​Upoznajte 93-godišnjakinju koja je odrasla u nacističkoj Nemačkoj i postala “ljudski Gugl”

Kada je Eda Tasiemka imala oko 10 godina, ispitivao ju je Gestapo. Sada je manje više potpuno racionalna po tom pitanju. "Moj najstariji brat je bio u koncentracionom logoru, moj otac je bio u koncentracionom logoru, moja majka je bila u zatvoru", kaže 93-godišnjakinja dok nonšalantno ispija čaj.

Nalazimo se u njenoj dnevnoj sobi, u severnom predgrađu Londona Golders Grin, okruženi antikvarnim nameštajem i policama sa prašnjavim crvenim knjigama. Ali ovo nije obična kuća. Nju okupira ogromna kolekcija novina i isečaka iz časopisa o svemu, od blizanaca Krej i Spajs girls do Rajana Gigsa, što je Edi obezbedilo otrcan, ali prilično adekvatan nadimak "ljudski Gugl."

Eda i njen muž Hans su sa kolekcijom započeli tokom 1950-ih u njihovoj trospratnoj kući, a ona ju je registrovala 1979, nakon Hansove smrti. Dokumenti su svuda: politika u dnevnoj sobi, medicina u kuhinji, sport u toaletu, religija u spavaćoj sobi, tri sobe pune šoubiznisa i tavan pun kriminala i mode.

Eda je svoju kolekciju zatvorila za javnost, iako su novinari i pisci često zavisili od nje. Pričali smo sa njom kako se snalazi u haosu kolekcije, ljudskoj opsesiji tračevima iz šoubiznisa i šta će sada da radi kada ju je internet bukvalno ostavio bez posla.

VICE: Priličan ste put prevalili da biste stigli do ovde. Čitala sam da ste preživeli nacističku okupaciju u Nemačkoj.

Eda Tasiemka: Sada kada se setim, život u nacističkoj Nemačkoj je bio kao život na drugoj planeti. Pogotovo ako niste bili jedan od njih. Mama i ja smo živele u stambenoj zgradi i nikada nismo pričali sa komšijama jer bi umesto "Dobro jutro" morali da kažete "Hajl Hitler!". Mama i ja nismo mogle da se nateramo to da radimo. Proživeli smo grozne trenutke. U jednom periodu je Gestapo dolazio svake nedelje da pretražuje kuću jer nismo bile u partiji, a nikada nisu nosili uniforme. Uvek su dolazili kada sam ja kao dete bila sama. I dalje mogu da ih vidim – muškarci u dugačkim kišnim mantilima koji lupaju na vrata i viču "otvaraj ili provaljujemo!". Tako da bih otvorila, a oni bi unutra pustili dva ogromna vučjaka koji bi bauljali po celom stanu. Kao što sam rekla, ljudi to ne mogu da zamisle.

Dakle bili ste u opasnosti, čak i kao Nemica?

U mojoj školi nedaleko od Hamburga, bila sam jedino od 300 dece koja nisu bila u Hitlerovoj omladini (Hitlerjugend) tako da nisam imala uniformu i nisam mogla da marširam sa njima. S vremena na vreme je moja majka morala da poseti direktora, her Honkoa. On je uvek pokušavao da je nagovori da me upiše. "Tako pametno dete, a nije u Hitlerovoj omladini…"

Moj otac je bio komunistički član Parlamenta i uhapšen je nedugo pošto su nacisti stupili na vlast, a tokom Božićne amnestije 1933. je pušten, kako smo kasnije saznali, greškom. Lokalni policajac ga je upozorio da će ponovo biti uhapšen pa je morao na skijama da pobegne do Čehoslovačke. Onda je Gestapo došao jednog dana i uhapsio mamu. Zatvorili su naš stan, a ja sam ostala sa prijateljem koji je živeo preko puta. Bilo je ipak opasno, on je bio Jevrejin. Zato sam otišla do nekih daljih rođaka. Život pod nacistima nije bio normalan život.

Kako se stigli do Londona?

Upoznala sam Hansa u Hamburgu, dok je bio u britanskoj vojsci pred kraj rata. Bio je novinar u Berlinu pre nego što su došli nacisti i uvek mu je iz džepova uniforme ispadao neki papir. Sećam se da sam ga pitala kakav je to papir. 'To su isečci!' odgovorio je. On ih je slao prijatelju u London koji mu ih je čuvao. Tako je sve ovo počelo.

Hans je naturalizovan, a onda i demobilisan 1949. pa smo odlučili da se venčamo i odemo u Englesku. Prvo smo živeli u pansionu kod gđe Bizli gde smo držali kartonske kutije pod krevetom. Kada smo nabavili svoj stan, isečci su samo rasli i rasli.

I tada je nastala arhiva?

Hans je prvo radio za Ministarstvo spoljnih poslova, za nemačko odeljenje i pisao članke za javni sektor. Naše isečke je dao nekim novinarima koji su drugima preneli vest o Tasiemki, pa je počeo da naplaćuje. I ja sam jedno vreme radila u novinarstvu iako sam, pre nego što sam upoznala Hansa, bila inženjer. Zajedno smo radili na arhivi i na kraju je kolekcija isečaka toliko porasla da sam odustala od novinarstva.

Morali smo da se preselimo u Golden Grin početkom 1960-ih jer nam je trebalo još prostora. Takođe imamo i skladište puno dokumenata – ja ih zovem mrtvaci. Ljudi kojima je istekao rok prodaje.

Kako funkcioniše sistematizacija arhive?

Ima toliko puno stvari. Zavodimo svakoga o kome se često piše u novinama. Sva dokumenta su složena po azbučnom redu, a kada neki dokument postane preveliki, onda dobija lični posebni dosije. Imali smo prelepo organizovane sobe, ali se sada sve malo otrglo kontroli.

Ljudi žele stare isečke jer sve nove informacije mogu da se nađu na internetu. Imamo neke iz viktorijanskog doba. Pre nekoliko godina u staroj knjižari u Londonu sam kupila gomilu magazina The Illustrated London News, toliko tešku da ste jedva mogli da ih podignete. Držali su ih u podrumu. I dalje su mi neki preostali za isečke.

O kojim ličnostima vam najčešće traže isečke?

Britancima, najverovatnije. Šoubiznis, to je ono što ljudi žele. OK, HELLO, Tatler i svi dnevni listovi takođe – The Mail, The Express, The Telegraph, The Times, The Guardian, sve. Danas pola naših mušterija želi časopise jer ne mogu da ih nabave na internetu. Beležimo šta je ko tražio i šta smo im poslali u našoj "crvenoj knjizi". Poslednji zahtevi koje smo imali ticali su se Džulijana Felouza, Helene Bonam Karter, Loda Lukana, Mindi Koling, lejdi Kiti Spenser, kraljice – možda zbog njenog 90. rođendana. Imamo Eklsten sestre, Pičiz Geldof, bogatu decu. Neko je tražio nešto o kraljevskim duhovima. Imamo puno toga o natprirodnom.

Nemački novinar se raspitivao o braći Krej, a mi imamo dve ogromne datoteke o njima. Sećam se da su priče o braći Krej bile svuda po novinama. Duplerica u The News of the World i The Sunday People. BIli su ozloglašeni, znate. Pravi gangsteri. U potpunosti su vladali Ist endom i ljudi su ih se plašili.

Šta će se dogoditi sa arhivom? Znam da ste pre nekoliko godna tražili kupca.

Volela bih da znam. [Pokojni vlasnik i bivši član Parlamenta] Robert Maksvel se zainteresovao ali nikada nije došlo do konkretnih pregovora. Tada nisam želela da je prodam. Sada bih prodala arhivu, ali mislim da niko nije lud kao ja. U svakom slučaju, morala bi da bude prodata kao komplet, inače joj se gubi vrednost. Ljudi bi pitali, zašto nedostaje ova tema? Svakako bi bilo tužno oprostiti se od ove arhive.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu