"Fight club" je priručnik za muškarčine

U vreme premijere 1999. godine, film „Borilački klub" mnogi su kritičari doživeli kao britku kritiku konzumerizma, dehumanizujućih uloga koje američki kapitalizam nameće ljudima, kao i neumerenog maskuliniteta. Empire kaže da ova adaptacija romana Čaka Polanika „odiše crnim humorom na račun ideala muževnosti prisutnih u poslovnoj klasi."

Način na koji je režiser Dejvid Finčer ovekovečio duh vremena uglavnom je bio hvaljen.

Ali način na koji Fight Club ostaje zapamćen možda će biti sasvim drugačiji. Deceniju i po od premijere, ovaj kultni film usvojile su mnogobrojne onlajn zajednice muškaraca (tzv. manosfera) kao nekakvo sveto pismo.

Pripadnici ovih zajednica, koje mogu se naći na Return of Kings, Masculine Empire, odnosno The Red Pill, za probleme Zapadnog društva krive narušene uloge polova. Svi oni dele duboko usađenu odbojnost prema ženama, i pre svega prema feminizmu; razmenjuju tekstove pod naslovom „Pet razloga zbog kojih je dobro da ti devojka ima poremećaj ishrane."

Oni dele sve muškarce u dve grupe: alfa i beta. Alfa mužjaci su dominantni, snažni, grubi, i redovno opšte sa privlačnim ženkama. Bete, sa druge strane, su slabašni uškopljenici koji saosećaju sa takozvanim SJW. (Ne treba da vas iznenadi što su mnogi članovi ovih grupa pristalice Donalda Trampa, a neki i članovi takozvane „alternativne desnice".)

Ako nekim slučajem niste gledali „Borilački klub", zaplet je relativno jednostavna: Mentalno rastrojeni tridesetgodišnjak po imenu Džek (Edvard Norton) stvara alter ego, mačo anarhistu Tajlera Durdena (Bred Pit). Durden oko sebe okuplja obespravljene muškarce najpre da bi fizički batinali jedni druge, a zatim iz njih gradi organizaciju pod imenom Projekat Rasulo. Cilj mu je da sruši stubove korporativnog sveta u nadi da će tako povratiti muškarcima značaj i smisao koji su nekada u društvu imali.

Džejms MakKormak sa Univerziteta Melburn kaže da se radilo o jednom od mnogih filmova iz devedesetih godina koji su se bavili muškom introspekcijom. On trenutno piše doktorski rad na temu memorije i maskuliniteta u Holivudu krajem prošlog veka.

„U to doba, muškarci na filmu postali su veoma samosvesni, veoma refleksivni. Ranije je postojala samo, kako bi feministički filozofi rekli, perspektiva ni iz čega – ideja da muški pogled na svet prosto nije polno jedinstven. Taj stav se rastale tokom devedesetih, iz čega proizilaze filmovi kao što je Fight Club."

Edvard Norton i Bred Pit, Fight Club; via 20 th Century Fox

Dakle, kako je onda „Borilački klub" postao Biblija za pripadnike manosfere? Kontroverzna grupa RSD ( Real Social Dynamics), kojoj pripada ozloglašeni Džulijen Blank, uvela je ovaj film u svoju obuku za „zavodnike" sredinom prošle decenije. Jedan od njihovih predavača čak je koristio alijas Tajler Durden. (Iz RSD su odbili da daju komentar.)

U isto vreme, o filmu se neprestano pričalo po forumima koji su se bavili temom „zavođenja". Tekst sa sajta Girlchase kaže da je postojao „neverovatan broj sledbenika". „Propovedali su po forumima, širili učenja ne Isusa Hrista već svog spasitelja Tajlera."

„Bilo je dosta ljudi bez ikakvih veza sa RSD koji su prosto voleli Fight Club. Jedan od mojih mentora… imao je ožiljak na nadlanici. Nikad ga nisam pitao odakle mu, ali nisam ni morao. Bio je identičan ožiljku od ceđi koji lik Breda Pita ima u filmu."

Još se dve onlajn zajednice klanjaju finčerovskom jevanđelju: The Red Pill, subredit „posvećen diskusiji o seksualnim strategijama u kulturi uskraćenoj za pozitivne muške identitete", te nešto tvrđi Men Going Their Own Way ( MGTOW) čiji članovi odbijaju svaku vrstu veze sa ženama. Obe grupe vide „Borilački klub" kao priču o iskupljenju, o beta muškarcu koji ostvaruje svoj alfa potencijal. Film, kako kaže jedan član, „prikazuje put koji muškarac mora da prođe pošto proguta crvenu pilulu, prikazuje samoobmane i strah od skretanja sa dobro utabane staze". (Gutanje crvene pilule, referenca na „Matriks", u ovom slučaju odnosi se na buđenje svesti o tome koliko je moderno društvo ustrojeno protiv muškog roda.)

Ljubav koju manosfera upućuje „Borilačkom klubu" potiče iz često viđenog biološkog determinizma, po kom se muškarac prirodno predodređen za nasilje i lov danas nalazi u krizi jer ga je savremena civilizacija pripitomila. Ili kako Dejvid Finčer kaže u promo intervjuu iz 1999., „Stvoreni smo za lov, a živimo u društvu kupovine. Nemamo šta da ubijemo, savladamo, istražimo. Društveno smo kastrirani, što je i stvorilo našeg protagonistu."

Ni Dejvid Finčer ni Čak Polanik nisu želeli da komentarišu idolopoklonstvo boraca za muška prava upućeno njihovom delu. Polaniku smo se obratili preko agenta, ali odgovor nismo dobili.

Član Red Pill i vloger za MGTOW po imenu Kris Kantu smatra da je Fight Club arhetipski film o borbi za muška prava. „Lik Eda Nortona opsednut je konzumerizmom, kupuje odeću i nameštaj, ko zna koliko plaća onaj stan, ja to razumem jer sam i sam bio indoktriniran, samo preko hip-hop muzike. Sve mi se vrtelo oko para, drolja, i odeće, kinta mi je bila sve. Živeo sam tako sve do tridesete", kaže on preko Skajpa. „Na nama je da se izvučemo iz te zamke, da je prepoznamo i da se reprogramiramo."

„Meni to ima smisla. Kad ne možeš više da izdržiš život kojim živiš, nađeš par ljudi koji dele tvoje mišljenje i započneš revoluciju. To su oni i uradili u filmu… Mnogo ljudi danas razmišlja kao Tajler Durden, ali da bi ostali politički korektni neće ništa da kažu."

Kantu je atipičan MGTOW jer ne krije svoj identitet. Većina njih na to nije spremna iz straha od društvenih posledica, pa se kriju iza alternativnih identiteta. Baš kao i Džek, svoj bes mogu da izraze samo kroz fiktivnu osobu. „MGTOW svojim kanalima govore sve ono što u stvarnom životu ne mogu", objašnjava vloger Sendmen. „Moramo da zaštitimo posao, reputaciju, ličnu bezbednost, međuljudske veze sa porodicom i prijateljima. Znači, da bismo izneli stav, postajemo Tajler Durden."

Baš kao i Durdenovi „svemirski majmuni", članovi MGTOW i Red Pill brižljivo čuvaju svoj identitet. „Prvo pravilo Fajt Klaba je da se o Fajt Klabu ne priča: da, svi volimo taj citat, ali koliko nas zna šta to u stvari znači?" pita jedan post sa Red Pill podforuma. „TRP se NIKAD ne sme pominjati van ovog podforuma. Zašto? Zato što je istina neprijatna i izazvaće vam probleme." Prvo pravilo Crvene pilule je po svemu sudeći da se o tom forumu ne priča sa strancima.

Jedina zamerka koju Kantu ima za Fight Club je „holivudski kraj. Više bi bilo u Red Pill stilu kad bi Norton na kraju odjebao Marlu", kaže za Broadly. „Ono, ubodem pa odem."

Štaviše, pripadnici MGTOW i Red Pill vide Tajlerov i Džekov odnos sa likom Marle (Helena Bonam Karter) kao savršenu ilustraciju alfa-beta filozofije. „Bred Pit je tu alfa mužjak, Ed Norton je beta, jedan jebe a drugi plaća" objašnjava Sendmenov video. „Norton mora da sluša Marlina emotivna sranja, tok je Tajler samo pojebe i ne misli."

„Zanimljiv je film u pitanju, a zanimljivo je i što je ovako primljen. U nekim progresivnim krugovima, potpuno je deplasirano reći da ti se sviđa Fight Club", upozorava Džejms MakKormak.

Sama ideja da su Džek i Tajler ista osoba potvrđuje verovanje prisutno u manosferi po kom i najbetastiji beta muškarac može da se pretvori u alfu. „Film se naizgled obraća publici koja deli te retroseksualne stavove", dodaje MakKormak, „ali naravno, ironija leži u tome da je protagonista [Džek] mentalno poremećen."

Iako i manosfera i sam film tvrde da je gubitak „herojskih" društvenih uloga doveo do opšte nelagode za muškarce u današnjem društvu, onlajn zajednice su te koje dodaju mizoginu notu: Za taj problem su krive žene, njih treba prevaspitati da bi se stvari rešile.

Baš kao i takozvana alternativna desnica, za njih je društveni status i samopoštovanje igra nulte sume; ovo se mora povratiti – nasilno oteti, čak – iz ruku žena. Kako Kantu kaže: „Mislim da smo ženama dali previše moći i uticaja. Tek u slučaju zombikalipse, solarne baklje, ili tako nekog vanrednog stanja… bismo mogli da se vratimo negde Kameno doba gde bismo se ponovo osetili važnim."

Film u najboljem slučaju može da natera gledaoce da preispitaju postojeće stavove i ideale. MakKormak smatra da Fight Club može biti od koristi da bi se preispitalo stanje muževnosti i muških uloga u društvu. „Ja prosto ne mislim da su osnovani zaključci do kojih dolaze [pripadnici manosfere]," tvrdi on.

„Kod dece postoji ono što se u psihoanalizi zove tranzicioni objekat. Film kao što je Fight Club predstavlja neku vrstu tranzicionog objekta ili vektora za muškarce. Kad ga pogledaju, on im nudi razne mogućnosti. Prikazuje kako je to kad si govno, kako je kad si terorista, i tako dalje. Film ima određeni značaj kao fikcija, psihološka konstrukcija, ali ako mu sadržinu primenjuješ na spoljni svet, ako na njoj baziraš svoje emotivne veze, onda si mu verovatno dao previše uticaja."

Ilustracija: Zing Tsjeng

Još na VICE.com

Sa Čakom Palahnjukom, Portland je i dalje uvrnut

Španski srednjoškolci se šibaju u tajnom borilačkom klubu

I posle 15 godina, "Borilački klub" je i dalje sranje

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu