Ajkula koja se raspada može se videti u napuštenom rezervatu

Prijatelj mi je nedavno rekao nešto intrigantno uz pivo. Kaže, na sat i po vožnje od nas može da se vidi velika bela ajkual od četiri metra kako pluta u tanku formaldehida, u napuštenom rezervatu. I onda mi je dao adresu.

Trebalo mi je par nedelja da se odvažim na put, ali taman pre nego što sam krenuo, na mom fidu se pojavio video koji je sniio neko ko je bio tamo. YouTube mi ga je izbacio kao “recommended,” a snimak je skupio milione pregleda za svega nekoliko dana, što je očigledno značilo katastrofu za ajkulu.

U klipu se može videti da je neko odlepio krov sa tanka u kome je ajkula, tako je neki idiot uspeo unutra da ubaci razlupan televizor. Mreža pukotina se pojavila na staklu tanka gde ga je neko olupao čekućem ili nekim drugim tupim objektom. Verujem da svako od nas u sebi ima takvog lika, ali neki se bolje kontrolišemo od drugih. A izgleda da je popularnost videa dovela do toga da u prvi plan isplivaju krelci – kao i dosta ozbiljno opasna ispraljena od formaldehida.

Ko se čuva i bog ga čuva, tako da smo moj prijatelj i ja krenuli na put opreljeni bolno skupim respiratorima i malo manje skupim grickalicama.

Baraka u kojoj je ajkula je bila prva stvar na koju smo naleteli pošto smo prošetali neka dva minuta od ulazne kapije parka. Prosto smo podigli rolo-vrata i eto ga: ogromni mračni tank, poluzatrpan đubretom Pošto je tank oštećen, rastvor formaldehida je postao mutno zelen, tako da isprva nismo mogli jasno da vidimo ajkulu. Ali kada su nam se oči malo privikle, njen oblik se ukazao, silueta ocrtan a svetlom koje dolazi iz rupe na krove. Životinja je bila ogormna i čudna i savršeno se uklapala uz zvuk vetra koji zavija. Na zidu je stajao natpis „Misteriozna ajkula“.

Melburnska ajkula nikada nije bila zamišljena kao umetničko delo. Ova velika bela ajkula je uhvaćena 1998. u ribarsku mrežu u blizini južnoaustralijske obale, i predata je eko-turističkom centru Viktorije, koji je inače posvećen krznenim fokama. S obzirom na to da su krznene foke najveća stavka na meniju velike bele ajkule, sinergija je jasna.

Stvari su propale ranih dvehiljaditih, kada je centar rešio da prošili svoju podvodnu galeriju, ali nije ispoštovao dogovor s pokrajinskom vladom, tako da je ajkula ostala u tanku, bez pravog doma. Tada su je privremeno prebacili u mali rezervat koji je inače posvećen očuvanju gigantske australijske gliste megascolides australis. Sinergija je u ovom slučaju verovatno manje očigledna.

Rezervat za glistu je prodat 2003, sa sve ajkulom, koja je trebalo da bude samo „privremeno“ smeštena tu. Prvi vlasnik ajkule je sugerisao da bi ona trebalo da bude donirana Melburnskom muzeju, ali pošto je ona sada bila legalno vlasništvo rezervata za glistu, to se nije ostvarilo.

Par godina kasnije, pokrajinska vlada je proširila autoput pored rezervata za glistu, bez izlaza na tom mestu, tako da je ajkulin privremeni dom počeo ubrzano da propada. Niz vlasnika i zakupaca je pokazao različite stepene entuzijazma za održavanje lokacije i prateću papirologiju, što je 2012. kulminiralo zatvaranjem čitavog rezervata zbog čuvanja i izlaganja divljih životinja bez dozvola.

Zanimljivo je što je ajkula – zajedno sa ostatkom ne-živih eksponata – prosto ostavljena tu. Izgleda da je i interesovanje kuratora iz Melburnskog muzeja izvetrilo, pošto je ajkula počela gadno da propada u svom zaboravljenom tanku. Tako da, osim ako niste u bliskom kontaktu sa urbanim istraživačima Melburna, ne bi bilo šanse da znate da već sedam godina u blizini grada čuči delo Demiena Hirsta na popustu.

Sada se, u nekoliko kratkih meseci, valjda sve to promenilo, i ajkula koja pre toga nije godinama uznemiravana je postala poznata na internetu. A s obzirom na to da razni vandali prave sve nepovratniju štetu na ajkulinom poslednjme konačištu, i tako skoro svake nedelje, samo je pitanje trenutka pre nego što ovaj zanimljivi primerak u potpunosti nestane.

Članak je prvobitno objavljen na VICE AU.