Zašto volimo loše video igre

Prošle nedelje sam mogao da igram šta god sam hteo, ali izabrao sam da provedem nekoliko sati sa sasvim prosečnom igrom po imenu ReCore, jednom brljotinom straćenog potencijala. Taman dovoljno kvaliteta sadrži da bih joj se vraćao, ali postoji bolji razlog zbog kog pokušavam da izguram do kraja: poučno je igrati loše video igre.

Mislim, razumem ja da je slobodno vreme ograničeno i da ga je bolje utrošiti na igru koja će vas usrećiti. Ali mene takođe interesuje kako igre funkcionišu. Kvalitet se može ceniti samo ako se zaista razume, a ništa ne rezultuje boljim poimanjem kvaliteta od igranja igre kojoj kvalitet nedostaje.

Kad je ReCore izašla, evo šta sam tvitovao: „ReCore je najviše nalik PS2 igrama od svega što sam video poslednjih godina. To je i pohvalno i pogrdno." Pohvalno je zato što živimo u vreme u kom proizvođači igara beže od rizika kao đavo od krsta, sve po holivudskom scenariju: ako nije blokbaster, nije vredno truda.

U takvom okruženju ReCore podseća na ambicioznu produkciju sa velikim budžetom, iako nije ispeglana i napucana kao što to obično biva. Tih čudnih a zabavnih igara bilo je mnogo u doba kojim su dominirali PlayStation 2, Xbox, i GameCube. Dakle, ReCore je takav tip igre: ne naročito dobra, ali svakako zanimljiva.

Kad igram igru nalik na ReCore, ja pokušavam da dokučim misterije dizajna. Ako me nešto frustrira, u kom delu igre je to prvi put javilo? Ako negde zaginem po sto puta za redom, zašto se to dešava? Ako je neki deo igre dosadan i repetitivan, u kom se trenutku igranje pretvorilo iz prijatnog u nepodnošljivo iskustvo? Liniju između solidne i odlične igre obično je teško jasno uočiti, ali zato ogroman jaz postoji između solidne i loše igre. Analiza tog jaza pomaže igraču da sa boljim razumevanjem iskusi neku izuzetnu igru na koju kasnije naiđe.

Nije u pitanju čist mazohizam. U mnogim skupljim igrama, pokušaj da se sve izglanca do savršenstva često eliminiše one nedovršene ali interesantne ideje koje bi bilo zanimljivo istražiti. Ne pokušavam da opravdam činjenicu da ReCore nije dobra igra – jasno se vidi da bi joj koristilo dodatnih šest meseci produkcije – a ni ne tvrdim da bi trebalo sa zadovoljstvom da bacite 40 dolara na neko sranje od igre. Samo ističem da se smisao u igri može naći u raznim oblicima.

ReCore ima toliko potencijala a toliko mana, mada čak i ako se zanemare sitni detalji , igra ima spektakularno neuspešan finiš. Sam kraj deluje naglo, kao da su određeni delovi u poslednjem trenutku bili izbačeni iz igre, ali zato je samo trajanje nabudženo tako što se primora igrač da svugde traži određene dodatne objekte da bi pristupio poslednjem nivou. Užasno nepotrebno i iritantno, ovo naglašava upravo najslabije elemente igre umesto da se fokusira na one najbolje.

Jedna od meni omiljenih potcenjenih igara je Singularity, poslednja originalna igra koju je izdao Raven Software , studio koji danas samo podržava redovno godišnje štancovanje Call of Duty nastavaka za Activision. U pitanju je prosečna pucačina sa par interesantnih ideja vezanih za temporalne manipulacije; navukli su me oružjem koje pokreće svet unapred ili unazad kroz vreme – a i šta će čoveku više?

Deadly Premonition sam igrao zbog simpatične priče i likova, iako je borba užasno loša. Duke Nukem Forever sam igrao jer sam prosto morao da vidim na čemu se to radilo čitavih 15 godina, iako je dosadno seksističko đubre. Aliens: Colonial Marines sam igrao jer sam želeo da shvatim kako je moguće da igra tako fenomenalno izgleda pre nego što izađe, a kad izađe da se pokaže kao potpuna katastrofa. Friday the 13 th na NES-u sam igra zbog… OK, tu baš i nemam neko opravdanje. Ako zanemarimo jednu užasnu igru o Džejsonu Vurhesu, ove „loše" video igre ipak su sadržale kvalitet koji mi je omogućio da bolje sagledam razlike između raznih drugih igara – čak iako su neke od njih završile na spiskovima najgorih igara svih vremena.

Neke od ovih igara, možda većinu, najbolje je igrati uz zalihu piva umesto uz beležnicu. Igre kao što je Duke Nukem Forever , ma šta nas učile o dizajnu, pogodne su samo za igranje u društvu prijatelja koji će vam umanjiti bol. Ali kad se sledeći put budete zapitali „Šta sad da igram?", razmotrite neku igru sa očajnim ocenama, iako je verovatno sranje. Nekad čak i loše igre imaju šta da kažu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu