​Bizaran i misteriozan nestanak legendarnog narko-bosa

U rano jutro 16. avgusta 1977, nekolicina pripadnika RCMP (Kanadske kraljevske konjičke policije) odreda za borbu protiv droga, među njima jedan bravar i jedan stručnjak za uklanjanje bombi, prikradala se imanju na Vestdaun Roudu, u blizini malog grada po imenu Lejdismit na Ostrvu Vankuver. Policajci su polako opkolili „Štalu" sa oružjem u rukama, pazeći na potencijalne zamke.

Kad su prišli kompleksu, otkrili su da je u pitanju prava tvrđava od cigala i betona sa džinovskim stepeništem na povlačenje. Unutar zdanja su kroz brojne tajne prolaze dospeli do skrivene sobe. U sobi su našli tragove MDA, ilegalnog narkotika. To je bio dokaz za kojim su tragali; najzad su mogli da uhapse „Čarobnjaka iz Lejdismita", pravo ime Artur Džejms Vilijams.

Vilijams je navodno u podzemnom kompleksu poznatom kao „Štala" na svom imanju u blizini Lejdismita proizvodio velike količine metilen-dioksi-amfetamina (MDA). Preko mreže bajkerskih bandi, smatra se da je Vilijamsov proizvod dospeo istočno čak do Vinipega, a neki misle da ga je prodavao i van granica Kanade. Posle višegodišnjeg praćenja njegovih aktivnosti, policija je uhapsila Vilijamsa te 1977. pod optužnicom za proizvodnju i distribuciju droge, ali on nikad nije bio izveden pred sud.

Tridesetog novembra iste godine, par dana pre zakazanog suđenja, Vilijams je poleteo u maloj jednomotornoj Cesni, u pravcu ili Vankuvera ili Nanaima. Avion nije stigao ni do jedne od ovih destinacija.

Posle istrage, zvaničnici su tvrdili da je Vilijams poginuo u avionskoj nesreći negde unutar Moreuza Džordžija, uskog vodenog toka koji deli Vankuver od kopna Britanske Kolumbije. Pa ipak, ni ostaci aviona ni Vilijamsovo telo nikad nisu bili pronađeni. Skoro 15 meseci kasnije Margaret Vilijams, njegova bivša žena, je takođe nestala bez traga. Vlasti nisu imale odgovor.

Skoro četiri decenije kasnije, istraga i dalje traje. Vilijamsova smrt i nestanak njegove žene zvanično nikad nisu bili rešeni.

Vilijamsova umrlica kaže da je rođen u engleskom zaseoku po imenu Portberi 31. decembra 1924. Regrutovan je sa devetnaest godina, 1943. Bio je sitan rastom u to vreme, 165 cm i 57 kg. U vojsci je nabacio nešto mišića, ali ipak je ostao vižljast.

Vojna dokumentacija kaže da je Vilijams bio deo Prvog bataljona Kraljevske lake pešadije Jorkšira, kao i Petog bataljona lake pešadije Vojvode od Kornvola. Ranjen je tokom rata u Evropi, a izgleda da su ga nadređeni cenili. Vilijams je opisan kao „čovek od poverenja," „oslonac", „lojalan", „odgovoran", „vredan". Službu je završio u maju 1951. sa činom narednika.

Posle vojske, Vilijams se zaputio u Kanadu. U Alberti se venčao ženom po imenu Margaret MekDonald. Oko 1955, njih dvoje su se preselili na Ostrvo Vankuver i skrasili u Lejdismitu. Ovo mesto nalazi se na južnom kraju ostrva, nekih 15 milja od Nanaima, a 55 milja severno od Viktorije, prestonice Britanske Kolumbije. Nekada su ovaj gradić zvali Luka ostriga, ali u Vilijamsovo vreme Lejdismit je bio poznat po rudarstvu, šumarstvu, i ribarstvu.

Nedugo pošto su se Vilijams i Margaret doselili u Lejdismit, on je počeo da se bavi streličarstvom. Postao je strelac i čak otvorio svoj streličarski klub, koji mu je kasnije oduzela banka. To je verovatno nateralo Vilijamsa da počne da sumnja u vlast i institucije.

Ništa u Vilijamsovim podacima iz službe ne sugeriše kako ili zašto je postao umešan u proizvodnju droge, a nije jasno ni šta ga je dovelo u kontakt sa MDA. Ovu drogu su prvi proizveli nemački hemičari 1910, a američka vojska je pedesetih godina vršila eksperimente sa MDA kao serumom istine. Rekreativno je MDA postao popularan tokom šezdesetih, u okviru kontra-kulturnih pokreta; zvali su je „zagrljaj" ili „Seli". Uzima se u obliku pilule ili želatina, a u konzumentu izaziva stimulativno halucinogeno stanje čak jače od hemijski srodnog MDMA.

Početkom sedamdesetih, Vilijams je osnovao BC institut za mikologiju, organizaciju koja se bavila eksperimentalnim istraživanjem gljiva i pečuraka. Ove teme su ga fascinirale, pa je potrošio hiljade dolara na potrebnu opremu i hemikalije. Ipak, 1972. su iz američkih institucija kao što su DEA i BNDD počeli da primećuju da naručuje Isosafrol na veliko – hemikaliju koja se koristila za proizvodnju droge. (Ovde vredi napomenuti da je DEA imala arhivske podatke o Vilijamsu ali ih je po redovnom protokolu uništila.)

Podaci RCMP o istrazi protiv Vilijamsa još nisu na raspolaganju javnosti, čak i kad se uputi zvaničan zahtev u skladu sa Zakonom o dostupnosti informacija. Obrazloženje glasi da ovaj slučaj na federalnom nivou još nije rešen, iako su Vilijamsa lokalni istražitelji proglasili mrtvim. (Danas bi imao 92 godine.) Arhive neće biti otvorene za javnost pre 2080. godine.

Srećom, naišli smo pouzdan i dostupan informacija u vezi sa ovim slučajem. U vreme Vilijamsovog nestanka Derek Sidenius, reporter za lokalni list koji danas izlazi pod imenom Times Colonist, je brižljivo pratio razvoj priče. Sidenius piše da su sedamdesetih godina RMCP i lokalne vlasti brižljivo istražili aktivnosti Vilijamsa i njegovog saradnika Dejla Eliota. Eliot je bio mehaničar za koga se sumnjalo da je povezan sa bajkerskim bandama i njihovom mrežom za krijumčarenje droga. Preko doušnika, prisluškivanja, i nadzora, RCMP je neumorno pratio aktivnosti Vilijamsa i Eliota sve do zime 1973. Pošto su identifikovali laboratoriju na jednom od Eliotovih imanja u Šemainusu,odlučeno je da se izvrše racije i na tu laboratoriju i na Vilijamsov posed.

Organi reda zatekli su Eliota u posedu hemikalija za proizvodnju narkotika. I Vilijams i Eliot optuženi su za proizvodnju, prodaju, i posedovanje MDA. Eliot je bio osuđen na deset godina zatvora, ali u januaru 1975 Vilijams je bio oslobođen svih optužbi. Činilo se da je na sigurnom.

Sledeće godine, 1976, Vilijams je bio prilično zaposlen. Izgleda da je nastavio sa proizvodnjom MDA. Aprila te godine, Eliota je oslobodio žalbeni sud posle samo 15 odsluženih meseci. Žalba je urodila plodom jer policija nije uspela da ispravno opiše drogu koju je optuženi navodno prodavao. Na kraju se ispostavilo da su i Eliot i Vilijams bili slobodni da nastave po starom.

Par godina kasnije, Džon Masters je za časopis Quest napisao tekst pod naslovom „Čarobnjak iz Lejdismita", u kom kaže sledeće: „[Vilijams] je produkciju razvio do te mere da je svaka 24 sata mogao da izbaci 22,000 kapsula MDA." Ova procena zvuči uverljivo ako se uzme u obzir da su Sidenius i drugi reporteri naveli da se transakcije Vilijamsa i saradnika mere stotinama hiljada dolara. Za jednu im je doušnik javio da je bila teška 350,000 kanadskih dolara (250,000 američkih), što je po današnjim standardima skoro 1.2 miliona (868,000 američkih).

Ne zna se koliko je sam Vilijams koristio drogu. Glasine kažu da su tokom šezdesetih hipici na proputovanju kroz Vankuver obično svraćali kod njega i eksperimentisali sa MDA. Lokalci kažu da je Vilijams često bio viđen u sudnici kao svedok odbrane u slučajevima hapšenja zbog droge. Gorepomenuti Mastersov tekst navodi da je Vilijams u svesku beležio svoja egoistična i ekscentrična bulažnjenja kao deo MDA eksperimenata, ali konkretnih dokaza za to nema.

U leto 1976, Vilijams je dobio pilotsku dozvolu i kupio dva „Cesna" aviona. Jedan incident u koji je kao pilot bio umešan bio je na ivici međunarodnog incidenta. U Aprilu 1977. Vilijams i njegov bivši advokat Donald Bohun leteli su sa Floride u pravcu Kajmanskog arhipelaga kada su ih na granici kubanskog vazdušnog prostora presrela dva sovjetska Miga. Navodno je Vilijams trebalo da sačeka odobrenje da prođe kroz zaštićeni vazdušni prostor, ali se propust u komunikaciji umalo ispostavio kao fatalan.

Bulletin iz Benda u Oregonu izveštava: „Kanađani kažu da se jedan od lovaca u šest navrata spuštao tik ispred njihove letilice i zasipao ih sagorelim ostacima goriva. Šesti put he Cesna bila uvučena u vazdušni vrtlog iza mlaznog aviona pa je pilot izgubio kontrolu." Vilijams je kasnije reporterima rekao da su ih Migovi pratili sve dok nisu promenili pravac kretanja i zaputili se nazad ka Floridi.

Razgovarali smo sa Bohunom koji se seća da je incident bio „strašan, jebote"; kaže da su imali sreće što je Vilijams u Drugom svetskom ratu leteo jedrilicom pa je uspeo da ih izvuče. Vilijams je kasnije dao izjavu Ministarstvu inostranih poslova Kanade povodom ovog incidenta.

Policija je te 1977. ponovo bila na tragu Vilijamsa i Eliota istim povodom. Doušnici su im omogućili da isprate razne primopredaje droge u kojima su učestvovala pomenuta dvojica kao i treći zaverenik po imenu Rejmond Ridž. Aktivnosti su takođe pratili telefonskim prisluškivanjem, ali tog leta im je nalog istekao pa je bilo vreme da slučaj privedu kraju.

U ranim jutarnjim časovima 16. avgusta 1977, tri racije su simultano izvršene. Kada je policija upala u njihov dupleks, Vilijams i njegova devojka Širli Ferguson su spavali. U to vreme Vilijams se već rastao od supruge Margaret, koja je ipak živela na istom posedu ali u drugoj zgradi. Nezavisni izvori potvrđuju da je tokom hapšenja Vilijams policajce zvao „nacističkim svinjama" i pretio im tužbom. Na kraju se smirio, pa je policija izvršila pretres. Ništa nisu našli u dupleksu u kom su spavali Vilijams, Ferguson i njena deca, ali onda su uočili zgradu na drugom kraju imanja, čuvenu „Štalu".

Kad su joj prišli, ostali su bez reči. Sa obe strane nalazilo se džinovsko stepenište na spuštanje. Jedan set stepenica vodio je do malog stana, a drugi do veće prostorije, Vilijamsove mikološke laboratorije.

Policajci su pretresli stan i otkrili tajni prolaz iza neuobičajeno debelih zidova. Dalje su se spustili malim hodnicima do skrivenih vrata iza police. Iza tih vrata naišli su na merdevine koje su vodile do metalnog poklopca.

Sidenius piše: „Odred za demoliranje je pregledao prilaz prostoriji i pažljivo pridigao poklopac. Sa druge strane nalazila se soba betonskih zidova, dimenzije tri sa dva. Najzad su imali pred sobom MDA laboratoriju." Ovde je policija uspela da pronađe tragove MDA i želatinske kapsule.

Dejv Stejpls, tadašnji šef narko divizije RCMP za Viktoriju, rekao je za štampu: „Vilijamsa smo oduvek poštovali kao veštog protivnika. Nije ga bilo lako uhvatiti. Bilo je potrebno mnogo uloženog vremena, truda, mašte, i čak dosta sreće."

Preliminarno saslušanje održano je početkom novembra, ali pre početka samog suđenja, Vilijams je nestao. Od tragova navodnog pada aviona, pronađeni su samo jedno sedište, pojas za spasavanje, naočare za sunce i prazna sveska. Kažu da je par meseci kasnije u blizini ušća Kempbela otkriven i jedan točak aviona.

Ali to nije kraj misterije.

Skoro 15 meseci kasnije, otuđena supruga Margaret Vilijams nestala je bez traga. Lokalni mediji kažu da su na njenom posedu organi reda pronašli preko 57,000 dolara u kešu, zakopanih oko kuće. Što je još čudnije, kuća i imovina ostali su netaknuti. Jean od istražitelja, narednik Bob Judal, izjavio je: „Nema mnogo dokaza ni za ni protiv teze da je gospođa Vilijams napustila prebivalište protiv svoje volje."

Vlasti nisu imale odgovor na nestanak Margaret. Narednik Judal je dodao: „Nemamo pojma gde bismo počeli da je tražimo." Ovaj nestanak mnogima je sugerisao da sam Vilijams možda i nije mrtav.

Vilijamsov nećak izjavio je za Nanaimo Daily Free Press, „Znam da je sprovedena istraga posle pada aviona i da su ga proglasili mrtvim, ali ja to nikad nisam stvarno prihvatio. Sad kad mu i žene odjednom nema, još sam više skeptičan."

U avgustu 1979, istraga je bila na izdisaju. Godinu dana kasnije, posed na Vestdaun Roudu otkupio je bračni par iz Nanaima. Ken Hil, jedan od kupaca, hteo je da od Štale napravi muzej i planirao da snimi film o Vilijamsovom životu. Ali usledila je serija pretećih poziva, a zatim je deo zgrade uništen u požaru, tako da ništa nije bilo od ideje da napušteno imanje postane turistička atrakcija.

Šta se desilo sa Vilijamsom i njegovom ženom? Do danas ništa nije otkriveno, ali interesovanje javnosti za „Čarobnjaka iz Lejdismita" ne jenjava.

Vilijamsova nećaka Džoan kaže da je fascinira broj priča i optužbi proizašlih iz njegovog nasleđa. Iako za nju tačka na slučaj još nije stavljena, Džoan se trudi da održi lepa sećanja na svog ujaka: „Jeste prošlo skoro 40 godina od pada aviona, ali on mi je sve to vreme bio kraj srca. Čujem svakakve priče, ali one mi deluju strano – ne znam tu osobu o kojoj ljudi govore. Čovek koga se ja sa ljubavlju sećam bio je pametan, šaljiv, odličnog smisla za humor; sve što je govorio bilo je promišljeno i odmereno da zagolica maštu jednog deteta," kaže ona za VICE.

Danas „Čarobnjak iz Lejdismita" nije samo česta tema razgovora već i lokalna znamenitost. Oni koje još kopka misterija Vilijamsovog nestanka mogu da svrate u lokalni arhiv i samostalno istraže slučaj. Mogu i da se odvezu južno od grada, niz Autoput 1, sve do Vestdaun Rouda gde se „Štala" trenutno nalazi u raspadnom stanju.

Deril Ešbi iz Viktorije namerava ne samo da napiše knjigu o Vilijamsovom životu već i da reši misteriju. Kaže da je nekadašnjeg člana kanadske obalske straže čuo kako kaže „ne bi ni izlazio na mesto nesreće da je znao da će biti tako malo materijala."

Vilijamsov bivši sused Džon MekNoton rekao je medijima da je posle vesti o plaćenoj kauciji pomislio „Zbogom, Art… Nećemo ga više videti. Debelo su pogrešili kad su mu dozvolili da izađe uz kauciju."

Jedna od Vilijamsovih sestara takođe kaže, „Artur je uvek bio misteriozan; jednom je pričao kako bi mogao da lažira svoju smrt. Mada tome ljudi pridaju previše pažnje."

Bivši advokat Bohun sa podsmehom odbacuje mogućnost pada aviona. „Art Vilijams da se slupa? One je bre vrhunski pilot. Naravno da nije pao."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu