Igre koje vas prestrave doživljavaju renesansu

Ima tu nešto oko nepoznatih likovau zatvorenom prostoru. Na početku P.T., kad nekoliko puta prođeš suludo čistilište u vidu hodnika, samo čekaš da se nešto strašno desi. Ideš u krug, i opet, i opet, i ništa. A onda skreneš iza ugla po ko zna koji put, kad odjednom – tamo neko stoji. A onda se svetlo u hodniku ugasi. Nemaš izbora, moraš da produžiš dalje kroz mrak.

Takve scene me plaše ne samo na ekranu; učini mi se ponekad da krajičkom oka vidim neku bezobličnu priliku kako me gleda. U kući u kojoj sam nekada živeo, to mi se dešavalo u dugom mračnom hodniku ispred spavaće sobe. Danas se to dešava u tamnom uglu mog majušnog stana kog spoljno svetlo prosto odbija da obasja. Krivim Silent Hill za ove halucinacije.

Tokom dana slave PS2, pre nego što su članovi tima koji je stvorio Silent Hill serijal nestali u tmini anonimnosti ili penzije, ove igre su imale nešto posebno: mentalnu torturu. Ima smisla da neke horor igre, umesto što nas teraju da bežimo od zombija ili brinemo o trakama za pisaće mašine , odluče da nas izlažu psihološkim mukama u maniru Jacob's Ladder . Ima li šta strašnije od situacije u kojoj ne znaš šta je stvarno, ni da li te neko posmatra?

Nije uvek bilo tako. Pošto je Team Silent bio prinuđen da napusti američku ispostavu Konamija oko 2004., horor igre tipa Resident Evil 4 su počele da nude iskustvo intenzivne borbe protiv horde zombija, umesto pritajene paranoje od koje zastaje dah i osećanja da nešto prosto nije kako treba. Ako je suditi po P.T. – Isuse bože jeste, sto posto jeste – onda je horor tokom 2014. godine počeo da se vraća onom suštinskom osećaju od koga poželiš da baciš kontroler; novajlije kao što su Alien: Isolation i The Evil Within u korak prate ozloglašeni „playable trailer ". To znači da nas Team Silent čak i deceniju kasnije posredno jebe u zdrav mozak. Svaka im čast.

trejler za Silent Hill 2

Nego, da se vratimo prikazama u hodnicima. Prvi susret Džejmsa Sanderlenda, protagoniste Silent Hill 2, sa Piramidoglavim je verovatno začetnik ovog groznog trenda. U mračnom hodniku ruševne zgrade, iznenada ga vidiš kako te gleda sa druge strane pregrade od iskrivljenog metala, a kad uđeš i izađeš iz nekog od stanova sa strane, njega nema. (Posle ga zatekneš kako u prljavoj kuhinji siluje jednu od krojačkih lutaka, što podjednako uznemiruje.)

To je esencija SH2, čiji su autori umeli da raskopaju glave igrača. Džejmsova izmišljena menažerija metaforičkih monstruma okrenula je horor žanr naglavačke – kad ti se scene iz SH2 ugnezde u mozak, više ga ne napuštaju. Zvuk SH2 je vlažna, gusta, metalna kaša, koju ni sablasna tišina ne može da potisne. Igra je inspirisala jedan od najčudnijih video snimaka ikada snimljenih.

Piramidoglavi zauzima mesto koje u 32-bitnom proto-onom-svetu originalne igre nije postojalo. Ovaj atipični antagonista izaziva traume protagonisti Džejmsu u vidu kazne zbog ubistva njegove žene. Ta narativna težina mu omogućava da bude i simbol užasa koji raste u glavama igrača, blago nama. Ne možeš ga se osloboditi, čak i kad nije stvarno tu. (Džejms je naravno jedini lik koga ovo prisustvo muči.)

SH2 je bez ustručavanja pomerio granice horora. Članovi Team Silent su shvatili da je žanru potrebna vizuelna grubost, a te ideje se nedavno opet dotakao dizajner Naoki Katakai u igri The Evil Within. U SH2 je zaglušujući šum puzao preko ekrana kao živo biće, a taj smeli trend se osetio i kasnije u radu Team Silent.

Uz duboko nelagodnu zvučnu pratnju Akire Yamaoke, lako je pokleknuti tokom Džejmsovg nadrealnog bežanja od realnosti. U drugoj polovini SH2, pada se sve dublje i dublje ispod površine. A onda Džejms ubije „vratara" koga je stvorilo sećanje njegove ćerke na seksualno zlostavljanje.

Moderni horor ne kopira sasvim Silent Hill, ali ne može ni da porekne iste psihološke korene. The Evil Within i Alien: Isolation nude opcione zvučne filtere, a drugopomenuta igra posebno stvara zvučnu nelagodu dok istražuješ napuštenu stanicu koja škripi i stenje duboko u svemiru.

Tuđin u Alien: Isolation je isto što i Piramidoglavi. Ako te ne lovi, vreba te u ventilaciji. Ustručavaš se da napraviš i najmanji zvuk dok pokušavaš da pobegneš sa broda jer, šta ćeš ako te bude čuo? I kad stvorenje nije prisutno, svest o njemu večito visi nad glavom. Dok lutaš kroz Sevastopol, svaka škripa metala te podseća da je tuđin u blizini i steže ti želudac.

Zanimljivo je da su reakcije na tuđina iracionalne. Kad ga vidiš, on obično vrisne i sjuri se za tobom, a ti se okreneš u uzaludnom pokušaju da pobegneš dok te zvuk pogađa pravo u amigdalu – iako već znaš da ćeš za tri sekunde biti mrtav. (Posledica toga je da te užasava i pomisao da bez senzora puziš po mraku; naravno, ni ta korisna spravica ne znači spas kad je „osmi putnik" u blizini.

trejler za Alien: Isolation

Knedla je takođe u grlu tokom dvominutnih sekvenci kad bezglavo trčiš u očajničkoj potrazi za sejv pointom i nadi da neće odnekud da naleti tuđin. Kad kamera cimne, javlja se ista vrska panike kao kad naleti Piramidoglavi u lavirintu ispred svog skrovišta pred kraj SH2. Možda je na neki način Alien ovde čak nadmašio SH2.

Efekat Piramidoglavog je ponovljen i u Silent Hill 4: The Room , igri iz 2004. koja je možda i najotkačenija u serijalu. (Takođe je i najagresivnija, možda i najpotcenjenija.) Ovde onaj nešto luđi dizajn iz SH3 postavlja sebi nove ciljeve, rizikuje linčovski pristup hororu i izaziva mučninu promenama perspektive da bi igrača izbacio iz takta.

Kako? Lepo, gomila klaustrofobije i dve kašičice voajerstva. Budiš se u stanu protagoniste Henrija Taunšenda u kom je misteriozno zatočen (igra se zove „Soba"); ubrzo shvataš da groteskna mreža lanaca i brava prekriva zidove i ulazna vrata. A onda čuješ za Valtera Salivena.

Kroz prvu polovinu igre, nalaziš samo deliće informacija o ovom masovnom ubici (takođe duhu). Svako koga Henri upozna završi kao Valterova raskomadana žrtva, a osim nekoliko gadnih tragova, Saliven ostaje misterija. Na mašti je da popuni sve praznine. Drugi svet u SH4 takođe sadrži nezaustavljive duhove, od kojih se može samo pobeći.

Kad se Saliven najzad pojavi, ispostavi se da je ofucana skitnica – nije jedan od apstraktnih užasa iz SH2, ali ipak je sablasno otuđen. Tu te autori navuku: lečenje se odjednom proredi, a Saliven počne da se javlja u drugom svetu – besmrtan, naravno. Zebnja prerasta u stres, a sve što je bilo samo čudno sada postaje mučno – čak i obične ovozemaljske sitnice.

Istovremeno, omča se steže i oko utočišta u vidu Henrijevog stana. Nešto veliko raste po zidovima. Zlokobne utvare pokušavaju da se probiju, prekrivene katranom. Rupa tu postaje posebno efikasna – kad proviriš, možda su sa druge strane Valterove mrtve oči. Osećanje da te neko konstantno nadgleda je recept za čir na želucu.

The Evil Within, iako ne replicira baš sasvim nasilno otečeni vizuelni stil iz Silent Hill 4 , ipak efektno koristi najbolju ideju iz „Sobe" – stavlja te u relativno normalno okruženje a onda ga izvitoperi taman toliko da primetiš. Naravno da će bez upozorenja Sebastijan Kastelanos završiti obešen o noge u nekakvom podzemlju gde manijak komada leševe na bolničkim kolicima. Pre toga, samo je rutinski obilazio scenu zločina u okviru stare klinike za mentalno obolele.

Možda scena u kojoj se šunjaš pored mesara-manijaka dok sa starog gramofona svira Bah podseća na fetišizovano mučenje iz sredine dvehiljaditih, kao i scena u kojoj bežiš niz zarđali tunel pravo u rezervoar pun krvi. Pa ipak, sama tranzicija iz početnog okruženja, tj. scene zločina u ludnici, ovde je od ključnog značaja. Posle prvih par poglavlja, postaje jasno da The Evil Within menja okruženja naglo i nemilosrdno.

trejler za The Evil Within

Igra se u Japanu prodaje pod naslovom Psycho Break , dakle ideja je prikladna. Okruženja u Resident Evil igrama obično su bila ili nakićena ili antiseptički svedena, kako već biva sa vojnim kompleksima ili tajnim dvorcima. Čak ni Racoon City nije stvarno nudio đubre i teksturu kakve je Silent Hill imao. U Evil Within, prljavština i otpaci su na sve strane, čak i preko kamere. Pa šta i da su ruinirane bolnice i podrumi prepune monstruma nalik na one iz RE4? U pitanju je Šinđi Mikami; ne zanima ga Resident Evil akcioni manir koji trenutno vlada, tako da igra više liči na novu Silent Hill verziju.

Što se tiče onih naglih promena perspektive, The Evil Within često stilski seče u maniru nalik na Silent Hill. Sebastijan nekad neočekivano završi u odeljenju-unutar-odeljenja bolnice. Nekad se prošunja pored monstruma samo da bi završio vezan dok ga nadgledaju administrativni likovi u rascvetalo crvenom. Kadar se često pretapa unapred da bi zaronio u neobične zumirane crno-bele scene. Nekad sobe vode pravo nikuda što, baš kao i u SH, stvara osećaj sličan snovima.

Sebastijan koristi ogledala da bi ušao u ili izašao iz bezbedne zone ludnice – koja može da ga „iskvari"; to je valjda referenca na rupe iz SH4. Još jedan detalj koji podseća na Silent Hill – Sebastijan više puta propadne kroz svoju trenutnu stvarnost i završi u nekom tunelu sledeće, visi na ivici sve dok se ugao kamere ne promeni i pokaže da je pao samo niz hodnik. To deluje da je inspirisano procepima u podzemnom zatvoru iz SH2. Praktično da je nemoguće shvatiti šta se stvarno dešava – a to zvuči baš kao da je Silent Hill u pitanju.

I eto nas na početku, vraćamo se na oduzetost koju izaziva strah u P.T. (Hideo Kođima je tu kriv za perspektivu iz prvog lica). I dalje je potpuno nedefinisano šta Silent Hills treba da predstavlja, i verovatno ne treba zamišljati da će ličiti na Kođimin takozvani playable teaser osim možda ideološkom pogledu.

Pa ipak – osim što žele da se publika usere u gaće, izgleda da Kođima i ostali žele da nas uvere da Team Silent nije zaboravljen, i tako me osude da do kraja života pažljivo zagledam svaku senku.