Kristina de Midel je školovana foto-novinarka, ali je, kaže, ostavila svoju pravu profesiju i odlučila da traga za realnošću kroz fikciju. Internacionalni centar za fotografiju u Njujorku joj je 2013. godine dodelio Infinity nagradu za knjigu The Afronauts. Knjiga je bazirana na zambijskom svemirskom programu iz 1960. koji je trebalo da pošalje prvog Afrikanca u kosmos.Našao sam se sa Kristinom na kafi i iako smo nameravali da razgovaramo o određenim foto projektima na kojima je radila, završili smo pričajući o načinu na koji vidi fotografiju i njenom radu. Evo o čemu smo sve razgovarali.
Reklame
VICE : Kako to da si prestala da se baviš foto-novinarstvom?Kristina de Midel: Razočarala sam se. Možda sam previše strastvena, ali shvatila sam da, ako je uopšte moguće fotografijom bar malo promeniti svet, to sigurno neće biti fotografija u novinama, već na nekoj drugoj platformi. Nisam želela da budem novinar zbog načina na koji novinarstvo danas funkcioniše. Tako sam odlučila da probam neke druge stvari i da stvari radim malo drugačije. Probala sam sa fikcijom jer sam shvatila da u mnogo slučajeva realnost zapravo ne objašnjava stvarnost na pravi način, a to je ono što me je najviše interesovalo – da objasnim ljudima svet u kome živimo.Kao foto-novinar moraš da poštuješ određena pravila, a ja sam odlučila da mi umesto toga prioritet bude da ljudi razmeju ono o čemu pričam na nekoliko nivoa i otvore debate o tome. U dnevnim novinama je pažnja usmerena na stvari o kojima odlučuju izdavači, reklamna industrija i politički interesi. Meni je prioritet da ljudi rauzmeju šta se dešava, kao i sve faktore koje to nešto uključuje i da tako mogu da formiraju sopstveno mišljenje.
Da li misliš da su tvoje fotografije na neki način "novinarstvo" i da predstavljaju stvari koje bi tradicionalno novinarstvo ustvari trebalo da predstavlja?Ne, ja se ne bavim novinarstvom. Ako treba ovo što radim nekako da nazovem, nazvaću ga dokumentaristikom. Ne govorim o jednorozima, sav moj rad je baziran na nečemu što me interesuje i stvarima koje se zaista događaju. Mislim da se danas dešava toliko stvari, a priče koje čitamo u novinama bi trebalo da ih objašnjavaju mnogo bolje. Ima toliko problema u svetu koji bi mogli da se reše sa malo više informacija i razumevanja.
Reklame
Tvoj rad je usko povezan sa filmom, zar ne?Da, koristim film kao referencu, ali razumevanje filma je nešto što me najviše zanima. Isti su - fotografija i film koriste isti optički i hemijski sitem da bi zabeležili realnost, zar ne? Uvek dajem ovaj primer - prvi film koji je emitovan je prikazivao voz kako ulazi u stanicu – ljudi su pobegli iz sobe jer su misli da će ih pregaziti.To je bilo pre 120 godina. Danas gledamo vanzemaljce u 3D formatu i nikoga nije briga. Način na koji posmatramo film se razvio i evoluirao, zar ne? Zašto? Šta se desilo? A šta se desilo sa fotografijom? Zašto još uvek čekamo da voz stigne i pregazi nas? Zašto se fotografija nije razvijala brzo kao jezik?
Kakve procese koristiš u radu?Gledam mnogo filmova, to je za mene kao vrsta treninga. Temelj mog rada je pokušaj da realnost svedem na ono što baš želim. Mislim da je to karakterističnije za film nego za fotografiju. Ne kažem da mi treba jednorog za tako nešto. Ali možda mi treba gomila ljudi koja pleše na ulici, a imam dva načina da to dobijem - da čekam da neko prođe ulicom ili da zaustavim nekog na ulici i kažem Hej, hoćeš da plešeš za mene?Okej, znači hoćeš da kažeš da je tvoj rad miks dokumentararistike i fikcije?Da. Kad radim imam skriptu i sve te stvari. Na primer, rad na kome sam radila pre dve godine se zvao Snap Fingers And Whistle. To je verzija West Side Story ali je ispričana jezikom ulične fotografije. Otišla sam u Njujork i zaustavljala ljude na ulici sa pitanjem Hej, hoćeš da plešeš?Znači, opet sam adaptirala realnost u ono što želim da moja fotografija bude. Nekada to pomalo zbunjuje ljude, jer otvara debate o kredibilitetu fotografa. O tome da li pričaš pravu priču. Mnogo razmišljam o tome.
Reklame
Ne radiš filmove?Znaš zašto? FIlmovi zahtevaju ogroman tim ljudi, a nakon toliko godina rada u novinama, volim da radim brzo. Sve mora da bude brzo. To tako ne funkcioniše na filmu. Ne mogu da radim sama. Potreban mi je neko da radi zvuk, itd. Ako bih mogla sama da uradim film za jedan dan, onda bih ga i uradila.
Šta je sa foto izložbama?Nisam preterani fan. Ne volim ih i obično ih ne posećujem.
