Na današnji dan pre 25 godina, bili smo u Bariju

FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Na današnji dan pre 25 godina, bili smo u Bariju

Bari je generacijska priča. Nezaboravna za sve nas koji smo tamo bili.
29.5.16

Fotografije: Nebojša Paraušić "Čekaj tata, Zvezda je stvarno osvojila Ligu šampiona, a ti si stvarno bio u Bariju?". Jeste sine, jeste…

U životu svakog od nas postoje neki događaji koji nas određuju i govore o nama kao ličnostima. Za mene, i dosta mojih prijatelja, taj landmark je BARI. Italijanski grad na jugu čizme koji 99,9 odsto nas nikada nije videlo pre 29. maja 1991.godine. Sigurno ne bi ni videlo, da fudbalski klub za koji navijamo tog dana nije baš u tom gradu igrao, i osvojio Kup Evropskih šampiona.

Reklame

Da sve bude luđe, ja se već 25 godina ježim na svako pominjanje imena tog grada, iako nisam video ni jednu njegovu kuću i ulicu, jer je moj autobus posle prevezenih 1571,4 kilometra, direktno sa auto puta skrenuo na parking stadiona Sveti Nikola.

Ovu razdaljinu sam malopre saznao preko Google maps na mobilnom telefonu. Sve to nije postojalo pre 25 godina. Zato, između ostalog, nemam nijednu svoju fotku sa najboljeg putovanja u životu.

Moj ortak Sale koji je trebalo da ponese analogni foto aparat, nije mogao da ga nađe tog jutra, 27. maja 1991, kada smo autobusom agencije "Maja", mi, i još 15.000 ljudi krenuli na putešestvije.

Imao sam 19 godina i, realno, svi smo još uvek živeli relativno bezbrižno u zemlji koja se zvala Jugoslavija, razmišljajući uglavnom samo o tome kako ćemo se zabaviti, ne sluteći da će većina ljudi iz te generacije završiti po ratištima ili izbeglištvima nekoliko meseci kasnije.

Kao i svi devetnaestogodišnjaci, hteli smo zezanje, a boljeg zezanja od navijanja za Stella Rossu, Roten Stern ili Red Star tih dana nije bilo. Kada je Augentaler dao najlepši gol u karijeri na Marakani u aprilu i kada smo svi završili na terenu horski pevajući "Italija – Bari" jer smo znali da je pred nama nešto nezaboravno. Realno, tih mesec dana ni o čemu drugom nisam razmišljao. Aranžman nije bio preterano skup, uplaćen je prvog dana. Pošto nema tih klipova i slika sa telefona da nas podsećaju na detalje, sećanja već blede, ali samo kada su sitnice u pitanju. Mada, sećam se da smo popili svo pivo u autobusu pre Šida, da se vozač zvao Neđa I da mu je sklepana pesma u kojoj se pominjao i ženski polni organ već u prvim satima puta jer valjda nije hteo negde da stane .

Sećam se da se flaše piva nisu bacale jer smo ih punili prerađenim pivom iz sopstvenog organizma, a potom prosipali (?!?!) kroz prozor diljem auto puta "Bratstvo i jedinstvo". Sećam se napetosti u vožnji kroz Hrvatsku i Sloveniju, mrkih pogleda policije i vojnih specijalaca na pumpi "Plitvice" kod Zagreba, polupanih šoferšajbni, a potom neverovatne kolone od više od 150 parkiranih autobusa na granici sa Italijom, prvo masovno pevanje i loženje pred utakmicu.

Reklame

Kao i većina ljudi iz Beograda, spavali smo u letovalištu Lido di Jesolo pored Venecije. Gradić smo okupirali, popili sve što postoji, a incidenata nije bilo. Dobro se sećam da smo nas osmoro dočekali svitanje na plaži, sa nogama u ledenom Jadranu. Potom dvosatno spavanje, pa ponovo u bus. Sećam se prvih susreta sa francuskim navijačima koji su se ulivali na auto put negde kod Bolonje. Oni nama mašu kroz prozore, a nas deset debila skidamo gaće i naslanjamo guzice na stakla. "Huligani".

Sećam se kad smo ugledali stadion. Toliko smo bili nervozni da smo samo hteli da se to višenedeljno iščekivanje završi i da konačno počne ono što se čekalo decenijama. Četiri sata pre tekme smo bili na tribini! Izgledalo je kao večnost. Grlo koje smo odrali i pre ulaska zalivali bezalkoholnim pivom koje sam se prvi put u životu probao tog dana.

Utakmicu pamtim po fenomenalnom navijanju i očajnoj igri Zvezde. Najbolji jugoslovenski i srpski tim svih vremena je prosto bio okovan pritiskom ali sa samo jednim ciljem, da već jednom dignemo taj jebeni pehar. "Ušonja" postao naš. Doneli smo ga u Beograd.

Hej, London je isti taj pehar prvi put video tek dve decenije kasnije zahvaljujući Čelsiju. Sećam se dobro scena "kad se nebo otvorilo". Mislim da je većina "Cigana" na stadionu vrištala i plakala. Sve generacije. Od mog ćaleta koji je želeo isti taj pehar u vreme Rajka i Šekija, koji je sa svojom ekipom došao u Bari, preko onih koji su "Ušonju" merkali u vreme Duleta Savića i Pižona, do nas, koji smo odrasli uz Piksija, Deju, Robija i ekipu.

Reklame

Danas se to takmičenje zove Liga šampiona i drajvuje ga pre svega nenormalna količina novca.

Danas još neverovatnije izgleda to što smo napravili 1991. godine i jasno je svima da se verovatno nikad neće ponoviti. Mada, treba verovati. U međuvremenu, postoje oni koji su bili u Bariju, i oni koji nisu. Ja sam na svu sreću među prvima. Ono što mi je takođe zanimljivo je činjenica da su meni danas bliski i dragi ljudi, koje nisam ni poznavao pre 25 godina dele slična (o)sećanja. U nastavku slede priče mojih prijatelja Stanka, Đorđa i Aleksandre.

Stanko (46) iz Beograda

Tri dana nakon trilera sa Bajernom, u goste nam je stigao Partizan. U derbiju na Marakani, kao da smo navili sat za antibiotik. Golove smo davali na svakih deset minuta. Posle pola sata bilo je 3:0. Mislim da su svi jedva čekali kraj. Posle toga pravac, Dom omladine na KUD Idijote, a onda lagano na osvajanje preostalih trofeja. Međutim, nije sve bilo tako idealno, kako smo zamišljali. Osmog maja, kišni oblaci su ostavljali "srce na terenu", lila je gotovo ceo dan. Počelo je da se vedri tog popodneva, nekoliko sati pre nego što će Zvezda krenuti u odbranu poslednjeg Kupa Jugoslavije. Analizirajući sve moguće aranžmane, a pre svega sopstveni budžet za "Operaciju Bari", zaključio sam da je sasvim pristojno biti "putnik agencije 'Putnik'". Autobusom na put, poslednji put pred krvavi raspad države koji nam se spremao. Uplatio sam aranžman i krenuo sa ortacima u Humsku, na finale sa Hajdukom. Gledalaca malo… Tribine pokisle. Gostujućih navijača nema. Samo se pojavio jedan sa "šahovnicom", čini mi se na južnoj tribini, kog je policija ubrzo uklonila sa stadiona. Bila je to verovatno najlošija utakmica te Zvezdine generacije. Maltene bez prilika. Hajduk je svoju iskoristio i osvojio pehar. Iskreno, ako mi je jednog trofeja u životu žao što ga nismo osvojili, onda mi je ovog. Žao mi je i poslednje utakmice u Maksimiru, deset dana kasnije. Vodili smo sa 2:0, na kraju izgubili sa 3:2. Jasno je da je pritisak Barija bio ogroman i opravdan. Titula je već bila osvojena, superiorno i dominantno. Na kraju krajeva, cilj petogodišnjeg projekta osvajanja Evrope, podrazumevao je samo taj cilj, dok drugi trofeji nisu bili obavezni. Za to vreme u Beogradu, mi smo se pripremali za put. Jedan deo ekipe išao je preko "Putnikoa", drugi preko agencije "Maja". Sećam se njihovog slogana: "Sa Zvezdom do kraja, agencija 'Maja'". Ne sećam se vikenda pred put, ali pamtim ponedeljak 27. maj. Svi smo uveče izašli napolje, da se "pričestimo". Svratili smo do par šminkerskih kafića u Njegoševoj, pa onda do "Delfina" u 27. marta.

Reklame

Sutradan ujutro, konvoj je kretao za Bari. To jutro, treba li reći, padala je kiša. Poneo sam ranac, strpao dres Mister Baby, koji sam godinu dana ranije osvojio na radijskom kvizu, pogodivši datum kada su osnovane Delije. Čuvam ga i danas. Nosio sam ga dvadeset godina kasnije na Vembliju, na finalu između Junajteda i Barse. Bio je to moj omaž Bariju i danu koji ni sa jednim ne može da se poredi. Uz dres, poneo sam i bordo maramu Harley Davidson, kupljenu, gde drugde nego u Trstu, dve godine ranije.

Autobusi su kretali sa Kališa. Saobraćaj je bio blokiran, busevi su imali brojeve pored natpisa agencije, preko koje se putuje. Mnogo poznatih ljudi iz grada. To je bio događaj na kome si jednostavno morao da budeš. Sreo sam kasnije mnoge velike Zvezdaše koji nisu bili deo ovog navijačkog hodočašća. Ne moram da pominjemkako se sada osećaju zbog toga. Posle sat vremena raspoređivanja po autobusima, konvoj je krenuo. Kiša je stala, pojavilo se sunce, koje će nas pratiti tokom čitavog puta.

U Hrvatskoj smo stali kod motela "Plitvice", sreli drugare iz "Majinih" buseva. Pričaju nam vrhunsku priču, koju i danas pamtim. Elem, njihov vođa puta, Dragan, poneo je pivo, koje je usput prodavao navijačima. Na jednom stajanju, otišao je do klonje, a ekipa iz busa mu je ukrala pivo. Prvo je histerisao da neće nastaviti put dok mu se ne vrati asortiman, a kada je video da momcima ne pada na pamet da mu vrate pivo, besno je nastavio put. U tom trenutku, pesma je krenula sama: "Ale, ale, ale, ale, pišaj opet, Dragane…"

Reklame

Držimo se za stomak, vraćamo se u autobuse, spremamo se za izlazak iz još uvek Socijalističke republike Hrvatske i ulazak u Socijalističku republiku Sloveniju. A tamo, na mestu gde će koju nedelju kasnije biti postavljen granični punkt, dočekuju nas naoružani pripadnici Teritorijalne odbrane Slovenije. Teraju nas napolje i pretresaju autobus. Izlazimo pevajući "Pune tribine", sa posebnim naglaskom na stih o "ishrani" i šampionima. Ne nalazeći ono što su želeli, puštaju nas dalje. Na granici sa Itaijom, bar tri sata čekanja. Lokalni carinik mi pretresa ranac, dobacujući: "Domani, Papen due…", na šta mu spontano odgovaram: "Si, Pančev tre…"

Noć je odavno pala na Lido di Jesolo, gde smo bili smešteni. "Šta li sada rade Dejo i ekipa, spavaju li mirno Džaja i Cvele…", pitali smo se, smejali i spremali za dan odluke.

Jutro sunčano, ma savršeno… Nemamo pojma da par stotina kilometara južnije, Ljupko i ekipa, spremaju taktiku, koju niko ne očekuje, pobedničku, šampionsku, trofejnu, iskoristiće sve autobuse koji su krenuli sa Kališa i parkirati ih ispred Dike. Krećemo posle doručka, smejanje i slikanje, u srcu hladnoća, a krv gori. Nema mobilnih telefona, nemamo komunikaciju sa ostalim društvom, sa otadžbinom, sa onima, koji su već tamo… Vozimo se duž "čizme", najlepši Điro di Italija, dva stajanja, sada znaš ceo autobus, familija…. Neke od njih , viđam i danas, a jednog sam prepoznao pre tri godine na nekoj zabavi. Otišao je odmah kući po slike sa ovog putovanja.

Zezamo se na temu južne tribine, gde ćemo biti smešteni i približavamo se našem cilju. Nemamo mnogo vremena za grad. Ulice su pune naših navijača, prolazimo pored parka, za koji sam kasnije saznao da se zove "Đovani" i koji smo "držali pod kontrolom". Autobus pristaje na veliki parking ispred stadiona Sveti Nikola. Ispred, nepregledna kolona navijača. Srećemo Delije iz Zagreba, ulazimo svi zajedno. Pretres je detaljan.

Na internetu sam tek nedavno našao snimak na kome se spremamo za ulazak na stadion. Pristižemo na južni deo tribine, i to donj, smeštamo se bliže zapadu. Dok smo se dvoumili da li da se popnemo gore, jer će tamo biti bolje navijanje, pronalaze nas prijatelji iz "Maje", Jugan, Ogi, Vuja i Voja. Vode na donji deo, ali ka istoku, gde je ostatak ekipe. Dok se probijamo, scena za nezaborav. Sa gornjeg dela tribine, pravi se zavesa od rolni. Mi smo u potpunom mraku i u tom trenutku, ispred mene pada mala plastična flaša koka-kole, neotvorena. Otvaram je, pijem, iznad mene lete rolne papira. Scena za reklamu, ozbiljnu, nagrađivanu… Minut kasnije, bili smo iznad transparenta "Podravska Slatina". Tu ćemo ostati do kraja.

Reklame

Đorđe (45)

Put do Barija autobusom trajao je dugo. Hrvatska policija nas je pratila, zaustavljala na putu, izvodila iz busa, pretresala. Na plažama Lido de Jesola, otprilike na pola puta, deo ekipe je pokušavao da se otrezni u još uvek hladnom moru, a drugi je već krenuo da uvežbava taktiku Bonđorno, ja bi nešto ćorno….Na ukradenim biciklima, sa ukradenim flašama alkohola, ekipa se zaletala u more takmičeći se ko će dalje a da ne padne. Na povratku u bus, očajni i već izbezumljeni vođa puta prvo nam je svima pokupio pasoše. Bio je to uslov da nastavimo put.

Ostatak puta uglavnom smo prespavali. Vozač je gotivio Šemsu, Halida i taj fazon, ali je pod pretnjom prestao to da pušta još na početku. Ionako je u svakom trenutku neko negde u busu pevao navijačke pesme, fleširajući od alkohola.

Utakmice se ne sećam, delom zbog ogromne razvučene zastave ispod koje sam proveo dosta vremena, delom zbog toga što i nije bilo prave tekme. I naši i Francuzi su se štekovali, čuvali se kontri i slično.

Onda se desilo, pobedili smo, na penale. Mislim da po našim reakcijama neki strendžer ne bi znao da li smo pobedili ili izgubili. Matori ljudi plakali su kao deca, lik pored mene ljubio je ikonu Svetog Nikole koju je poneo od kuće, verovatno zbog istoimenog stadiona, neki momci su cepali i pokušavali da zapale veliku zastavu koju smo razvlačili preko tribine. Neki drugi su ih u tome sprečavali, gurali su se i potukli zamalo. Ja sam stajao zbunjen, obučen u crveno-beli retro kupaći kostim za celo telo, i crvene cipele koje mi je dao Ivek iz Kazne za uši, specijalno za ovu priliku.

Reklame

Palo je veče, van stadiona su ljudi igrali kolo uz trubače, naš vozač je bazdio na alkohol, stajao na vratima busa i odvrnuo Šemsu do daske. Nismo mu zamerili, ima i on čovek pravo da se raduje. Posle nekoliko sati, krenuli smo nazad, u konvoju. Svetlo u busu se ugasilo, ljudi uglavnom zaspali.

Nekako mi sve to nije bilo dovoljno, razmišljao sam da li je to sve, da li zaista niko neće reći da se ne važi, da nismo šampioni, da bismo mi hteli al' nam ne daju, da su nas prešli, da smo mi bolji, al' nam ne priznaju. I tako sam zaspao, razmišljajući već gde ću da kupim farmerke I patike, možda bolji vokmen ili neku ploču.

Onda je usledlo najlepši deo priče. Probudili smo se u Bolonji. Centralni trg bio je već okupiran, po svim baštama naši ljudi, veseli, pristojni, pevaju, grle se sa Italijanima. Nema agresije, krađe, pijanih, samo makijato, aperitivi, pivo, pesma, slikanje, radost. Uspeh.

U podne kreće defile po gradu, nas nekoliko stotina, pomešani sa italijanskim blejačima, idemo ulicama, pevamo, Bandiera rossa,Bella ciao, Stella rossa la triumferra- tako nekako je to zvučalo. Italijani na prozorima, pozdravljaju, jure na vespama, raduju se. Italijani, ljubitelji fudbala i pevanja.

Slovenci, isto tako. Na granici carinik pita imate li šta za prijavit, deremo se: "Imamo pehar, imamo pehar, Marko Elzner, Marko Elzner!"Carinici se smeju. Uz put deca trče za busevima, sa Zvezdinim šalovima koje im bacamo.

Reklame

Na tada nepostojećoj granici sa Hrvatskom već prelazimo granicu ludila, radost prelazi u agresiju, igra se kolo na sred puta blizu Plitvičkih jezera, incidenti. Sa pumpe zovem u Zagreb najboljeg ortaka iz vojske, on se raduje kao i ja. Već u Hrvatskoj na radiju slušamo o balvanima, sukobima, pada mrak dok se približavamo Beogradu.

Bili smo ponosni vikend ratnici, u zamišljenom navijačkom ratu. Potpuno nesvesni da će nam neki pravi krvnici ubrzo kidnapovati i Crvenu Zvezdu, i celu zemlju.

Aleksandra iz Beograda

Odrasla sam na utakmicama Beogradske lige, znala da su bolje semenke na stadionu Grafičara nego Obilića, njušila ćevape u šerpici sa malog Sinđelića vireći na kvarno ka "velikom" terenu. To je bilo onako, normalna stvar, ali je za odlaske na Marakanu ćale uvek osmišljavao ozbiljnije akcije, za to hodočašće se pripremalo i znao je da me ucenjuje da, na primer, naučim da kreštim neku glupavu pesmicu iz muzičkog koje sam mrzela. Ćale je, nažalost, poklekao od posledica života koji je želeo da vodi, ali sam, dve godine kasnije, znala da moram da odem u Bari, i da se na pravi način oprostim od njega.

Neka sumanuta sreća pratila je ceo taj plan, bez obzira na silu prepreka koje su iskakale svakog dana. Već je počinjao haos, zbog posla sam šparatala gore-dole uskoro bivšom Jugoslavijom i pokušavala da uklopim datume i nađem društvo za celu akciju. Nije da mi je bila prevelika frka da budem retko žensko na stadionu, ne bi bio prvi put, nego mi je nekako bilo glupo da sa nekim ne podelim, ispostavilo se, avanturu koja će zaličiti na neki holivudski B-film.

Jedna od tezgi koju sam imala bila je nekakva birokratija vezana za radio stanice svih republika SFRJ, pa sam preko lika sa progama na italijanskom radio Kopra dobila akreditacije koje smo, kad smo "fotograf", tadašnji momak koji je bio još gori od mene u korišćenju foto-aparata, i ja stigli u Bari zamenili za karte sa nekim unapred dogovorenim tipovima. Putovanje je takođe bilo suludo, za razliku od većine ljudi koja je išla busevima iz Beograda pa odozgo, mi smo iskoristili jednu od možda poslednjih vožnji trajektom Bar-Bari, i stigli dan ranije, pa čak i videli nešto sem luke i stadiona.

Sreli smo par poznanika koji su isto na neko muvanje stigli, i zajedno krenuli ka stadionu. Malo toga pamtim sa utakmice, ali i danas osećam miris iz neke ribarnice pored koje smo prošli, kao što se setim nekog lika u Piksijevom dresu koji mi je dao sitne lire za klonju. Kad smo najzad ušli na stadion, ukapirali smo da smo skroz na suprotnoj strani od "naših" i negde gore pri vrhu, ali ništa od toga nije bilo bitno. Ja sam, patetično do bola, kupila dve kutije makedonskih cigareta "Jugoslavija" koje je ćale pušio do poslednjeg dana i ispuštala dušu od kašlja koliko su bile odvratne.

Posle mi je momak pričao da se malo zabrinuo jer sam govorila sama sa sobom, ali je mislio da zvocam što je utakmica bila dosadnjikava, a znao je i da mrzim penale najviše na svetu, pa se tako vadio što mi se "nije našao". Ja i dalje mislim da se sećam i fudbala, mada sad više i nisam sigurna da li su to utisci od kasnijeg gledanja utakmice, ili mi stvarno memorija i dalje radi. Kad smo izlazili, izgubili smo jednog od drugara koji je bio sa nama i njemu je to promenilo život. Uspeo je da pronađe jedinu Italijanku u tom delu grada koja je govorila malo engleskog i eno ih danas, srećni i zadovoljni, slave "srebrnu svadbu" u Americi.

Ja sam, par nedelja kasnije, raskinula sa tim bezosećajnim momkom, i pravo iz Barija nastavila da špartam po sad već otcepljenim republikama. Sa ćaletom sam se, kako sam i želela, oprostila a, ispostavilo se, i sa Zvezdom na sledećih desetak godina.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu