bezbednost žena

Bezbednost devojaka sa hendikepom u Srbiji

“Nije mi se jednom desilo da sam sela negde na miru, i da mi neko priđe i krene u razgovor jer mu delujem zanimljivo, što nikad ne zaboravi da naglasi.“
20.12.19
devojke sa hendikepom
kolaž fotografija ljubaznošću sagovornica

Ako si devojka, sediš na klupici i čitaš sama i na miru, garant će te startovati neki lik. Devojka čita, oh, kako seksi.

Ako si devojka sa hendikepom, možda i neće, baš zato što se razikuješ. Postoje međutim, ljudi koji se izgleda posebno na to lože. Nije mi se jednom desilo da sam sela negde na miru, i da mi neko priđe i krene u razgovor jer mu delujem zanimljivo, što nikad ne zaboravi da naglasi. Kod ove rečenice uglavnom pomislim, eto ti kad hoćeš roze šiške i pirsing, mada to verovatno s njihovim interesovanjem veze nema (uvek se pitam da li ih posebno pale štake, ili ih interesujem samo jednostavna i nezanimljiva ja?).

Reklame

Baš nedavno sam otišla da meditiram pored reke nasamo, a zatekla sam sebe kako već dva sata razgovaram sa nekim potpuno nepoznatim čovekom. Dobro, ja sam neko ko stvarno može da se raspriča i ko voli ljude, ali kad sam skontala koliko u tom trenutku ima sati, uhvatila sam sebe kako mislim “Ti bi do sad dvadeset puta otišla da možeš”. U praksi sam i mogla, da se uljudno zhvalim na prijatnom razgovoru (koji je bio više smaranje) ustanem i krenem. Međutim, mali glasić u mojoj glavi je šuškao “šta ako krene za tobom”? Nije da baš mogu da potrčim.

Zamislila sam već nekih dvadeset scenarija, užasno mi se piškilo, nisam znala kako da ustanem i prekinem taj začarani krug, a nisam više imala nerava da ostanem da sedim. Prošla sam sve stupnjeve od: ok, ne smeta mi, fin je, ovo smara, sad bih već mogla i da čitam, do ti si kriva što nemaš hrabrosti da ustaneš i odeš. Dok sam se čarobno osmehivala stavljajući u prvi plan fiksnu protezu i sve svoje moguće nedostatke ikada, ne bi li se sam sklonio i ostavio me na miru, shvatila sam da ova situacija sigurno nije samo moja i poželela da istražim koji su to mehanizmi podrške na koje mogu da računam ako me, kao devojku sa hendikepom na javnom mestu na bilo koji način spopadne nepoznata osoba.* (sva iskustva su data iz lične perspektive i u velikoj meri su definisana tipom hendikepa koji imam. Korisnici kolica ili slepe osobe na primer, možda bi reagovali potpuno drugačije po nekim drugim prioritetima. Cij teksta je da vam kaže da niste same, i da ipak ima nekih rešenja, a ne da ponudi čaroban recept).

Možda bi vam prvo palo na pamet da pozovete policiju, ali nije baš zgodno da dok ćaskate sa strancem koji nije nužno ni zgodan ni fin okrećete broj i čekate na centrali MUP-a. Najbolje rešenje je da za početak, osmotrite okolinu u kojoj se nalazite. Zato sam pitala arhitektkinju Milenu Zindović koji su njeni saveti, i ona kaže da kada pričamo o bezbednosti žena od nasilja, tu arhitektura i urbanizam imaju ograničene mogućnosti.

“Naravno, osvetljenje javnih površina je važna stavka, ali nije jedina. Sigurniji prostori u bilo kom gradu su oni gde ima i drugih ljudi - nekog ko može da pritrči u pomoć. Arhitekte i urbanisti mogu u svom radu da izbegavaju kreiranje prostora u kojima se žene, pa i žene sa invaditetom, mogu naći izolovane, i samim tim ranjive. To bi recimo bili dugački a "slepi" pešački prolazi, prizemlja koja imaju samo lokale koji su u večernjim satima zatvoreni, nizovi poslovnih zgrada koje opuste u 5 popodne, pojasevi visokog rastinja koji kada krošnje ozelene sprečavaju vizuelni kontakt između objekata (u kojima ljudi žive i mogu da pogledaju kroz prozor) i pešačkih koridora… Potom, pešačke staze uz veće infrastrukturne objekte gde nema zgrada i kuća - zamislim recimo trotoar uz autoput ili tunel ili neku drugu značajnu putnu infrastrukturu gde automobili samo zuje, a pešaci su potpuno izolovani od kuća i zgrada (u kojima ljudi žive i mogu da pogledaju kroz prozor). Ma koliko takve staze recimo bile osvetljene one su uvek nesigurne jer nema puno drugih ljudi. Ako je takva neka struktura jedina veza nekog stambenog naselja sa gradom recimo, to može biti ozbiljan sigurnosti problem za sve pešake, a žene posebno.”

Reklame

Gradovi bi, po njenom mišljenju, trebalo da budu mešavina funkcija i programa, a ne zonirani u isključivo stambene ili samo poslovne zone, i da ima što manje tih infrastrukturnih prepreka koje pešacima otežavaju kretanje. Kad je reč o arhitekturi objekata, posebno stambenih, ali i javnih u kontesktu bezbednosti, Milena kaže da ne veruje “da devojkama sa hendikepom treba nešto posebno u odnosu na ostale žene - da li ćeš staviti blindirana vrata ili nećeš, to je na tebi. Stanari su sami obavezni da održavaju ispravnost interfona, osvetljenje u hodniku i drugo. Bezbednost od nasilja teško se može postići samo fizičkim merama, već mora društvo biti senzitivirano na to.”

Moj savet: Osmotrite okolinu. Meni su se ovakvi bizarni momenti dešavali najčešće u parkovima i na stanicama gradskog prevoza. Nemojte paničiti, to je prvo i najvažnije jer onda nećete jasno misliti. Razmišljajte o tome koja mesta bi mogla da vas zaštite. Ako u blizini vidite neki kafić, krenite tamo, sedite na kafu, pa će taj neko potencijalno da vas ostavi na miru. Nemojte se udaljavati u neke mračne delove na samostalnu bleju, naročito uveče, što više ljudi oko vas to bolje. To ne znači da treba da izlazite napolje s paranojom da će neko da vas spopadne. Samo pokušajte da se unapred malčice zaštitite. Ono tipično - ne vraćaj se sama iz grada, ne idi prečicom, ne idi sama kasno noću, ako imaš priliku da praviš ove vrste izbora.

Proverila sam sa MUP-om Srbije kakva je procedura ako ih nazove devojka sa hendikepom - da li će poslati patrolu brže, i da li se njihova reakcija na bilo koji naćin u tim situacijama razlikuje.

Oni kažu da policija po svim prijavama, a posebno kada se proceni da život i zdravlje lica mogu biti ugroženi, “preduzima hitnu i neodložnu intervenciju upućivanjem nadležnih policijskih službenika na mesto događaja”. Ispituju svaki slučaj prijave nasilja i sa istom pažnjom, međutim u slučajevima gde je žrtva osoba sa hendikepom/invaliditetom, u obavezi su da obaveste druge nadležne organe i ustanove i organizacije koje bi dodatno pružile adekvatnu pomoć, kako u postupku zaštite tako i radi prikupljanja dokaza i saznanja o slučaju.

Reklame

Značajno je i što policijski službenici prolaze obuke koje im pomažu da prepoznaju različite oblike nasilja, ali i da vode razgovor sa osobama koje imaju teškoće u komunikaciji, pa su tako neki od njih upoznati i sa osnovama poznavanja znakovnog jezika.

Osoba koja se nalazi u nekoj vrsti opasnosti i obratila se policiji za pomoć, uvek je informisana o svojim zakonskim pravima, kao i merama i radnjama koje će u daljem postupanju preduzeti protiv učinioca nasilja, a koje su posebno važne za zaštitu njene sigurnosti.

Dobra vest je da ako ste mislile da morate lično u stanicu - to nije neophodno, a slučajevi gde je došlo do ugrožavanja osoba sa hendikepom nalaze se “u samom vrhu prioriteta u radu policije”. To valjda u praksi znači da nećete čekati hiljadu godina na reakciju, što je super. Savet iz MUP-a je da se osobe sa hendikepom u svim slučajevima nasilja neodložno obrate policiji. Znači nemojte da čekate i budete u fazonu jao neka ne moram, ipak nije važno.

Moj savet: sačuvajte broj telefona policije u imeniku i stavite neku prečicu do njega. Verujte mi da ne želite da prvo guglate pa da nabadate brojeve po tastaturi dok vam se tresu ruke, i ne pitajte kako znam. Uzima vam dragocene sekunde.

Pošto nisam dovoljno upoznata sa zakonima i pravima kad je reč o devojkama sa hendikepom i situacijama gde su potencijalno ugrožene, sledeći logičan korak mi je bio da istražim kakvu vrstu podrške može da nam pruži pravni sistem, i kontaktirala Komitet pravnika za ljudska prava YUCOM gde mi je stvari malo razjasnila pravna savetnica Milena Vasić.

Reklame

Ona naglašava da “žene sa invaliditetom, nažalost nemaju nikakvu posebu zaštitu u odnosu na žene bez invaliditeta u slučaju nasilja, bez obzira što su nasilju izloženije. Procedura prilikom prijave nasila je ista kao i za sve ostale žene - mogu se obratiti policiji ili javnom tužilaštvu. Svakako savetujem prvo pregled lekara, ukoliko je došlo do neke telesne povrede.”

Iako Ustav svim građanima i građankama Srbije garantuje slobodu kretanja i nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, ono što se dešava u praksi daleko je od toga, kaže Vasić.

“Da li će se žena koja je doživela nasilje obratiti prvo najbližoj policijskoj stanici ili posavetovati sa pravnikom, u potpunosti zavisi od nje same. Ukoliko je u mogućnosti, svakako je stručan pravni savet dobrodošao, ali poziv ili odlazak u policiju to ne zahteva. Važno je da obavezno uzme zapisnik o izjavi koju je dala, jer je to njeno pravo i dokaz da je nasilje prijavila. Takođe bih naglasila da je za samu istragu krivičnog dela, veoma važno da se nasilje prijavi što pre, zbog lakšeg prikupljanja dokaza.”

Ako žena ili devojka sa hendikepom fizički nije u mogućosti da prijavi policiji slučaj, može se pisanim putem obratiti Javnom tužilaštvu ili angažovati advokata da ove radnje uradi umesto nje, sa naznakom da ima teškoće u kretanju.

Jedan od većih problema u našem pravnom sistemu je to što identitet osobe uglavnom nije uopšte zaštićen u postupku: “Oštećena žetva nasilja koja je ujedno i svedok u postupku, ako želi da svedoči, mora otkriti svoje podatke sudu i tužilaštvu, a ti podaci će biti dostupni okrivljenom i njegovoj odbrani.

Reklame

Čak i u slučajevima u kojima ostvari pravo na status ,,posebno osetljivog svedoka", ovaj status je može zaštiti od evetualnog davanja izjave u prisustvu okrivljenog nasilnika, ali ne i od toga da njeno ime, prezime i adresa budu navedeni u predmetu. Status zaštićenog svedoka čiji identitet se ne okriva okrivljenom se jako teško ostavruje u našem pravosuđu i to samo u slučajevima kada sud proceni da postoje okolnosti koje ukazuju da bi svedok davanjem iskaza ili odgovorom na pojedina pitanja sebe ili sebi bliska lica izložio opasnosti po život, zdravlje, slobodu ili imovinu većeg obima”.

Žena sa hendikepom koja je petrpela nasilje, ne mora nužno da dobro poznaje zakon, ali se upravo zbog ovog nepoznavanja propisa dešavaju porpusti koji se kasnije odražavaju na istragu i krivični postupak:

“Žrtva, recimo, ne uzme zapisnik iz policije i ne zna tačno ni kada je prijavila nasilje, niti koji polcijski službenik ja uzeo izjavu i onda je teže doći do informacija iz istrage i videti dokle je čitav postupak stigao.”

YUCOM trenutno radi na aužuriranju mape svih pružalaca besplatne pravne pomoći u Srbiji, kaže Vasić, a devojkama sa hendikepom savetuje da brinu o svom zdravlju i potraže podršku lekara ili psihologa ako su prošle kroz iksustvo uznemiravanja.

Počela sam ovo mini istraživanje od ideje da nemam samo ja ovakva iskustva gde se osećam neprijatno ili ugroženo ili užasnuto, pa sam pitala neke od drugarica sa hendikepom da mi kažu imaju li neke slične priče:

Reklame

“Na moju sreću do sada nisam puno puta bila u situaciji da ostanem sama na ulici. Razlog tome je taj jer sam korisnik personalne asistencije. Desilo se mi se ipak, da je jednom prilikom, autobus iz Subotice došao ranije nego uobičajeno, i bila sam primorana da personalnu asistentkinju sačekam na stanici. Bio je mrak, kasno uveče, i odjednom sam su svi ljudi iz mog okruženja nestali. U tom momentu mi je prišao stariji čovek, neprijatnog izgleda, i obratio mi se rečima: „Šta je, uplašila si se?“ U tom momentu srce je počelo jače da mi lupa, i nisam znala šta da odgovorim. Srećom, tad se pojavila personalna asistentkinja, i možda me spasila neprijatnih posledica, a možda sam samo pogrešno procenila čoveka, i ne bi se ništa desilo,” ispričala mi je Mila Beganović, 22, koja boluje od Cerebralne paralize, a živi u Subotici.

1576231559660-mila-beganovic

Mila Beganović

Nemam pojma šta bih rekla tom liku, stvarno. Totalni mi je hit priča koju je sa mnom podelila Ana “Pošto volim rokenrol, idem često na svirke i koncerte, a kao što svako zna, to i nije baš okruženje najcivilizovanijih osoba (čast izuzecima - takve obožavam). Sada idem s dečkom, a ranije sam sa društvom, koji su sjajni, ali se često desi da se pogube negde i ostanemo ja i neka moja drugarica, i neki momci koji izgledaju kao ljudožderi koji me zarobe u razgovor jer ne mogu da pobegnem. Napisala sam "razgovor", ali to je više nešto nalik na razgovor, jer sa osobom u alkoholisanom stanju ne može drugačije. Zašto jednnostavno ne odem? 1. ne mogu sama, 2. ne želim da se moje društvo oseća kao da je ovo bebisiterski posao i da se ne druže više nikad sa mnom, svesna sam banalnosti, ali takav je strah jedne usamljene i osamljene tinejdžerke u kolicima. To je veći strah nego strah od ovih pijanih muških osoba oko mene.
Jednom me je jedan dečko podigao iz kolica, ja sam mislila da će da me odvede u svoju pećinu, ali mi je neartikulisanim zvukovima stavio do znanja da je samo hteo da vidi da li može. Samo to, kakvo olakšanje, a ja sam se već uplašila da sam nemoćna pored njega! A ne, čekaj, i jesam nemoćna pored njega, to mi je jasno pokazao kad ME JE PODIGAO IZ KOLICA. I naravno, rekla sam "hvala" kad me je vratio u njih, jer nije nameravao da me povredi, a samo njegova namera ta koja se računa,” priča mi Ana Ilić, 22, koja boluje od Fridrajhove ataksije, a živi u Nišu.

1576231622881-ana-ilic

Ana Ilić

Okej, koliko pijan i nenormalan treba da budeš pa da podigneš devojku iz kolica samo da vidiš da li možeš? Ako osećate miris paljevine to je moj mozak koji gori u pokušaju da shvati ovu jebenu logiku. Evo šta kaže Jelena:

“Možda je najbolji primer za to kada ja sačekam majku ispred banke na primer, a ljudi pomisle da prosim pa priđu i pruže mi pare, u tim trenucima ne znam ni kako se osećam. Ozbiljno ne znam kako ne vide ranac mojim u mom krilu. Mi nismo ničiji predmet za smaranje to što smo u kolicima ni kad je u pitanju ulica ni kad je u pitanju veza - znam za slučajeve gde momci tvrde da im je lakše na neki način da budu sa devojkom,” priča Jelena Marić, 21, koja takođe boluje od Cerebralne paralize, a živi u Užicu.

Meni nikad nisu ponudili pare, i nadam se da neće, za njihovo dobro jer mislim da bi mi sve one kočnice koje čine da sam ljubazna prema strancima otišle u materinu. Što se tiče ovog stava pojedinih momaka da su sigurni ako imaju devojku sa hendikepom, pa, rekla bih im samo - test us if you dare, pa da vidite.

Od srca vam želim da vas nikad ne startuje niko ko će činiti da se osećate ugroženo na bilo koji način (bilo da ste devojka sa ili bez hendikepa). Ako ipak tako bude, setite se da ostanete hladne glave koliko je moguće, jer jedino tako možete da reagujete pametno. I zapamtite da niste same i da niste krive ako ne ustanete i odete smesta, nego se plašite i ostajete da strateški “pregovarate” sa likom. Nekad je važnije da budete pametne u postupanju, od toga da ispoštujete impulsivnu želju da potrčite (čak i ako ne možete stvarno hah).

Ako vas je neko ugrozio na bilo kakav način, a imate uslova (tipovi hendikepa su razni, životne situacije i podrška, samim tim i izazovi koji celu stvar prijave i procesa čine komplikovanijom) - podnesite prijavu.

I naravno, nikad ne izlazite napolje uplašene od onoga što bi moglo da se desi. Uvek može da nas zalomi svašta, na prvom uglu, koliko god se pripremali na situacije. Samo opušteno i mirno, uvek. I s osmehom, naročito ako nostite fiksnu. :)