Ljudi nam pričaju šta je najneprofesionalnije što su uradili na poslu

Evo veselih vesti za svakog od vas ko se sprema da zasnuje radni odnos: vaš posao će najverovatnije biti teško sranje.

Za početak, vaše šanse da se zaposlite na radnom mestu vaših snova iz detinjstva bukvalno su ništavne. Istraživanje iz 2012. pokazalo je da samo 8 odsto ispitanika ima karijeru o kojoj su sanjali kao deca, a narednih 30 odsto radi tek u srodnoj oblasti. Preko toga, zadovoljstvo na radnom mestu poslednjih decenija je u vrtoglavom padu. U Sjedinjenim Državama, prema nedavnoj anketi Galupa, impresivnih 70 odsto svih zaposlenih mrzi svoj posao, i to ili u kategoriju "nezainteresovan" ili "aktivno nezainteresovan". Kanada u tome nije mnogo bolja; kod nas se broj radnika koji mrze svoj posao kreće oko 50 odsto.

I sva ta mržnja usmerena ka poslu ima svoju cenu.

Prema Galupovim brojkama, 19 odsto zaposlenih mrzi svoj posao toliko da aktivno sabotira svoje radno mesto. Među analitičarima to je poznato kao "kontraproduktivno radno ponašanje" i može da podrazumeva sve, od ranijeg odlaska kući do neproduktivnosti, od namernog spuštanja morala do stvari kao što su krađa (jedna američka studija pokazala je da 80 odsto zaposlenih krade sa svog radnog mesta), od upražnjavanja droga do seksualnog odnosa u radno vreme.

Priče sakupljene ovde dolaze od nekoliko ljudi koji su — ili su bili — deo tih 19 odsto, priče o seksu na poslu, opijanju u smeni, zlostavljanjima nadređenih i agresivnih popodnevnih pegli. I zato je loša vest — ako je verovati podacima — da većina nas mrzi svoj posao. Dobra vest je da ne postoji manjak gluposti koje možete da pravite dok ga radite.

"Imao sam dvadesetak godina i radio sam kao barista. U jednoj konkretnoj večernjoj smeni, moja šesnaestogodišnja koleginica i ja pomislili smo kako bi bilo dobro da otvorimo dvolitarsku flašu sajdera koju je ona ostavila da se ohladi za žurku kasnije. Nakon što smo dokusurili tu flašu, prosto smo morali da nabavimo novu. Počeli smo da nagovaramo mušterije da trknu do prodavnice pića za nas, sve dok na kraju —neverovatno — neko na to nije i pristao. Nije nam trebalo mnogo da dovršimo sledeću flašu, pa sledeću, ali u toj fazi smo se već obeznanili od alkohola i zajedno smo izlazili na puš- pauze od po 15 minuta, ostavljajući jednog jedinog čoveka u radnji. Pravo je čudo da nismo dobili otkaz… mada smo posle ovog iskustva postali prilično sigurni da bezbednosne kamere zapravo ne rade. Siroti moji šefovi.

"Vodila sam malu dobrotvornu ustanovu i jednom sam masturbirala dok su dobrovoljci stajali ispred i čekali na turu orijentacije. Uradila sam to u kupatilu za zaposlene, stojeći. Bila sam u to vreme trudna i moji hormoni su potpuno podivljali. Uhvatila sam načas svoj pogled u ogledalu i pomislila: 'Daj saberi se, ženo.'"

"Ovo nisam ja uradio — nemam ja muda za tako nešto — ali vredi ispričati zbog toga koliko je ludo. Jednom smo imali studenta na praksi koji je radio sa nama i koji je mislio da se naš šef ne ophodi prema njemu kako treba. I tako je jednog dana odlučio da uradi ono što bi uradio svaki razuman student na praksi: sipao medicinski alkohol u šefovu kafu dok ovaj nije gledao. Moj šef je povratio po čitavom svom radnom stolu, a klinac se uspaničio i odmah sve priznao. Nakon toga ga je obezbeđenje izvelo iz zgrade. Bio sam impresioniran. Trebalo mu je samo mesec dana da prolupa i dobije otkaz. Ja sam tamo proveo više od devet godina, a sve što sam mogao je da zbijam šale ispod glasa i potom tvrdoglavo poričem da sam bilo šta rekao naglas."

"Jednom, pre mnogo godina, radila sam za izvesnu turističku atrakciju i jedne noći smo moji prijatelji i ja uzeli magične pečurke, a jedan od njih je imao tako loš trip da sam se ja potpuno otreznila kako bi pazila na njega i postarala se da svi bezbedno stignemo kući. Narednog dana sam otišla na posao i tog dana radila na iscrtavanju dečjih lica. Nosila sam staromodni kostim, sa šeširom i suncobranom. Sve je to bilo veoma ljupko.

I dok sam iscrtavala lica deci rano izjutra odjednom sam se ponovo osetila kao da sam urađena. Ono, žešće urađena. I nisam mogla da uradim ništa po tom pitanju sem da se trudim da ne iscrtavam decu kao neko na halucinogenima. Kad su me ostavili samu na trenutak, potpuno sam izgubila svest u toku radnog vremena — tamo na svom radnom mestu — istog dana kada je vlasnik kompanije sasvim slučajno radio u kancelariji direktno iznad.

"Kao mlađi učitelj bio sam skloniji tome da se malo izduvam tokom radne nedelje. Pre mnogo godina, jedne srede uveče sam se opustio malo više. Nije bilo šanse da vozim do kuće, tako da sam odlučio da se prošetam do svoje učionice i prespavam tamo. Udobno sam se smestio na podu i onesvestio. Kad sam se naredno jutro probudio, učenici su već uredno sedeli u svojim klupama i čekali da počne prvi čas. Teškom mukom sam se pridigao i pokušao da isfoliram čas poezije za koji sam siguran da je bio manjkav i po pitanju sadržaja i po smislenosti. Mislim da sam u nekom trenutku morao da se izvinim i napustim učionicu — siguran sam da možete da pogodite zašto, a nesumnjivo su mogla i prisutna deca. Kad sam se vratio, zadao sam im da rade nešto, bilo šta, dok god to rade u tišini. Ostatak časa proveo sam kljucajući, a posle časa sam nazvao upravu škole, rekao im da se ne osećam baš dobro i otišao da povratim kola i ono malo dostojanstva i samopoštovanja koje mi je još preostalo.

"Radim u baru, a tamo nekad ume da postane prilično ružno.

Barovi su nezgodna okruženja za rad; glasni su, ritam rada je veoma brz i oslanjate se na kaprice gostiju da biste zaradili neku crkavicu. Odnosi, dakle, umeju veoma brzo da postanu neprijateljski.

Pre nekoliko godina imao sam gosta koji je čitavo veče bio neverovatno zahtevan i neprestano mi je tokom narudžbe za narudžbom zakidao na napojnici. Nakon nekoliko Long Ajlend Ajs Tija (u kratkoj čaši sa limunom i limetom), otišao je do toaleta bez svoje kreditne kartice. Čim je nestao sa vidika, ja sam je bacio u smeće. Bio je toliko pijan da se nije sećao da ju je ostavio za sobom. Potom sam ga gledao narednih 15 minuta kako tetura po baru, pitajući svakoga od gostiju da li su je videli — uključujući i mene. Rekao sam mu da nemam pojma gde je.

Nedavno sam morao da dođem na posao gadno prehlađen. Nisam bio raspoložen da budem tamo, naravno, a tu se motao lik koji mi je čitavu noć išao na živce. Bio je bezobrazan, cicija i nisi mogao nikako da mu udovoljiš. Moja kanta za smeće bila je puna, tako da sam sakupljao svoje upotrebljene papirne maramice u čašu; samo sam ih nabijao u nju dok nije bila puna. E, pa kad me je onaj lik potpuno izbacio iz takta, sledeći put kad je došao za šank, ispraznio sam tu čašu, vratio je u rotaciju i poslužio ga iz nje.

Najgore u vezi sa svim tim je što mi i dalje nije žao što sam to uradio."

"Radio sam za veliki maloprodajni lanac dok sam išao u srednju školu, u gradiću u Saskačevanu. U upravi su radili idioti, tako da je moglo da ti prođe skoro sve što ti padne na pamet. Bilo je dana kad bih samo otkucao karticu, a potom izašao kroz zonu za utovar na jedno šest sati, razbio se sa prijateljima i potom se vratio na poslednjih pola sata smene, i niko ništa ne bi primetio. Jednom sam popušio liku u kupatilu za zaposlene dok sam bio u smeni. Otkucao sam karticu u danu kad nisam ni radio, a i dalje su me platili za njega.

A jednom je jedna devojka sa kojom sam išao u školu i koju nisam mogao da smislim ušla tražeći određenu vrstu ljubičaste farbe za kosu. Znao sam da će doći, zato što je pomenula to na času u školi. I tako sam, čim sam stigao na posao, skinuo sve farbe sa police. Svaku jebenu kutiju. I sakrio sam ih u praznom odeljku skladišta. Skinuo sam i sve purpurne i crvene kutije. Za svaki slučaj. Onda sam jednog dana samo otišao sa posla i nikad se više nisam vratio."

"Tokom leta sam povela grupu turista na turu po Švajcarskim Alpima. Kad smo stigli na jedan od vrhova, na kojem ima snega tokom čitave godine, iskrala sam se od njih, skinula svu odeću i trčkarala okolo samo u cipelama, rukavicama i vunenoj kapi. Potom sam otrčala do jarbola sa švajcarskom zastavom i odradila ne mnogo elegantan, golišavi ples na hladnoj šipki. Hladan planinski vazduh na golom telu pomalo je kao kad idete da se kupate goli, samo još imate i publiku. Najbolje od svega je što mi se tad gomila ljudi priključila. Na kraju smo nas šesnaest trčkarali goli u snegu, a azijski turisti su sve to uredno fotografisali."

"Osamdesetih sam radila u prodavnici vintidž odeće u Kvin Stritu u Torontu. U našem skladištu smo sortirali bale odeće koje bi stizale kamionom sa raznih nepoznatih lokacija. Jednom smo dobili ogromnu narudžbu vojničkih uniformi i kamuflažne opreme, i već na prvi pogled smo primetili da je veliki broj pantalona krvav. Nekima su nedostajali delovi nogavica, sa materijalom odsečenim ispod kolena i krvlju svuda. Bilo je grozno. Vlasnik nam je rekao: 'U redu. Evo šta ćemo uraditi. Sva odeća koja ima krvave fleke ide u pogon za farbanje. Sve čemu nedostaje neki deo ide u krojačnicu da se od njega prekroje bermude. A sve ostalo ide u perionicu. Ajmo, na posao!' A mi smo ga samo poslušali. Razvrstali smo svu odeću — bez rukavica ili maski, kao što je bila norma tada. I dan-danas svaki put kad vidim nekoga da nosi crne vojničke bermude, ne mogu a da se ne zapitam ko ih je nosio pre njega i da li on zna zašto su crne."

"Počevši da radim sa 18 godina, bila sam poslovođa prodavnice igračaka, i ponekad bih posle izlaska u bar odvodila momke tamo, svlačila sve plišane životinje na pod i jebala se na njima. Mnogo puta. Sa mnogo mladića. Niko nikad nije saznao."

"Radila sam za jezivi kol centar primajući pritužbe u ime kompanije mobilne telefonije. Imala sam sreće što sam taj posao radila samo da bih se izdržavala dok studiram; za mnoge je to bio pravi posao od devet do pet. Radili smo u ogromnom skladištu u kojem se sve snimalo: koliko vam je duga pauza za toalet, da li ste se ulogovali u kompjuter prerano, sve živo. Jednog dana, mamurna kao sam đavo nakon večeri tokom koje sam pokušavala da zaboravim muke s posla, slušala sam jednu posebno neprijatnu mušteriju. Žalio se kao i obično. Odjednom sam osetila snažan nagon za povraćanjem — ono neodložno, neizdrživo, mamurno povraćanje — i imala sam možda sekund da smislim šta ću. Toaleti na mom spratu bili su udaljeni dvestotinak metara ili više. To nije potez koji je uključen u vašu osmonedeljnu obuku za posao, ali mislim da bi trebalo da bude. Samo sam prekinula mušteriju, stavila ga na čekanje, povratila ispod stola, zatim dovršila razgovor. Naredne nedelje dala sam otkaz."

Još na VICE:

Šta sam radila na seks radionicama u Španiji

Srbi o svojim šefovima u šest reči

Kako sprečiti da se muškarci osećaju ugroženim od njihovih šefica