krivice koji ga je izjedao, ali on to nikad nigde drugde nije pokazao.

.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu