FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Provod pod depresijom mi je okrenuo život naglavačke

Svaki klaber je doživeo najmanje jednom ili dvaput da se oseća posrano dan posle velikog provoda.
8.6.16
Ilustracija: Sarah Schmitt

Ovaj članak je prvobitno objavljen na THUMP Nemačka..

Svaki klaber je doživeo najmanje jednom ili dvaput da se oseća posrano dan posle velikog provoda. Ponekad je to samo loše raspoloženje i još gori mamurluk, ponekad samo osećaj praznine. Neki ljudi to zovu "depresijom posle žurke". Dobronamerni prijatelji će vam reći da taj osećaj vremenom nestane — drugi će vas samo savetovati da prosto više ne idete na žurke i u celosti izbegnete "spuštanje". Ali šta se desi kad taj osećaj tuge ostane? Šta radite kad ne možete ni da govorite o tome šta osećate, jer ne postoji nikakav konkretan razlog za taj osećaj? Kako je to kad ste klinički depresivni, a klub je vaš jedini redovan pokušaj bekstva?

Reklame

Depresija je prilično uobičajena pojava i procenjuje se da širom sveta od nje pati oko 350 miliona ljudi. U kliničkom smislu, moj slučaj zove se distimija, što je, prema Vikipediji, "afektivni poremećaj koji se sastoji od istih kognitivnih i fizičkih problema kao kod depresije, sa manje snažnim, ali dugoročnijim simptomima". Budući da su simptomi distimije manje intenzivni od klasične depresije — koje se često doživljava u napadima — neki od nje pate godinama pre nego što zatraže pomoć i dobiju dijagnozu. I ja sam bio jedan od tih ljudi. Simptome mog stanja bilo je lako pripisati raznim specifičnim aspektima moje ličnosti: preterano sam osetljiv, pesimista i uglavnom negativno nastrojen. Ova osećanja prvi put su se ispoljila još u mom detinjstvu. Neka deca živela su svoj život sa lakoćom, ali ja sa tim vrlo brzo nisam mogao da se poistovetim.

Moji prijatelji mi nikad nisu bili od prevelike pomoći a uobičajeni otrcani saveti — tipa "svako se tako oseća ponekad" — često su samo činili da se osećam još gore. Počeo sam da vršim ludački pritisak na sebe da konačno dođem k sebi. Na fakultetu čak ni dobre ocene nisu mogle da zadovolje kritičara u meni. Na kraju sam se okrenuo alkoholu kao bekstvu. Ali alkohol je često dovodio do agresije, emotivnih slomova ili plakanja satima bez prestanka. Narednog dana bi me bilo sramota onoga kako sam se ponašao prethodne večeri, što bi zauzvrat izazvalo novi krug samoprezira i samokritike. Isprva sam studirao u jednom malom mestu, ali sam se u međuvremenu prebacio na jednu školu u Berlin, epicentar klupske kulture, da bih tamo nastavio rad na sticanju diplome.

Ilustracija: Sarah Schmitt

Moja sklonost destruktivnom eskapizmu pronašla je obilje pogonskog goriva u Berlinu. Provodio sam čitave dane u izmenjenim stanjima svesti koji su mi pružali drugačiji, bolji osećaj od mog neprijatnog normalnog stanja. Uskoro sam počeo da upražnjavam droge. Nisam ih uvek uzimao, ali kad jesam, osećao bih se jače i pozitivnije. Možda znate na šta mislim: na drogama nisi sasvim svoj, ali si istovremeno to potpuno ti. Tokom tih sati pod dejstvom droga, moji opterećujući i nazadni mentalni mehanizmi kao da su bili isključeni.

Nakon što sam prvi put uzeo MDMA, shvatio sam da su se moji stari načini razmišljanja vratili i da su jači nego ikad. Moji bliski prijatelji su za moja osećanja okrivili samu drogu, koja, kao što je nauka dokazala, smanjuje vaše nivoe serotonina. Mislio sam da će sve biti u redu i da ću se posle nekoliko dana vratiti u normalu. Doduše, kad sam ja bio normalan, to je značilo da sam depresivan. Uprkos svemu, mislio sam da je uzimanje MDMA bolje od alkohola, jer me je on samo dovodio u još veću opasnost.

Reklame

Počeo sam redovno da uzimam MDMA i svakog ponedeljka početkom nove radne nedelje već jedva čekao da se odvalim za vikend. Izlazio sam iznova i iznova, uzimao droge i osećao se dobro jedan kratak vremenski period, samo da bih narednog dana osećao žestoku depresiju. Doživljavao sam duge periode depresije kad nisam bio u stanju da ustanem iz kreveta. To se toliko pogoršalo da sam počeo da se prijavljujem za predavanja zakazivana za kraj nedelje. Nastavio sam da živim na taj način zato što sam mislio da je stanje u kom se nalazim najbliže sreći što ću iskusiti. Jednom dok sam bio na plesnom podijumu, neka žena se okrenula ka meni i rekla: "Kako si samo srećan. Nikad još nisam videla nekog ko izgleda tako srećno." Stajala je tamo jedno vreme gledajući me dok je njen dečko pokušavao da je odvuče, da bi na kraju otišla sa njim.

Preporučujemo: "Nemam ja više 25 godina pa da moram u klabing"

Vremenom su se pozitivne strane provoda smanjile, a moji mali nervni slomovi su postali sve češći. Uz emotivne uspone došli su novi padovi — emocionalni ispadi koji su povratili potisnute uspomene iz detinjstva. Sve mi je teže padalo da odlazim sa žurki jer sam se plašio naknadnog "spuštanja". Jednom sam proveo dugu noć u Club de Visionare, posle čega sam se prebacio do mesta koje je predstavljalo vrhunac hedonističkog klupskog života u Berlinu: Berghain. Izbacivači tamo, kojih se tradicionalno svi plaše, rekli su mi — ne zezam se — da bi mi bolje bilo da odem kući i odspavam nekoliko sati, pa će me tad pustiti. Poslušao sam ih, ali sam završio tako što sam pio pivo na kauču iza kluba. Tamo sam upoznao jednog beskućnika, koji mi je pričao o svom životu. Rekao mi je koliko mu nedostaje ćerka, koju nije video pet godina, i zapitao sam se kako u poređenju s njim uopšte smem da se žalim na sopstvenu situaciju. Pre nego što sam otišao, dao sam mu deset evra; pola za alkohol, ostatak za telefonski poziv ćerki. Prihvatio je ponudu.

Vratio sam se do Berghaina i ovaj put uspeo da uđem, ali posle tri sata provedena tamo, osećao sam se otuđeno od svih, baš kao i od samog sebe. Otišao sam odatle u tri popodne. Prošetao sam Galerijom Istočne strane sa suzama u očima, slušajući album Austre. Legao sam na travu i počeo da plačem, okružen drugim vidno veselim ljudima. Neko me je pitao: "Mogu li nekako da pomognem?" Samo sam odmahnuo glavom.

Ilustracija: Sarah Schmitt

Spirala samoprezira pogoršala se u narednom periodu. Počeo sam više da razmišljam o svom stanju i zaključio da bi trebalo da zatražim pomoć, ali i dalje to nekako nisam uspevao da učinim. Kad se danas osvrnem, shvatam da je moja nemogućnost da potražim pomoć bila samo još jedan simptom moje bolesti. Uprkos tome, i dalje sam izlazio i provodio se. Moji prijatelji su me savetovali da odem na terapiju i posle više nedelja pokušaja da podignem slušalicu, zakazao sam sastanak sa terapeutom specijalizovanim za dubinsku analizu. Bilo je očigledno već posle prve sesije da mi je potrebno lečenje. Ali prvo sam morao da prestanem da uzimam sve legalne i ilegalne droge, što u to vreme prosto nisam mogao. Odlučio sam da nastavim da radim sve ono što sam radio i do tada, tražeći nešto što sam znao da ne mogu naći u klubu. Ubrzo je to sve počelo da utiče na moje studije, baš kao i na vezu sa mojom tadašnjom partnerkom. Koliko god se vaš partner trudio da vam pomogne, on ne može da iskusi to osećanje. To nije samo kao kad ste večito tužni ili razočarani. Jedino što zapravo osećate je nemoć.

Kad sam onomad upoznao svoju devojku, stvari su se malo popravile. Ali veza ne može sve da izleči i vremenom može veoma loše da utiče na nju ako jedan partner u vezi pati od toliko jake depresije. Prosto ne možete da zamislite zajedničku budućnost kad vaša lična budućnost deluje tako mračno i osuđeno na propast. Često sam se osećao neshvaćeno, bezuspešno pokušavajući da joj objasnim svoje stanje. Nekih drugih dana, međutim, problemi koje je izazvalo moje mentalno stanje samo su delovali kao veliki teret.

Reklame

Iskoristio sam poslednje atome snage, koje sam uspeo da izvučem iz sebe samo zbog spoljnjeg finansijskog pritiska, i konačno diplomirao. Za mnoge, posle studiranja nastupa praznina — rupa u koju svi tvrde da su upali. Za mene, to je bilo nešto što sam već ranije iskusio. Provodio sam se još više posle odbrane diplomskog, ne zato što sam bio srećan, već zato što je to tada već postala rutina. Meseci koji su usledili bili su isti i moje mentalno stanje se još više pogoršalo.

Ilustracija: Sarah Schmitt

Danas po prvi put uviđam da je moj život mogao da bude bolji. To saznanje poteklo je od spoljnih faktora, kao što je moja devojka, koja mi je dala telefon i broj linije za pomoć. "Neću otići dok ne pozoveš", rekla mi je. I bila je u pravu. Pronašao sam terapeuta, dobio dijagnozu, što je samo po sebi predstavljalo jedno veliko olakšanje. Otkriće da vas neke stvari čine drugačijim od ostalih, od onih koji se samo ponekad osećaju loše, mnogo mi je značilo. Naravno, taj osećaj olakšanja vremenom je popustio. Ali uz pomoć nedeljnih terapijskih sesija, stekao sam uvid u to kako da postignem sreću, čak i ako mi društvene okolnosti to otežavaju.

I dalje odlazim na žurke, ali bez uzimanja MDMA ili sličnih droga. Zato što uprkos obećavajućim istraživanjima sa MDMA-om i ketaminom u psihoterapiji, "spuštanje" posle noći žestokog provoda na ekstaziju teže pada depresivnim ljudima. Dakle, svaki terapeut koji vas savetuje da ne uzimate droge dok ste na terapiji je u pravu. A pošto će moje lečenje potrajati do kraja mog života, moram zauvek da izbegavam opojna sredstva.

Noćni život je posebno privlačan ljudima koji pate od mentalnih oboljenja. Ako imate problem sa spavanjem — kao što ga ja imam — možete to da blokirate izlascima, posebno u gradu koji ima tako bogat noćni život kao što je Berlin. Već imate didžejeve koji pričaju o tome kako su im noćni nastupi izmenili živote; kako je taj način života godinama maskirao njihovo sopstveno mentalno stanje ili izvuklo određene probleme na površinu.

Slikom o depresivnoj osobi često dominira kliše tužnog čoveka koji sedi u ćošku i nije sposoban da se zabavlja. Ali ako i sami niste depresivni, pomislite samo na ovo: možda depresivna osoba nije ona koja se dosađuje na plesnom podijumu sa kiselim izrazom lica — to bi mogla da bude baš ona vesela osoba tik do vas.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu