Onda kad je ćerka Dejvida Linča snimila "najbesmisleniji film svih vremena"

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Australija.

Bilo je to 1993. godine i američki kritičarski establišment s uzbuđenjem je iščekivao premijeru novog filma jednog Linča. Ne Dejvida Linča, već njegove ćerke Dženifer. Film je bio Helena u kutiji ( Boxing Helena), uzavreli ljubavni horor koji je pričao priču o vezi između opsednutog hirurga i jedne žene, Helene, koju je zatočio u svom domu amputiravši joj sve udove. U filmu je Helenu igrala ni manje ni više nego Odri Horn iz Tvin Pik sa (Šerilin Fen), nakon što su odustale i Madona i Kim Bejsinger.
Uzbuđenje oko filma Helena u kutiji nije dugo potrajalo. Posle premijere, on je javno i nemilosrdno iskasapljen. Film je prošao jedno od onih kritičarskih krvoprolića koja su toliko brutalna da su negativne kritike dobile više mesta u vestima nego sam film. Kritičari su ga nazvali svakako, od "grotesknog promašaja" do "zapanjujuće lošeg". Kritičar Moviehole –a Klint Moris je čak otišao toliko daleko da ga je dramatično nazvao "najbesmislenijim filmom koji je neki kritičar bio prisiljen da pogleda do kraja." Za svega nekoliko nedelja, film je postao predmet opšte sprdnje — jedan od onih ozloglašenih promašaja koji ljudi koriste kao kratak opis za sve što mrze u vezi sa Holivudom.

Šerilin Fen u filmu Helena u kutiji

Ali zašto? Zašto je Linčova ćerka naišla na tako svirep tretman radeći upravo ono na čemu je njen otac izgradio čitavu svoju karijeru? Na kraju krajeva, uprkos tome što su kritičari sugerisali da je Linčova razočaranje za svog oca — jedan je čak nedavno predložio da se njih dvoje podvrgnu analizi DNK — nema toliko toga što ih razdvaja kao što bi pljuvači mogli da pomisle.
Samo uporedite prve četiri epizode nove sezone Tvin Piksa sa Helenom u kutiji. U oba imate tendenciozno, inadžijski isforsiran zaplet — u Tvin Piksu neodređenu priču o providnoj plastičnoj kocki, u Heleni u kutiji fatalističku zaljubljenost doktora Nika, a oba na kraju izazovu haos. Obe priče frustriraju svojom nejasnoćom, pogotovo Helena, film koji se usuđuje da se završi "obrtom" za koji bi većina brucoša na studijama kreativnog pisanja bila oborena na godini. Ali ko mari? Očigledno je za oba Linča naracija samo stalak za šešire; struktura na koju kačite ono što vas stvarno zaokuplja i zabavlja.

Ali to nije sve. Oba dela vrcaju od loše glume, prepuna su veličanstveno usiljenih, rogobatnih glumačkih izvedbi koje obično podjednako izazivaju divljenje kod obožavatelja loših filmova i podsmeh širom sveta. U dvostrukoj ulozi kao Zli i Dobri policajac, Kajl Meklahlan pristupa najljigavijim replikama u Tvin Piksu ("Oh, tako si lepa i vlažna!") sa besramnom aurom glupiranja. Opsednuti doktor Nik Kavano koji šljoka pepsi i leprša svojom plavom kosicom u tumačenju Džulijana Sendsa u Heleni obitava u potpuno istom svetu — koji duguje podjednako sapunskim operama koliko i Šekspiru.

I možda najvažnije od svega, oba dela su besramno, neprikriveno iščašena. Često na potpuno isti način. Sa svojim smrtonosnim šokantnim duhovima, licima koja lebde, neprirodnim radom sa zelenim ekranom i krvoprolićem iz B-filmova, Tvin Piks premazuje horor arhetipove slojem kiča. Na kraju to izgleda kao nečastivi hibrid Frensisa Bejkona i Drskih i bogatih. To je sasvim slučajno i dobar način da se objasni Helena, film u kom se smenjuju scene neizdrživog varvarstva sa najzabavnijom petparačkom ljubavnom pričom na svetu.

Šta je, onda, pošlo po zlu? Zašto se Dženifer Linč ne dočekuje u Kanu kao osvajač — njen trešerski, predrkan stil hvali kao budućnost američkog filma? Zašto Helena u kutiji nije omiljeni film svih smarača iz umetničkih škola; ona vrsta precenjenog klasika kom su obožavaoci spremni da posvete čitavoj svoj jebeni život?

Tu su pitanja roda, ali i autorske namere. Malo je kritičara koji su ukazali istu dobru volju Dženifer Linč koju su odvajkada ukazivali njenom ocu. Niko nije mogao da veruje da je namerno napravila tako aljkav , rasturen film. Sigurno je bilo kritičara koji su se pobunili protiv nepotizma — želeći da napadnu nekog ko je rođen sa kreativnom srebrnom kašikom u ustima. A možda deo toga može da se otpiše i na seksizam. Ali deo problema nesumnjivo je bio i nespremnost Dženifer Linč da bude ona vrsta filmskog autora kakvim su na silu predstavili njenog oca.

Svi su želeli da Dženifer Linč izađe i objasni svoj autorski postupak, da "raspakuje" kič i svirepost svog dela. Ali ona to prosto nikad nije uradila. Umesto toga, u intervjuu za Los Anđeles Tajms, pobunila se protiv onih koji su je toliko kritikovali. "Verujete mi, bilo je trenutaka, čak i pre mesec dana, kada sam bila toliko razočarana čitavom ovom scenom, da sam pomišljala da nikad više ne uradim ništa slično", rekla je ona onomad novinaru Tajmsa.

Dženifer Linč je praktično prekršila sva pravila. Što je, licemerno, kod njenog oca prolazilo nekažnjeno tokom gotovo čitave njegove karijere. Linč stariji je već dugo radio šta god mu padne na pamet, zaštićen očekivanjima svoje publike: išao je svuda gde ga njegovi kaprici vode a mi smo ga sledili, ubeđeni da zna u čemu je fora. On je sigurno želeo da taj crvendać na kraju Plavog somota izgleda tako jebeno veštački. Sigurno je planirano da taj ljigavi, neočekivani srećni kraj u Divlji u srcu bude pomalo spuštajući, kao neka vrsta ironičnog komentara na neodrživost dugoročnih veza.

Tvinpiksovska ptičica

Sve bi to moglo da bude istina. Ali i ne mora da znači. U svakom slučaju, pitanje koje bi trebalo da postavljamo nije: "Šta su filmadžije s ovim mislile?" već prosto: "Koga je briga?" Na kraju krajeva, film nije nekakva velika, komplikovana igra. Velika misterija u čije srce mogu da prodru samo intelektualno povlašćeni. Nema jednog pravog odgovara na film nekog od Linčovih, nema jednog pravog tumačenja, a prenaglašavanje važnosti autorske namere samo je metod koji povlašćeni koriste da bi iskazali svoju dominaciju nad neobaveznim ljubiteljima umetnosti. Takav pristup ne čini filmove boljim. Samo čini da funkcionišu. A ko želi da ide u bioskop zbog toga?

Pretvarati se da takva razlika zaista postoji — ubediti se da je Tvin Piks nekako bolji od Helene u kutiji; nekako otmeniji — prosto je način da se favorizuje jedan film u odnosu na drugi. Kad se sve sabere i oduzme, to nije ništa više nego pristrasnost prema filmovima koji liče ne teze nabijene činjenicama, na štetu radova koji nisu bili promišljani: način da se porekne suštinska ideja da umetnost može da se stvara jednako prirodno kao što izdišete vazduh.

Pratite Džozefa na Tviteru

Još na VICE.com:

Neobične knjige koje treba da pročitaš ako voliš Tvin Piks

Nosi se, Džejmse Harli, najgori liku u Tvin Piksu

20 godina 'OZ'-a, serije koja je zauvek izmenila televiziju