Fotograf Baraka Obame o životu u Beloj kući

Četvorogodišnji Džejkob Filadelfija nije bio siguran da li mu je predsednik crn dok mu nije pipnuo kosu. Jeste znao, ali nije baš znao. Drugari su mu govorili da liči na Obamu, da imaju istu frizuru, ali morao je lično da se uveri.

Našao se u Ovalnoj sobi, na par koraka od Obame lično, roditelji su ga ohrabrivali da postavi pitanje koje su sa njim beskrajno vežbali, i na kraju je iskoristio priliku. „Hoću da znam da li imate kosu kao ja“, rekao je Džejkob. Najmoćniji čovek na svetu se široko nasmešio a zatim spustio glavu nadomak dečaka. „Pipni pa vidi“, ponudio je Obama. Najzad je Džejkob imao odgovor – jedini predsednik kog je imao prilike da upozna bio je nalik njemu.

Moć Baraka Obame oduvek je bila intimne prirode. Čim ga čovek vidi – tako pametnog, tako moćnog, tako crnog – oseti se njegov značaju. Više od deset godina, Pit Suza bio je zadužen da tu intimnu stvarnost prenese ostatku sveta.

Kao glavni fotograf Bele Kuće u Obaminoj administraciji, Suza je predsednika svugde pratio. Snimio je bezbroj sastanaka sa savetnicima, snimio ga je kako trenira košarkaški tim svoje ćerke. Snimio je Obaminu reakciju na ubistvo Osame bin Ladena, i detaljno ovekovečio prvi susret porodičnog psa sa snegom. Takođe je zabeležio i veliki trenutak Džejkoba Filadelfije, što je jedina slika koju je Obama zadržao na zidu Bele kuće do samog kraja mandata.

Suza u svojoj novoj knjizi ( Obama: An Intimate Portrait) predstavlja 300 fotografija po svom izboru od približno dva miliona koliko je snimio tokom boravka u Beloj kući. Počeo je kao službenik, a postao blizak porodični prijatelj. „Pitovo prisustvo mi je mnogo značilo“, pisao je Obama u uvodu Suzine knjige. „Pit je postao više od fotografa – postao mi je osoba od poverenja, prijatelj, brat.“

Pričali smo sa Pitom Suzom o knjizi, prijateljstvu sa bivšim predsednikom, nevidljivošću u Beloj kući i slavi na Instagramu.

VICE: Bili ste odgovorni za vizualnu stranu priče o prvom crnom američkom predsedniku. Da li ste osećali pritisak zbog toga?

Pit Suza: Ne bih rekao da je bilo pritiska. Za mene je to bila prednost, to što sam znao da radim nešto važno. Bilo mi je udobno u tom položaju. Pritisak je kad ti meci lete iznad glave dok pokušavaš da nešto snimiš na ratištu. Teže je sad nego kad sam bio u Beloj kući, ljudi emotivno reaguju na slike koje okačim na Instagramu. Čast mi je zbog toga.

Sad ste slavni na Instagramu.
Da, čudno je to. Kad sam potpisivao knjige u Londonu, bezbroj ljudi je prišlo da mi kaže kako im se sviđa moj profil tamo. Nisam očekivao toliko pažnje kad sam otvorio nalog. Hteo sam samo da uporedim aktualnu administraciju sa svojim nekadašnjim šefom, čisto iz ličnih pobuda. Ali moram da priznam da se ponosim na natpise slika koje smišljam – šaljivi su, suptilni, nikog ne vređaju.

„Čikago Tribjun“ vas je 2005. poslao da fotografišete novog senatora iz Ilinoisa. Kažete da vam je posle samo 24 sata bilo jasno dokle bi Obama mogao da dogura. Šta ga je činilo tako posebnim?

Bio je tako samouveren, tako opušten, kao da se rodio pod svetlom reflektora. Nimalo mu nije teško palo da pređe sa lokalne na nacionalnu scenu u Vašingtonu. Do tada nije bio previše izložen medijskoj pažnji, ali ipak mu nimalo teško nije palo da ga slikam ceo dan. Trideset godina fotografišem kongresmene, senatore, predsednike, a nikad nisam naišao na nekog tako neiskusnog ko je tako lako podnosio pritisak.

Koliko se izmenio za ovih dvanaest godina?
Karakterno je još onaj stari, ali priroda posla se sa vremenom menjala. Osetilo se da mu teret postaje sve teži. Sa druge strane, video sam ga pre par nedelja i jasno je bilo koliko mu je laknulo – tereta više nema, opet je opušten.

Da li je od početka bio lak za saradnju?

Sa vremenom to postaje sve lakše, kako se navikavamo jedan na drugog iz dana u dan. On je razumeo koliko je važno dokumentovati njegov mandat za buduća pokolenja, zato je imao poštovanja za mene i moj posao.

Većina milenijalsa koja se našla u Obaminom okruženju počela je da volontira na kampanji odmah posle diplome, ali vi ste radili kao fotograf još u Reganovo doba. Koju prednost nosi iskustvo?

Tada kad sam počeo da radim sa Obamom u Beloj kući, već sam odavno navikao na društvo moćnih ljudi i žena koji donose važne odluke. Nisam se ustručavao pred njima, znao sam da mi je tu mesto, znao sam da radim nešto od suštinskog značaja. Da nisam imao iskustva, pitanje je koliko bih samouveren bio.

Takođe, dobro sam znao kako posao treba da se obavi. Znao sam da moram da obezbedim pristup apsolutno svemu što se dešava, a pošto sam predsednika znao od ranije, mogao sam da mu tražim pristup i on mi je to odobrio.

Posao je zahtevao da budete svugde prisutni, ali nevidljivi u haosu čitave administracije – niste smeli da utičete na scene koje ste dokumentovali. Koliko vam je to teško palo?

Nije to teško. Znao sam koja mi je bila uloga, nisam učestvovao ni u čemu, samo sam posmatrao i snimao – to mi je savršeno odgovaralo. Prijao mi je haos. U svakoj krizi, imao sam utisak da beležim istorijske događaje. Neke od najboljih slika su iz tih perioda, na njima predsednik zaista rešava probleme. Morao sam da to snimim na pravi način.

Obama u vašoj knjizi piše, „on ume da zabeleži raspoloženje i značaj svakog trenutka“. Šta biste posavetovali mladim dokumentarnim fotografima po pitanju konteksta?

To je strašno teško formulisati. Ja sam uvek umeo da procenim šta se dešava oko mene, imao sam osećaj za to, pa zato čekam pravi trenutak koji savršeno ilustruje atmosferu. Na primer, onog dana kad je Kongres izglasao „Obamaker“, čekao sam prvi izraz zadovoljstva na licu predsednika. Treba biti strpljiv, jer slika često može i da pruži pogrešnu predstavu o dešavanjima.

Kaže da je proveo više vremena sa vama nego sa bilo kim drugim ko mu nije član porodice. To vam je dalo jedinstven uvid u prirodu njegovog posla. Kako biste opisali predsedničke dužnosti?

Ono što sam ja imao prilike da vidim bili odvojeni segmenti njegovog života. Morao je da balansira između najzahtevnijeg posla na planeti i uloge muža i oca. Odlično se videlo koliko je to teško. Zato je posebna stvar biti fotograf u Beloj kući.

Neverovatno je to odradio. Toliko puta se dešavalo da je u sred nečega, ali onda kroz prozor vidi svoju ćerku Maliju na ljuljašci, pa izađe da sa njom provede deset minuta. Potpuno zaboravi čime sa malopre bavio, potpuno se posveti njoj. Bio je talentovan za to. Pominjao mi je da nema mnogo vremena za spavanje, pa zato utone u san čim sklopi oči. Ne znam kako je to uspevao, svašta mu se sigurno rojilo u glavi, ali on bi se nekako samo isključio kad treba.

Oseti se bliskost i iskrenost na vašim fotografijama, pretpostavljam da je to posledica bliskog prijateljstva. Nisu u pitanju samo slike Obame u dobro skrojenom odelu, ima emotivnih trenutaka na poslu, intimnih sa članovima porodice…

Ja se pre svega trudim da budem autentičan. Posao tradicionalno zahteva samo da se snima obavljanje predsedničkih dužnosti, ali ja sam hteo nešto više. Tu se dolazi do iskrenosti i autentičnosti. Drago mi je što predsednik Obama u uvodu kaže da sam umeo da uvek zabeležim pravi trenutak.

Kad ljudi provedu mnogo vremena zajedno pod pritiskom, stvari nekad krenu naopako. Kako ste uspeli da razvijete i održite lični odnos?

Toliko smo sati zajedno proveli u neposrednoj blizini, sa vremenom smo počeli da se kapiramo sve bolje. Iako je nešto mlađi od mene, ipak smo tu negde ista generacija, preko toga se takođe nešto deli. Pričali smo o filmovima i TV serijama iz detinjstva o kojima mlađe osoblje u Beloj kući nije imalo pojma.

Što je najvažnije, mislim da delimo isti sistem vrednosti. Odluke koje je donosio za celu zemlju bile su iste odluke koje sam ja kao građanin želeo da vidim. Mislim da fotograf Bele kuće mora da poštuje predsednika. Ja sam Ronalda Regana poštovao. Nisam se slagao sa svim odlukama, ali poštovao ga jesam. Mislim da je to neophodno da bi čovek radio kao fotograf u Beloj kući.

Da li biste mogli da radite za Donalda Trampa?
Ne.

Kažete da vam je posao bio težak fizički, psihički, i duhovno. Mora da je posebno naporno bilo onog dana kad su ubili Bin Ladena. Opišite nam kakva je atmosfera bila u sobi, kako ste radili svoj posao?

Znao sam da se nešto sprema nedelju dana unapred, ali nisam znao šta. Rekli su mi da će biti nečega sledeće subote ili nedelje, što je značilo da na zadatak idu specijalci – tada se ostavlja rezervni datum za slučaj lošeg vremena. Tog dana kad je sve krenulo, tek sam četiri-pet sati kasnije saznao da jurimo Bin Ladena.

Proveli smo svi 40 minuta u jednoj maloj sobi odakle se nadgledala situacija. Bilo je neuobičajeno tiho, jer svi ti uticajni ljudi više nisu mogli ni na šta da utiču – sve je zavisilo od ljudi na terenu.

Snimio sam stotinak slika tog dana, što i nije tako mnogo. Trudio sam se da uhvatim prave trenutke, da nikom ne smetam. Nadam se da se na onoj jednoj slici prepoznaje kolika je bila tenzija. Niko nije znao ni da li je Bin Laden u toj kući, a kamoli šta će se do kraja desiti.

Da li vam je to omiljena slika?

Najiskrenije, ne bih izdvojio nijednu.

Koji su vam onda bili omiljeni trenuci u Beloj kući?

Rekao bih, kad sam ga slikao sa ćerkama. Onaj dan kad je Vašington pogodila snežna oluja nikad neću zaboraviti. Bela kuća je u pozadini, on se igra sa devojčicama u snegu, napravio sam nekoliko sjajnih slika na koje se još uvek ponosim. Bilo je nezaboravno.

A u ulozi predsednika, verovatno to u Situacionoj sobi kad smo lovili Bin Ladena, ili onaj dan kad je najzad bio izglasan „Obamaker“. Bilo mi je drago što sam mogao da uhvatim trenutke zadovoljstva na njegovom licu dok se sve odvijalo. Mislim da bi i on rekao da mu je to bio najbolji dan tokom mandata, videlo se koliko je zadovoljan tim velikim obavljenim poslom.

Kad ljudi kažu da Obamina rasa ni na šta nije uticala, ja se setim vaše slike Džejkoba Filadelfije. Šta je vama predstavljao trenutak, i koliko je takvih trenutaka bilo?

Slažem se. Ta scena kaže „Ovo četvorogodišnje afroameričko dete dodiruje glavu predsednika SAD koji liči na njega“. Ljudima je to mnogo značilo. Ali mislim da treba imati u vidu da se ne bi svaki predsednik sagnuo da ga za kosu počupa neko dete.

Kad sam birao slike za zadnju stranu kolekcije, dao sam na glasanje četiri opcije na Instagramu. Par dana kasnije, jedan mali osmogodišnji crnac mi je pritrčao i rekao da su on i njegova mama glasali za sliku koja im se najviše svidela. Pitao sam ga koja je bila, a on je samo pokazao na svoju kosu. Nije morao ništa ni da kaže, ali dirnulo me je to. Taj mali se identifikovao sa Džejkobom, sa njegovim ponosom u trenutku kad shvata da predsednik liči na njega. Bilo je bezbroj takvih trenutaka, a meni je bila čast da ih sve ovekovečim.

Knjiga „Obama: intimni portret“ izašla je u izdanju Penguin Books.

JOŠ NA VICE.COM:

Francuska je odbacila populizam

Restoran "Tramp" u Siriji služi samo jednu vrstu jela

Kako izgleda kada ti je otac diktator