Baš, baš sam se plašio mraka

Ilustracija: Majkl Dokeri

Kao dete sam patio od akutnih noćnih strahova i paranoje, i još uvek osećam posledice.

Noćni strahovi, pavor nocturnus, jedan su od dva procesa poremećaja spavanja u NREM fazi, po Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje. Veoma liči na paralizu sna, ali umesto da ostaneš u nekoj vrsti budnog magnovenja, smrzneš se od čistog užasa. Često ih prati vrištanje i napadi panike.

Uvek sam imao hiperaktivnu maštu: nisam imao problema sa smišljanjem priča i sranja. I svakako, većina dece pati od noćnih mora i halucinacija; ali moje su bile abnormalne – parališuće – i potrajale su i kada sam dobrano zašao u tinejdžerske godine.

Glavni problem je bio način na koji su se osećanja užasa i paranoje prelivala i u moje budne sate. Sećam se kada su me jednom 1999. godine roditelji ostavili samog kod kuće na dva sata, i otišli na skup australijskog ogranka Laburističke stranke. Kada su otišli, sedeo sam ispred televizora i igrao Star Foks 64, govoreći sebe da sam dobro.

Ali čim su se ulazna vrata zatvorila, počeo sam da trčim po kući i popalio sva svetla i zabarakadirao sva vrata. Ulaz u dnevnu sobu sam blokirao sofom. Moji roditelji – nekada velike face u radu na obrazovanju starosedelaca i na pravima radnika – imali su veliku kolekciju aboridžinskog oružja, koje su skupljali dok su boravili gore na severu. Počeo sam da se naoružavam: bumeranzi, palice, koplje.

Moj pradeda se iz Burskog rata vratio sa lukom i tobolcem strela sa otrovnim vrhovima, pa sam to okačio na leđa, smestio se u jarko osvetljen ugao i čekao.

Bio sam siguran da će ubice doći po mene. Bio sam siguran da duhovi čekaju da zaspim da bi me oteli kroz prozor spavaće sobe. Ali naravno, ništa se nije dogodilo i samo sam tako stajao satima, teško naoružan.

Odrastao sam u Frimentlu, i ljudi su voleli da kažu kako je to „najukletiji grad na svetu". To mi nije pomagalo. A pored toga, našu kuća je bila još iz vremena robijaša; bila je dvospratna, i imala je samo jednu sunčanu stranu. Krckala je i škripala, bacala čudne senke, dok se svetlost poigravala po uglovima. Mogao sam da čujem komšije kako tabanaju dole po svom hodniku, ali je zvučalo kao da mi prolaze kroz sobu.

Nije mi pomoglo ni to što me je otac izložio medijskim sadržajima koje je terapeut vešto opisao kao „pomalo neodgovarajuće". Gremlini, Ko se boji duha još, Zla smrt, Vrisak, Strah u ulici brestova, svi postmoderni, satirični klasici strave i užasa.

Jedan lekar koji je izgledao kao (još stariji) Dambldor je na kraju koristio hipnozu i kognitivno-bihejvioralnu terapiju da preusmeri moju paranoju. To je funkcionisalo, uglavnom. Najvažniji savet koji mi je dao je bio da počnem od onoga zbog čega su moje noćne more toliko strašne: od svoje mašte. To je taktika koju i dan – danas primenjujem – pa, pored uzimanja lekova.

U retrospektivi, sva ta paranoja – tako m je rečeno – je bila rani znak mog graničnog poremećaja ličnosti, bipolarnog poremećaja i teškog slučaja anksioznosti. Isti osećaj užasa koji dolazi sa tim bolestima je bio prisutan tokom mojih kasnonoćnih napada panike zbog strašila iz Školskog igrališta (NAJGORE!).

Fascinantno je kako su me ti snovi oblikovali kao odraslu osobu. Počeo sam da patim od nesanice, i ostajao sam budan do dva ujutru, čitajući. To je navika koju imam i dalje. Osim toga, veoma mali broj događaja u stvarnom životu je uspeo da me uplaši toliko koliko su me plašili sopstveni snovi. Jedva da sam reagovao kada su u Nju Orleansu uperili pištolj u mene, a ništa nisam osetio kada su me jednom napali u jednoj roštiljnici u Pertu.

Na kraju su se moji noćni strahovi smirili. Panično znojenje zbog nevidljivih ubica i gremlina zamenila je svakodnevna panika od straha od smrti, životnih izbora i emotivnih veza koje se raspadaju. Ljudi koriste meditaciju, lekove i maštu da obuzdaju svoje strahove. Kod mene je pomoglo prihvatanje da je to moja verzija normalnog, i da užas koji može da izazove film Grozomora nije ni blizu onog koji nudi stvaran život.