​Ne sviram pank zbog Srbije, već zbog ekipe

Nervoza je gadna stvar, a tog jutra sam se probudio s učvorenim stomakom iz nekoliko razloga. Prvo, članak koji je već trebalo da predam nije gotov jer sagovornici kasne s odgovorima. Nisam se bio ni razbudio, a već sam otvorio laptop da bih video jesu li mi poslali nešto, bilo šta. Nisu. Drugo, kasnio sam na posao. Ne mnogo, ali dovoljno da se primeti. Treće, nisam bio siguran koliko će ljudi uveče doći na koncert, budući da je sreda, radni dan, a svirka je u Zemunu. Iako je na 15 minuta udaljenosti od centra, većina Zemun kapira kao drugi kontinent.

Pa opet, tešio sam se – bendovi su dobri, privući će neku pažnju. Bend s kojim sam te večeri svirao, Muerto Rico – drugi u kojem sviram se zove Young Husbands – nastao je skoro, ali relativno brzo nalazi publiku. Biće očekivanja. Tako stižem do četvrtog razloga učvorenog stomaka – nadao sam se da ćemo biti dovoljno dobri.

Pričao sam sebi onu staru i ne potpuno tačnu frazu da nervozu osećaš ako ti je do nečega stalo. „Dan kad mi bude svejedno pred koncert je dan kad ću prestati da sviram", ponavljao sam sebi. „Dobro je što se ne osećaš dobro", ponavljao sam sebi. „Sad požuri na šljaku."

Međutim, iza svake ovakve racionalizacije podmuklo stoji niz novih pitanja o kojima se trudim da ne razmišljam. Glavno je svakako do kad mislim da izdvajam i vreme i novac za nešto što može da pukne za doslovno dan. Dok ostali kvalitetno gube vreme, ja brojim novce za nove činele i snimanja i sate koje nedeljno utrošim na sviranje. Uhvatim sebe ponekad kako im zavidim. I ne znam da li bi mi lakše ili teže bilo kad bih bio jedini koji tako razmišlja.

Jedan od najboljih ovdašnjih frontmena i pevač benda Technicolor Lies Srđan, sluša me pred zemunskim klubom, prebira po limenci piva i klima glavom.

- I ja često razmišljam tako. Kad ću da krenem da živim kao što je živeo moj đed, prađed i ko već. Kad ću da prestanem da se zajebavam. Onda kažem sebi: pa, čekaj, ovo nije zajebavanje, zajebavanje je kad radim svoj posao, uvođenje informacionih sistema u državne ustanove, zaradim, kao, neke pare, a zapravo se vrtim kao neki hrčak u krug. Eto, s te strane sam izdajnik pank sistema, ali svoju prljavu savest operem kad izađem tih pola sata na scenu. Tad živim nešto više od svog života. Možeš ti i sebi da se izvrištiš u facu, pred ogledalom, ali ovako to podelim s drugima. Vidim šta jesam i šta bih voleo da budem i bez čega ne mogu. A to je deljenje energije i emocija, priča on.

Slično priča i Zaviša, pevač nekadašnjeg novosadskog benda Become as One. Gledao sam ih uživo nekoliko puta, i pomalo mi je nestvarno da se u toliko energičnoj scenskoj pojavi krije jedan master turizma. Pri tom, master turizma koji radi kao recepcioner jednog zrenjaninskog hotela.

- Svaki dan po osam sati stalnog kontakta s ljudima. Ne možeš da veruješ šta sve ljudi misle da mogu da rade ako daju 50 evra za noć. Kao da su te kupili. Šupački stavovi, a ne možeš im ništa. Zato lepo gurnem sluške u uši do posla i od posla, to me smiri, opusti, napuni energijom. Srećom, imam 35 minuta od gajbe do hotela. Za mene pank nema veze s onim glavnim smernicama – biti slobodan, biti svoj. Da se razumemo, to možeš i bez panka. Ne, za mene biti u hardkor pank priči znači biti deo zajednice. Izdrati se na koncertu kao lud, isprazniti se, a da te niko ne gleda čudno. Sjajno je kad znaš da, na primer, s još desetoro pred binom isto kapiraš muziku i da iz nje svi osećate da su ljudi jednaki. To je dosta jasna priča. Ko je nekada pustio Minor Threat zna da li pripada hardkor pank ekipi ili ne, zaključuje on.

Isto važi i za svirke. Ako se osećaš prijatno među znojavim i glasnim ljudima, ako brz tempo i distorzirane gitare koje ima dovoljno za izvoz ne doživljavaš kao čulno preopterećenje, već kao vrhunski provod – deo si ekipe. Kad svirka prođe loše, bendovi siđu s bine i raziđu se. Kad prođe dobro, pretvori se u žurku u kojoj nema tabua i granica. Malo je boljih doživljaja od dobrog pank koncerta. U Americi, Francuskoj, Srbiji – svejedno je.

Novinar sam, sticajem okolnosti, pa imam makar iluziju korisnosti. Ako napišem dobar tekst, informisaću nekoga i možda navesti na drugačije razmišljanje. Isto je i s muzikom – trudim se da svet sagledam iz novog ugla i taj novi ugao približim drugima. Ima dana kada i to vidim tek kao iluziju korisnosti, jer radim u jednoj od onih firmi koje zapošljavaju na hiljade po Evropi. Svakodnevno se susrećem s korporacijskim mantrama i sistemom vrednosti. Prećutno dajem pristanak da u njemu učestvujem, a toga se setim svaki put kad uzmem palice u ruke.

- To je preživljavanje, teši me Miloš, zaposlen u državnoj telefoniji. - Ni meni se ne sviđa to što radim, ali vreme i društvo nam je takvo da ne možeš baš mnogo da biraš.

U pravu je. Znam više nezaposlenih ljudi no zaposlenih. Imam sreću da mogu da platim račune. I dovoljno dobro kapiram kako stvari stoje da znam da nema mesta moralisanju – svi smo konzumenti i pravimo proizvode za konzumiranje, bila to vest, softver ili nešto treće. Ne nosiš najke, ali nosiš vansice. Ne piješ koka-kolu, ali piješ koktu. Isti kurac. Ipak, koncept hardkor pankera u odelu me užasava, baš zato što mi nije stran.

S druge strane, jebeš pank koji nije angažovan. Nemam više petnaest godina i ne planiram da „oborim sistem" – previše se dobro poznajemo on i ja – ali volim da mislim da mogu da ukažem na neke njegove manjkavosti. Miloš klima glavom.

- Svaki novi klinac koji čuje i zavoli tu muziku svet gleda drugim očima, odakle god da je. Od nas zavisi hoće li tih klinaca biti više ili manje. Nažalost, u poslednje vreme sveže krvi nema dovoljno.

Prema njegovim rečima, a veteran je i treba mu verovati, od 1995. do 2004. godine je koncerata bilo bukvalno svaki dan. Mogao si da biraš gde ćeš. Shodno tome, i publika se zabavljala i profilisala. U poslednjih godinu dana postoje naznake neke nove scene, ali suludo razjedinjene.

- Stvaraju se veštačke podele, sitne razlike, pa umesto da se na jednoj svirci okupi nekoliko stotina posetilaca, na par svirki dođe po nekoliko desetina. To je trenutno najveći problem, priča on.

Situacija je mnogo bolja u Novom Sadu, i to već 4-5 godina. To zna cela Srbija, a nemački bend Stand der Dinge je čak snimio i dokumentarac prevashodno o novosadskoj sceni. Kako tvrde Nikola i Petar iz sastava Reflections of Internal Rain, benda koji bi trebalo da skupi solidnu publiku bilo gde da svira, od Sofije do Ljubljane, od Soluna do Segedina, veliku ulogu u formiranju tamošnje scene i organizovanju koncerata je odigrao Rebuild Collective. U Beogradu se sličnom rabotom bave Destroy Babylon Booking i Means to Amend, a u Zrenjaninu VOS booking. Dobri ljudi dobre volje i velikog strpljenja. Svi znaju da koncerata ne bi ni bilo da nema njih, ili bi ih bilo znatno manje.

- U Novom Sadu su veoma važni i prostori za svirke koji su nam postali okupljališta – Crna kuća, Društveni centar, klub-prostor Crna ovca, u kojem strani bendovi na turnejama često spavaju… nažalost, DC je zatvoren ove godine. U Crnoj kući je sve skuplje napraviti koncert. Imao si gde da slušaš, sviraš, pričaš… Ne znam kako će se priča dalje razvijati bez mesta za takva deljenja. Novih bendova takođe ima sve manje. Tu su Gloves off, Against the Odds i First Flame. Mi, evo, sviramo već deset godina. I, naravno, voleo bih da ostarimo zajedno, ali trebaju nam i potomci. A o sektašenju na sceni bismo mogli da pričamo dva sata, ali ćemo se smoriti. Ostare ljudi i počnu da ih pucaju sujete i elitizam. S novim klincima bi se i svađanja verovatno smanjila, kažu Nikola i Petar.

Ne znam da li mi je ponekad teže da imam probu radnim danom, posle posla, kada mi realno nije ni do čega, ili vikendom, kada bih najradije pod jorgan i pred TV. Donekle mi je lakše što i momci iz ROIR-a muče istu muku. Šta li nas onda vuče ka instrumentima i ka bini?

- Ljubav prema muzici, odgovaraju jednoglasno. I u pravu su. To jednom uđe u krv i – doviđenja.

- Samo što više ne sviramo za druge. Ne opterećujemo se reakcijama. Sviramo za sebe, to je potreba. I, da se razumemo, nemamo iluzija da je pank sve na svetu. Istog dana kada je u Beograd sleteo Šešelj, sletela je i ona sonda na kometu. Sumnjam da ta sletanja baš imaju veze s hardkor pankom.

Ali hardkor pank ima veze s nasušnom potrebom da nešto što smatraš autentičnim gotovo detinje naivno izneseš pred istomišljenike. Nećemo namah promeniti ni pop kulturu, a kamoli svet. Ali ćemo se odlično provesti i, ko zna, možda nekog novog uvući u zajedničku priču. Uostalom, ni mi se nismo rodili s ikonama poput Black Flag u ušima, niti se znamo od pelena. Ekipa se formira, menja, rastura i obnavlja. Smanjuje se i raste, ali je tu, od Subotice do Niša. Kako reče Miloš, od nas zavisi kako će izgledati.

Po Stefanu, basisti i pevaču u bendu Eaglehaslanded, umesto reči „scena" upravo treba koristiti termin „ekipa", skupina ljudi koji se druže, sviraju i organizuju koncerte.

- U hardkor panku muzika nije bitna koliko zajednička interesovanja. Ako scena i jeste u blagoj ekspanziji, to je zato što postoji to jezgro, a ne obrnuto. A jezgro onda postane globalno. Na primer, na ruskom Fejsbuku sam pre neki dan našao na istom mestu ROIR, Muerto Rico i Eaglehaslanded. U Srbiji sviraju bendovi iz Baskije, Nemačke, Francuske, Rusije, Italije, Danske, i sa svima ostaneš u kontaktu, postanete prijatelji, a to već nije slučajno. Ako mogu oko istih pitanja i problema da se sporazumem s nekim likom iz Čilea, s kojim se vidim prvi put, zašto ne bismo mogli svi sutra nešto i da promenimo, pita Stefan.

Recimo da se svirka pretvorila u žurku. I recimo da sam i sutradan kasnio na posao, sa slušalicama u ušima, ali nisam bio nervozan. Štaviše, jedva sam čekao sledeću probu. Ne samo zbog pražnjenja i sviranja, već i stoga što sam donekle osećao dužnost. E, to je hardkor pank.