Odrastanje među neo-nacističkom elitom

Hajdi Benekenštajn ima 24 godine, sina, i posao učiteljice. Pre nešto više od godinu dana, bila je neo-nacista po imenu Hajdrun Redeker. Rodila se u porodici ekstremnih desničara nedaleko od Minhena, koji su je vaspitali po völkische vrednostima – otprilike „narodski", ali ova fraza na nemačkom nosi zlokobnije značenje: disciplina, poslušnost, fanatični patriotizam.

Sa sedam godina, Hajdi je po prvi put posetila dečiji letnji kamp organizacije HDJ ( Heimattreuen Deutschen Jugend) koja je namerila da odgaji novu elitnu generaciju nacista. Ovaj klub je 2009. zatvorio nemački MUP. Hajdi je takođe poricala Holokaust i slavila Hitlerov rođendan,

Osim što predaje, Hajdi danas takođe voli da piše. Nedavno je izdala svoju prvu knjigu, Ein Deutsches Mädchen, autobiografski prikaz nemačke neonacističke scene. Popričali smo sa njom na tu temu.

VICE: Kakvo ti je bilo detinjstvo?
Hajdi Benekenštajn: Otac mi je bio vrlo strog, morali smo oko svega da ga pitamo za dozvolu. Za večerom, sestra i ja smo smele da pričamo samo ako nam se neko drugi obrati.

Zvuči strogo ali ne naročito nacistički?
Bazirano je na nacističkom sistemu vrednosti.

U kom uzrastu si shvatila da ti se roditelji razlikuju od ostalih po tome što su nacisti?
Kad sam pošla u školu. Znala sam i pre toga da nismo kao i sve ostale porodice. Sećam se kako sam jednom najbolju drugaricu učila kako se crta kukasti krst. U to vreme nisam ni znala da to ima veze sa desnicom, bio mi je to samo zanimljiv simbol.

Otac ti je neonacista koji poriče Holokaust i obeležava rođendan Hitlera, a majka?
Kad sad pomislim, imam osećaj da i nije bila neki ekstremista – bar u poređenju sa njim. Naravno, slušala je i podržavala sve rasističke šale mog oca, ali sa njom sam imala vrlo blizak odnos. Volela me je i pokušala da me zaštiti.

Prvi put si se susrela sa širom nacističkom scenom sa sedam godina, na kampu za moderni Hitlerjugend. Kako si to doživela?
Prvo veče je bilo baš zabavno, kao normalan kamp mladih izviđača – uglavnom smo se igrali. Posle su se stvari promenile, iz dana u dan su nam nametali nova i strožija pravila.

Na primer?
Na primer buđenje u sedam i vežbe na otvorenom pri temperaturama ispod nule. Jednom prilikom neki dečak nije lepo stajao u stavu mirno na tom jutarnjem zboru, pa je morao za kaznu da radi sklekove pred svima. Nekad su i tukli neposlušnu decu.

Šta ste još radili u kampu?
Devojke su uglavnom vežbale da šiju i vezu, dečaci su gradili ili boksovali. Imali smo i predavanja o velikanima Nacističke stranke kao što je bila Hana Rajš, omiljeni pilot Adolfa Hitlera. Pred spavanje smo pevali pesmice o Trećem Rajhu. Vaspitavali su nas da jednog dana postanemo neonacistička elita.

U knjizi pominješ da je policija nadgledala kamp. Da li su ikad intervenisali?
Tajna služba je motrila na ulaz, ali nikad nisu ulazili. U kampu su nas učili da su policajci neprijatelji. Jedne večeri su nam rekli da policija vrši raciju i da moramo da pobegnemo u šumu, ali tamo nas je na proplanku zatekla samo svinjska glava nabijena na kolac. Policije nije bilo. Mislim da je to bila nekakva vežba, ali nemam pojma sa kojim ciljem.

Kako se stizalo do članstva u HDJ?
Samo po pozivu lidera organizacije. Uglavnom smo bili deca akademika i drugih dobrostojećih porodica.

Da li je stereotip obrijanih glava i martinki opravdan ili ne?
Bile su to devedesete; desničari su shvatili da je potrebno formirati nov imidž da bi se privukle mlađe generacije. Danas čak imaš neonaciste sa hipsterskim bradama, ali raspoznaju se po bedževima i markama odeće.

Koliko se mladi nacisti uopšte bave politikom?
Kad su u pitanju komplikovana politička pitanja, jasno se vidi da je znanje ograničeno. Uglavnom se samo ponavljaju napamet naučene fraze iz knjiga, često bez razumevanja.

Ti si se rodila u strogo desničarskoj porodici, a kako drugi tinejdžeri priđu pokretu?
Vrlo je retko da se deca uvode preko porodica. Većina se zainteresuje za nacizam sa po 15, 16 godina, obično iz protesta. Ideologiju je vrlo lako shvatiti i svariti, nije previše teško preobratiti ljude. Mnogo je tu vikend-nacista, koji bi samo da se par godina iživljavaju nad drugima a onda ipak odrastu.

U knjizi navodiš da si se više borila protiv pankera nego protiv stranaca. Jesu li svi neonacisti rasistički nastrojeni?
Zavisi gde odrastu. Na istoku Nemačke ima manje migranata, pa tako i manje sukoba. Više rasizma se nalazi u multikulturalnim gradovima kao što su Berlin ili Minhen. Ja se nisam nešto trudila da se sprijateljim sa strancima, ali nisam na njih gledala kao na neprijatelje.

Ko su ti bili neprijatelji
Policija, država, levičari. „Dobročinitelji" koji u svemu traže nešto pozitivno i protestuju protiv desničara.

Hoćeš da kažeš da neonacisti nikad nisu pozitivni i srećni?
U pokretu nije kul ostaviti utisak dobre osobe. Obično odguruješ druge od sebe i gledaš na svet u negativnom svetlu. Prezirali smo sve poglede koji se nisu slagali sa našim. Nije mi to bio srećan period u životu. Bila sam veoma frustrirana.

I prvi dečko ti je bio neonacista?
Jeste, upoznali smo se kad mi je bilo 14 godina, pijani na nekom koncertu. Naravno, neonacisti nisu najromantičniji po prirodi. Jednom mi je jedan prišao i ponudio da mi pokaže svoju kolekciju kukastih krstova; čak i za nacistu, to nije naročito ubedljivo.

Ekstremnom desnicom dominiraju muškarci. Kako se žena snalazi u tom okruženju?
Ume da bude teško, seksualno nasilje je veoma česta pojava. Nekad ti neko samo dodirne koleno, ali znam devojke koje su silovali. Čak i kad se javno zna šta se desilo, muškarce niko ne kažnjava. Mnogo im je bitnije bratstvo koje međusobno osećaju nego kako im žive žene. Mnoge se i same trude da deluju kao muškarci, grubo i agresivno.

Po nacističkoj ideologiji, žena je pokorna pred muškarcem. Kako to da se taj odnos između polova tako dobro održao u ovoj supkulturi?
Mnoge žene koje tu zapadnu već imaju problema sa samopouzdanjem. Lakše se živi kad samo radiš šta ti se kaže i ne praviš probleme.

Ti si pravila probleme i tako se izvukla. Kako je to prošlo?
Trajalo je godinama. Počela sam da pružam otpor ideologiji kad sam upoznala Feliksa, svog muža. Pričali smo o raznim stvarima o kojima drugi nisu: o tretmanu žena, o životu i delovanju nacista. On je tada živeo u Dortmundu, odbacila ga je tamošnja scena jer se družio sa levo-orijentisanim nacistima.

Zar nisu i levo-orijentisani nacisti desničari? Zar je tako lako zameriti se zajednici?
Naravno da jesu desničari. Čim počneš da preispituješ stvari, proglase te za izdajnika. Recimo, kritikovati Hitlera je strašan tabu.

Jedna stvar je formalno se odreći članstva, ali kako si uspela da se deprogramiraš?
Korak po korak. Kad sam počela da sumnjam u tu ideologiju, bilo me je sramota što sam deo svega toga. Feliks i ja smo se preselili u Minhen, u vrlo multikulti kraj gde smo naišli na sasvim prijateljski nastrojene susede iz inostranstva. Ipak, nismo se izvukli samo mešanjem sa drugim kulturama. Na primer, veoma dugo sam bila ubeđena da se Holokaust nije stvarno desio, to mi se baš duboko urezalo u svest. Moralo je da prođe mnogo vremena pre nego što sam tu razvila kritičku svest.

Kada si saznala da je Holokaust stvaran?
Negde oko devetnaeste godine. Tu sam već sasvim preispitala istoriju koju sam naučila, priznala sebi da nisam bila u pravu. Bio mi je to poslednji ostatak nacističke ideologije.

Kako to da više ljudi ne napušta neonaciste?
Zato što je potrebno preispitati svoje stavove i sve ono čime se čovek bavio u životu. Ideologija ti se uvuče pod kožu, postane veliki deo bića. Mnogi misle da nisu sposobni da se uklope u mejnstrim društvo, da neće biti prihvaćeni, da im nema pomoći. Nimalo nije lako započeti život ispočetka.

Da li očekuješ da ti se svete?
Da, to je normalna posledica napuštanja pokreta. Nedavno su sprejom nacrtali veliki kukasti krst na zidu stanice nedaleko od naše kuće, uz poruku„naći ćemo vas".

Da li se osećaš delom mejnstrim kulture?
Sin mi se rodio pre nešto više od šest meseci, a ja sam upravo završila učiteljski kurs. Iskreno, sumnjala sam u taj izbor karijere imajući u vidu poreklo. Ali znala sam da nisam kao svoj otac, da potpuno drugačije gledam na vaspitanje dece. Sve to me navodi na zaključak da jesam zakoračila u mejnstrim kulturu.

JOŠ NA VICE.COM:

Koji je pravi način za suočavanje sa rasistima

Viralna 'aplikacija za lice' čini sve ljude beljim

Šnicle i rasizam: avganistanski tinejdžeri o životu u Evropi