Svaštara

​Zete se ne napuštaju – priča žene iz kartela

Kad izađem, imaću 52 godine. Da nisam bila Zeta, možda bih postala olimpijska šampionka u atletici ili klizačica na ledu kao one sa TV-a.
10 Decembar 2015, 7:01am

Prošlo je godinu dana od kako sam videla svoj lik u ogledalu. Sreća što su ih uklonili tokom jedne revizije. Kažem „sreća" zato što ako bih sad pogledala u ogledalo, videla bih staračko lice. Sve što sad imamo su odrazi u metaliziranoj podlozi Lejine torbe, površini grickalica za nokte, i barica od vode; to su naša zatvorska ogledala. Istini za volju, nije lako ustati svakog jutra i videti koliko si oronula. Topiš se kao sveća, pretvaraš u amorfnu masu. Ne mogu da se ogledam našminkana, frizirana, obučena u bilo šta osim ovih sivo-belih uniformi.

Iza rešetaka opsesija proističe iz dokolice. Jedne smo drugima ogledala; ako imaš podočnjake, bubuljicu, ili mitiser, jedna od devojaka će prići da ti to javi. Isto važi i za telo: smršaš, ugojiš se, pojavi se salo ili strije, i odmah ti to neko kaže. Ograničenje slobode i manjak aktivnosti takođe izazivaju napade panike i tahikardiju; imaš potrebu da pobegneš iz svog tela, da vrištiš, da plačeš, smuči ti se sopstvena senka. Konstantno si pod stresom. Dobiješ gastritis, grčeve, migrenu, kosa ti opada. Na slobodi možda i ne paziš toliko na stanje tela, samo lice gledaš, ali u zatvoru se potpuno drugačije odnosiš prema svom izgledu. O svemu više vodiš računa, o želucu, o bešici, o bubrezima; sa ovim organima se često javljaju problemi. Cirkulacija je hronično loša; muče nas proširene vene, hvataju nas grčevi u mišićima, kolena atrofiraju od manjka aktivnosti jer veći deo vremena ili sediš ili ležiš u krevetu. Pre ili kasnije postaneš manje agilna i fizički otporna: srce mi lupa posle i najlakše vežbe.

Unutrašnjost ćelije jedini je prostor za vežbanje, manje od tri kvadratna metra. U našoj ćeliji živi nas sedam. Povremeno svrati zumba instruktor da nam održi čas. Jednom nedeljno dozvoljeno nam je da sat vremena prošetamo i koristimo telefon: petnaest minuta da nekog nazoveš, četrdeset pet da malo igraš odbojku ili šetaš oko terena. To je sve što imamo od fizičkih aktivnosti; ostatak vremena provodimo zaključane.

Napadi panike počeli su dva meseca pošto sam završila u pritvoru, posle presude. Federalci su me uhapsili u sigurnoj kući naše organizacije, a onda me odveli do hotelskog parkinga gde su držali i ostale. Šest sati su me ispitivali, a kad god im se nije dopao odgovor, dobila bih po glavi šlemom, pesnicom, pištoljem, ili preko leđa puškom. Zato mi je sad kičma kriva i žiga me kad god zahladi. Treba mi fizioterapija, ali ovde toga nema. Prvih par nedelja nisam ni osećala leđa; kad god bih pokušala da se uspravim bolelo je, a tokom menstruacija bol je bio nepodnošliv. Jedino je pomagala injekcija ibuprofena. Tokom racija, izvedu nas u dvorište i poređaju nas da sedimo raširenih nogu, kao delove slagalice, spuštenog pogleda, a od toga me boli vrat.

Nikad me nisu držali u SEIDO ustanovama, ni u gradskom pritvoru Meksika. Direktno sa hotelskog parkinga odveli su me u okružnu policiju u pritvor, pa tri dana kasnije na aerodrom, a onda sam se zatekla u državi Baha Kalifornija. Usput su nam rekli da letimo za Verakruz, ali čim su nas iskrcali videle smo da je neko drugo mesto u pitanju. Jedan od agenata se sažalio i rekao mi gde sam dospela. Letele smo od Tamaulipasa do Sonore, i presedale u Hermosilju. U jednom trenutku smo čekale na pisti nekoliko minuta. Pomislila sam da možda pobegnem, ali svud okolo je bila pustinja. Kud ću tamo? Da me upucaju sa leđa? Ali eto, na kraju su me ovde dovezli, da bih dva meseca kasnije bila osuđena na 25 godina plus kaznu od 117 hiljada pezosa (6,930 dolara).

Zovite me Sandra Dženet. Zatvorenica sam CERESO (centra za socijalnu re-adaptaciju) Baha Kalifornije. Poreklom sam iz Tamaulipasa. Robijam zbog lišavanja slobode putem kidnapovanja. Imam trideset godina, a odslužila sam tri. Misle da još održavam veze sa Los Zetas.

Počela sam da radim za „poslednje slovo" kao i mnoge druge – zbog novca, kao poslovna pratnja. Imala sam 26 godina i trogodišnjeg sina, a bivši muž nas nije izdržavao. Napustila sam pravni fakultet zato što nisam mogla da ga priuštim. Posla nije bila; prijavila sam se za vojnog ađutanta, ali nisu mi odgovorili. Uvek sam se ponosila svojim stomakom i grudima, nisu mi ostali nikakvi ožiljci posle porođaja. Dakle, počela sam da očajavam bez stalnog posla. Prodavala sam neku odeću i cipele na ulici, čuvala decu, bila sam u vezi sa tipom sa kojim me je upoznala jedna poznanica. Nas dve smo se posle sprijateljile.

Oduvek su me morbidno privlačile uniforme, bilo bi kao „Uh, policajac! Federalac! Uzdah!" Danas me plaše njihove fantomke, pancir, crna odeća. Na slobodi sam imala nekoliko romantičnih partnera: jednog iz ministarstva, jednog zatvorskog čuvara, jednog federalnog graničara, i jednog iz mornarice sa kojim sam išla u istu srednju školu. Taj je čuvao brodove u jednoj luci u Zalivu. Mislim da su me privlačili tipovi u uniformama jer sam se nekako osećala bezbednije pored njih. Jedno vreme sam htela da se i sama time bavim, ali baka koja me je vaspitala tvrdila je da takve opasne poslove treba da rade samo muškarci, da to ženama može da poremeti seksualnost. Rekla sam joj da me to samo onako usputno zanima, i to je bilo to.

Ja sam iz skromne porodice, zanatlijske, moji sad drže mesaru. Imali smo ono osnovno; niko nije završio fakultet, a niko nije ni završio u zatvoru. Majku jedva da sam viđala, stalno je radila po drugim mestima. Tatu sam videla samo dva puta u životu, jednom sa 10 godina i jednom sa 17. On ima drugu porodicu; zna da sam u zatvoru i baš ga briga. Kad je baka umrla bila mi je 21. godina, nisam imala praktično nigde nikoga. Pod njenim krovom nisam smela da imam dečka, da izlazim, morala sam da se oblačim konzervativno kao neka gospođa. Ništa utegnuto, ništa spušteno ispod pupka, daleko bilo nekakva šminka... Jadna baka, da je samo znala da ću da budem seksualna radnica.

Jednog dana me je ona prijateljica pitala da li hoću da zaradim nešto novca, naravno da hoću, a ona kaže da joj nađem pet devojaka za „poslovnu pratnju" za neku žurku. Nije rekla ništa više, ali znala sam o čemu se radi. Nisam nikog našla ali rekla sam joj da ću sama da idem. Rekla je idu u San Fernando (u Tamaulipasu) i javi mi šta imaš obučeno, doći će neko da te pokupi u kamionetu. Pokupili su me neki gangsteri i odveli na ranč možda 40 minuta vožnje od San Fernanda. Tri dana sam tamo provela ne radeći ništa. Žurka je bila otkazana jer je vojska trenutno jurila te tipove za koje im je bila potrebna „pratnja" pa su se krili u brdima. Pričala sam radiom sa čovekom koji je rekao da će svratiti uskoro do farme da se upoznamo, ali nije mogao da dođe. Platili su mi 3,000 pezosa (177 dolara) i vratili me u Tampiko. Malo me je uplašilo sve to, nisam htela više da se petljam sa tim ljudima.

_________________________________________________________________________

Odraditi se lekovima za HIV

_________________________________________________________________________

U zatvoru sam se isprva plašila da me neko ne prebije ili da mi ne pripreti. Mislila sam da ću morati nekog da služim, da im perem veš ili da me nekako ucenjuju. Srećom, ništa slično se nije desilo. Familija mi šalje novac kad može, pošto ovde država garantuje samo smeštaj i hranu, sve ostalo – odeća, higijena – mora da se plati. Druge zatvorenice koje imaju para nekad udele malo sapuna, deterdženta; povremeno svrate ljudi iz neke gringo crkve pa nam donesu odeću i sredstva za čišćenje. Devojke iz mog bloka su sve pale zbog otmice ili organizovanog kriminala. Praktično sve tvrde da nisu krive, a u neku ruku i nisu. Mnoge jesu pravile prekršaje, ali nisu zbog njih osuđene nego zato što su bile ljubavnice ili sentimentalne partnerke nekom kriminalcu.

Ali da se vratimo mom ulasku u kriminalno podzemlje. Dva meseca nisam mogla da nađem posao, nismo imali šta da jedemo. Bila sam tako očajna da sam zvala onu prijateljicu, i našle smo se u kafeu i Tampiku. Dala mi je 500 pezosa (29 dolara) i mobilni telefon, rekla je da budem spremna kad me pozovu, što se i desilo. Dan kasnije zvao je neki tip i rekao da hoće da se vidimo. Ja mu kažem hajde, on kaže dođi u San Fernando sledeće nedelje, ako nemaš para pozajmi od nekog, ja ću sve da ti nadoknadim. I eto, opet sam završila na ranču. Pokupili su me sa autobuske stanice i odveli u neku sigurnu kuću gde sam čekala pet dana; opet sam samo gledala TV, jela, i ćaskala sa osobljem od kojih je većina nosila AR-15 puške. Svaki dan me je zvao onaj tip sa kojim je trebalo da se nađem i govorio kako, evo, samo što nije stigao. Čak mi je slao cveće ali nije mogao da dođe jer je čuvao neku drugu kuću. Ja sam se već zbližila sa osobljem u ovoj kući, i jednom liku sam pozajmila telefon da pošalje poruku. Istog dana došao je neki bos zajedno sa ovim koga je trebalo da vidim, i tražio da vratim komunikacioni aparat koji mi je dodeljen. Rekla sam mu da je telefon kod jednog od momaka iz osoblja, on je tog dečka pozvao i vikao na njega – zašto pozajmljuje tuđ telefon kad mu je dodeljen njegov na korišćenje. Bio je jako ljut, pred svima mu je obrijao obrve i naredio mu da čuva dvorište sledeća tri dana, nije smeo ni da spava. Ako je, recimo, počeo sa stražom u ponedeljak ujutru, pustili su ga da odspava tek u četvrtak popodne, i to sve bez droga, bez ičega.

Nisam imala prilike da se upoznam sa onim originalnim tipom, ali zapalo mi je nešto još bolje: bos mi je ponudio nedeljnu platu od 3,000 pezosa. Trebalo je da se vratim u Tampiko i tamo radim kao vodiš za njegove estacas vozače. Estacas su grupe od po pet-šest gangstera koji obilaze puntos, sigurne lokacije koje drže u svakom gradu – tamo zatvaraju otete ljude, ili kuvaju ili prodaju drogu. Ja sam dobro znala grad, a većina vozača je bila iz Koahuile ili Montereja, tako da ga nisu baš poznavali. Trebalo je takođe da m spremam hranu, da punim baterije za radio i telefone, i kao, da budem na raspolaganju glavnom od tih estacas, da mu kao budem devojka. Prihvatila sam posao.

Najviše volim meksičku hranu. Na jugu Tamaulipasa obično se jede morska hrana, ali tampikenja roštilj. Dole ljudi jedu gordite punjenje čorbom. Jako slabo čitam. Na slobodi sam samo čitala za školu, mada novine sam čitala svakodnevno. Obično horoskop i naslove iz tabloida, ali ako ima neka zanimljiva priča, pročitam je od početka do kraja. Od filmova volim komedije i akcione, uglavnom gringo filmove. Poslednji put kad sam bila u bioskopu, gledali smo The Fast and Furious 3. Na TV-u sam volela dokumentarce o tigrovima i žirafama i tako to. Sad gledam sapunice jer nema šta drugo da se gleda, ali ne volim ih jer je zaplet uvek jedno te isto. Ne volim hard rok, ali volim nortenja muziku – Intocable, Duelo, La Firma, Pesado, Poder Norteño. Volim sve što se pušta u Montereju, teksašku muziku, banda muziku.

Što se mene tiče, postoje dve vrste nasilja: fizičko i psihičko. Ali ovo drugo duže traje. Mogu da prođu dve godine, može i deset, a ono se i dalje nastavlja. Još od pritvora, užasava me prizor maskiranog lica. U neku ruku sam oduvek bila okružena pištoljima, ali nikad nisam dolazila u dodir sa njima. U srednjoj školi smo imali praktičnu nastavu u vojnoj ustanovi. Učestvovala sam u obrazovnim programima INEA (Državni institut za obrazovanje odraslih), u kampanjama za donaciju kose i pošumljavanje. Ovde u zatvoru, naučila sam da vidim nasilje u samim uniformama koje nosimo, u rečima koje izgovaramo, načinu na koji hodamo, stvarima koje učimo iako nas ni malo ne zanimaju. Strogo paze da fizički ili verbalno ne uvredimo čuvare ili druge predstavnike vlasti.

Ali da, kako sam uopšte završila u zatvoru? Radila sam već četiri meseca za organizaciju, primala 4,000 pezosa (236 dolara) nedeljno uz plaćenu hranu, prevoz, i telefon. Ponekad mi je bilo muka od onoga čime sam se bavila, osećala sam se loše ili uplašeno. Jednom su mi prislonili pištolj na čelo ali nisu opalili, samo se čulo „klik". Drugom prilikom me je jedan od bosova išamarao zato što nisam bila poslušna. Takođe sam imala priliku da vidim kako neprijatelje muče i štapovima prebijaju namrtvo. Onda se jedno veče pojavila moja prijateljica probijenih bubnih opni: zatekla se u pucnjavi, i eksplozija granate joj je uništila sluh. Sećam se da su joj stopala bila otekla i puna žuljeva; da bi izbegli vojsku, svi su morali da pobegne u brda i pešače satima. Mnogo toga me je plašilo. Najgore je bilo kad sam sa svojim estacas otišla do ranča kod Siudad Viktorije u Tamaulipasu. Kad smo stigli, ostala sam u vozilu. Osetila sam miris piletine, mislila sam da nam nešto kuvaju. Jedan mi je naredio da izađem iz kombija, ali kad sam im prišla umalo se nisam onesvestila: tovarili su dva raskomadana ljudska tela u burad benzina, da nestanu.

Na jutro hapšenja, izašla sam na sat vremena da se prošetam kejom. Mislila sam da pobegnem iz Tampika, negde daleko gde me nikad ne bi našli, ali znala sam da bi našli moju porodicu. Uvek se prvo osvete njima, a posle i tebi. Zete se ne napuštaju. Odustala sam i vratila se. Bos me je poslao po hranu jer je trebalo da nam dođu još trojica, plus petorica koja su već bila tu. Otišla sam do pijace u kupovinu i vratila se sa mesom za roštilj. Kuća je bila jako velika, a ja sam se iskreno trudila da ne primećujem šta sve oni tamo rade. Taman kad smo završili sa jelom, začula se buka sa ulice. Pogledala sam krišom kroz zavese i videla federalce. Svi smo se dali u beg preko ograde u dvorištu, ali ja, bos, i još dvojica nismo uspeli da preskočimo. Nisam znala šta da radim pa sam probala da se sakrijem u kupatilu, da vežem sebi oči i ruke, ali nisam uspela. Ne znam zašto sam uopšte gubila vreme sa povezom za oči. U kući je bilo troje otetih ljudi. Ranije mi je rečeno da, ako krene frka, samo nađem neke lisice i vežem se za nešto. Ali sve sam zabrljala. Sad sam, eto, u zatvoru. Već tri godine nisam videla zvezde na nebu; posle pet popodne, nema izlaska iz ćelije. Nisam emotivna, ne volim da me se grli. Neke devojke ovde jako rade emocije, teško im je jer ne smeju da ih iskazuju. Može pogrešno da se shvati, a onda sledi kazna. Pa ipak, dešavale su se neke sentimentalne veze između zatvorenica koje nisu stvarno lezbejke, valjda zbog usamljenosti. Uvek dobro dođe neko da te razvedri i kaže ti koju lepu reč.

Tokom ove tri godine, niko nije došao da me poseti a mislim da nikad i neće. Ostalim devojkama ponekad dođe sin, i to ume da me pogodi. Čujem se sa ujacima dva puta nedeljno, oni podižu mog sina koji sad ima šest godina; pričam i sam sa njim kad sam u prilici, ali na telefon obično mogu samo ujutru a on je tada u školi. Rekla sam mu da radim u inostranstvu pa me zato nema kod kuće.

Često se setim jednog od onih estacas sa kojima sam radila. Jednog jutra smo se probudili a njega nigde u kući nije bilo, kao da je pobegao. Par nedelja kasnije, saznali smo šta se desilo. Zarazio se HIV-om, bio je homoseksualac, a jedan od bosova bio je sentimentalno vezan za njega. Zajedno su otišli na Kubu, u Havanu, na lečenje. Neki kažu da mu je bolje, ne znam da li je istina, ali tako kažu.

Kad izađem, imaću 52 godine. Da nisam bila Zeta, možda bih postala olimpijska šampionka u atletici, ili klizačica na ledu kao one sa TV-a.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu