Ništa se loše nije desilo sem mog mozga

Neko me je pitao da li vremenom postaje bolje, a ja sam rekla da postaje. Onda me je taj neko pitao kako, a ja nisam znala šta da kažem.

Istina je da ako ste mentalno oboleli (u mom slučaju: od paničnog poremećaja s opštom anksioznošću i pratećom depresijom), zaista vam bude bolje. Bude vam bolje, pa lošije, pa bolje, pa lošije — bar po mom iskustvu.

Pomislili biste da ću nakon što sam prošla kroz bezbroj ovih ciklusa uspeti da pregrmim lošu fazu sa snažnom verom da će sve opet biti bolje. Ali i dalje nisam naučila kako da se vozim na tom talasu. Nakon svih ovih godina, i dalje se uplašim da neće biti izlaza. Pomislim: Šta ako ovaj potraje zauvek ? Šta ako mi nikad više ne potrefe lekove? Šta ako me ovaj gurne preko ivice? Ljudi kažu: I to će proći. Ja kažem: Ajd, važi.

To vam je suština katastrofišućeg uma: stalno se pita "šta ako" i radi to pretećim glasom. "Šta ako" postanu konačni. I oni su loši.

Čovek bi pomislio i da ću, kad sam već pregrmela tolike cikluse, znati da ni dobra vremena ne potraju zauvek. Trebalo bi da znam da sam uvek podložna mentalnim bolestima i da ne postoji jedna stvar koju mogu da uradim da najednom skroz ozdravim. Ali kad mi je dobro, zaboravim. Zaboravim delom zato što želim da zaboravim. Zaboravim do te mere da kad se bolest vrati (a uvek se vrati), zatekne me nespremnu.

Trenutno sam dobro. To je rezultat novog kognitivno-bihevioralnog terapeuta i nove kombinacije lekova. Ali je i rezultat one misteriozne stvari — izvan naše moći — od koje uvek možemo mentalno da obolimo ili mentalno ozdravimo.

Mentalno zdravlje je, za mene, alhemija. Umem da se staram o sebi. Umem da izgladnjujem ili hranim bolest nezdravim ili zdravim ponašanjem. Mogu da utičem na nju. Ali, kad se sve sabere i oduzme, nikad ne držim potpunu kontrolu.

A tu je i nova tehnika za borbu protiv anksioznosti koju sam sama smislila nakon promene lekova od pre nekoliko meseci i izgleda da deluje. Upravo sam bila preživela jedan od najgorih perioda anksioznosti i depresije koje sam ikad iskusila i bila sam na putu ka oporavku. Sve u mom mozgu počelo je da se popravlja. Ali toliko sam se plašila da ću se vratiti u pređašnje stanje da sam postala hiper-svesna svake mikro-promene u sebi. Ta hiper-svest nije mi dozvoljavala da ozdravim. Svaki put kad bih doživela neku promenu raspoloženja ili bi mi kroz glavu proletela zastrašujuća misao, dočekala sam je trenutnim: Šta ako se vraća?

_Jedne noći osetila sam vrtoglavicu i pomućenje vida. To nije imalo nikakve veze sa anksioznošću ili depresijom. Bila sam naprosto isrcrpljena zato što sam dvanaest sati buljila u kompjuterski ekran. Ali moj unutrašnji glas, taj katastrofišući glas, želeo je to da iskoristi. _Šta ako je ovo smrt? Ko kaže da ovo nije kraj? Ako nije smrt, šta je onda ovaj osećaj propadanja? Šta ako ponovo ulazim u svet amorfnog užasa? Hoću li se iz njega ikada iskobeljati?__

Bio je to početak napada panike. Napadi panike pojavljuju se veoma brzo i najbolji su prijatelji isprazne katastrofe. Kad nastupe, ne umem da racionalizujem anksioznost. Ne ume da racionalizujem anksioznost jer ona nije racionalna. To nije samo misao. To je i osećaj u stomaku. Ali ovaj put se desilo nešto drugo. U meni je na neobičan način progovorio jedan potpuno novi glas. Nije to bio intelektualni glas, koji nežno pokušava da urazumi ovaj nerazumni. Ovaj glas bio je ljut. Neko bi ga možda nazvao glasom "e, nećeg ga majci" – glasom kojem je već preko glave svega onoga što mi je anksioznost učinila, koliko mi je života do sada uzela. Bio je ljut na katastrofišući glas. Bio je u fazonu: E, nećeš, kučko. Ti si svoje završila. Katastrofišući glas bio je šokiran. Pokušao je da se odupre, da uspostavi primat. Ali glas "e, nećeš ga majci" nije hteo ni da čuje. Katastrofišući glas je rekao: Šta ako… Glas "e, nećeš ga majci" je rekao: Žalim slučaj, kučko. Katastrofišući glas je rekao: Ali šta ako… Glas "e, nećeš ga majci" je rekao: Šta ako šta? Šta ako umireš? Raspadaš se? Pa umri onda. Raspadni se. Baš me briga. Ali ne dam ti da brineš oko toga. Bukvalno ti ne dozvoljavam. Katastrofišući glas je cijuknuo poslednji put. Ali glas "e, nećeš ga majci" se nije dao. Ako želiš da brineš, rekao je, moraćeš da radiš to u slobodno vreme. Ako želiš da brineš , možeš to da uradiš za nedelju dana. Za nedelju dana možeš da brineš koliko god hoćeš. Naravno, nećeš moći da brineš ako budeš mrtva, ali baš me briga. Za sad moraš da umukneš. Nemam pojma odakle glasu "e, nećeš ga majci" to sa nedelju dana. Ali katastrofišućem glasu se izgleda dopalo, jer je umuknuo. Možda mu se svidelo što mu je dat krajnji rok. Bio je u fazonu: U redu, to ne znači da ne mogu ponovo biti opsesivan. Samo ne mogu do zakazanog roka. Takođe, mislim da se katastrofišućem glasu dopalo što je neko vikao na njega. Možda mu je dosadilo da uvek bude glavni? Briga ume da iznuri čoveka. Možda se primio na novi glas i bio u fazonu: Ko ga jebe, idem na odmor. Masturbiraću nedelju dana. A onda, kad je isteklo nedelju dana, glas "e, nećeš ga majci" je pomerio rok za brigu za još nedelju dana. Pa za još nedelju. I tako je katastrofišući glas produžio svoj odmor. Od tada niko nije video niti čuo katastrofišući glas. Želim da verujem da je otišao zauvek. Ali prošla iskustva mi govore da samo odmara. Koliko god intenzivno išla na terapiju, koliko god precizne bile doze mojih lekova, koliko god zelen bio moj napitak, koliko god disala iz stomaka, nema večnog ozdravljenja. Definitivno nije mrtav.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu