Amerika je prenatrpana oružjem

U prvih 48 sazi nakon najgore masovne pucnjave u istoriji Sjedinjenih Država, koju je počinio napadač u jednom noćnom klubu u Orlandu, vlasti i mediji su se upinjale da raščlane motive bolesnika koji je ubio 49 ljudi, pre nego što ga je ubila policija, u subotu rano ujutru. Navodi se da je pristalica ISIS-a i bombaša na bostonskom maratonu, da je bio obuzet homofobijom, a prema bivšem kolegi, često je pričao o ubijanju ljudi.

Ljudi će uvek imati morbidnu fascinaciju pitanjem šta inspiriše muškarca – gotovo uvek je u pitanju muškarac – da uzme pušku i zapuca. Motivi za masovna ubistva se kreću od mentalnih oboljenja, do mržnje prema zapadu, ali ono što je zajedničko za mnoga od njih je oružje koje nose. Isuviše često, to oružje je varijacija AR-15, automatske puške koju ljubitelji oružja obožavaju zbog prilagodljivosti, a oni koji se zalažu za kontrolu naoružanja je kritikuju zbog toga što isuviše brzo može da ubije previše ljudi. Nakon tragedije u Orlandu, normalno je zapitati se Zašto. Takođe se i sve češće postavlja pitanje, Zašto je tim ljudima dozvoljeno da kupe tu pušku?

Posle pucnjave, verovatan kandidat Demokrata za predsednika, Hilari Klinton, je revidirala svoju podršku za „zdravorazumsku reformu kontrole naoružanja", uključujući i zabranu automatskog oružja. I mnogi drugi su zauzeli sličan stav, uključujući i Njujork dejli njuz, koji se zalaže za kontrolu naoružanja, i u kojem je AR-15 nazvana „najboljim prijateljem masovnih ubica", i tvrdi se da je napadač imao podršku „lobija za oružje koji se dugo opirao tome da se onemogući da automatsko naoružanje dospeu ruke krvožednih manijaka".

AR-15 je zabranjena 1994, u okviru federalne zabrane automatskog naoružanja, koja je trajala do 2004. godine. Da li je zabrana uticala na suzbijanje oružanih napada ili ne, i dalje je predmet rasprave – većina smrtnih slučajeva prilikom pucnjava je povezana sa ručnim naoružanjem, a ne puškama. Zakon se takođe isuviše fokusirao na stavke koje ne utiču na ubojitost oružja, kao što su šaržeri i ručke; generalno, napori da se zabrani „ubojito oružje" su komplikovana stvar, zbog toga što je taj termin neodređen. Da li je svaka poluautomatsko oružje ubojito? Ili su to samo poluautomatske puške? Da li je bitno kakvu ručku to oružje ima?

Za one koji se zalažu za kontrolu naoružanja, najjednostavnije bi bilo zabraniti šaržere sa više od deset metaka. Spekuliše se da je napadač iz Orlanda, Omar Matin, imao šaržere velikog kapaciteta; na snimku koji je snimio jedan prolaznik, može da se čuje kako ispaljuje 20 hitaca u roku od par sekundi (Oružje koje je napadač iz Orlanda upotrebio je Sig Sauer MCX, uz koji ide šaržer sa 30 metaka). Zabrana šaržera velikog kapaciteta ne bi sprečila Matina da ubija ljude, ali da je bio prinuđen da ponovno napuni pušku, možda bi žrtve imale veće šanse da ga savladaju.

Taj argument nikada neće proći kod aktivista za oružje. Neki tvrde da su šaržeri velikog kapaciteta neophodni u nekim situacijama, na primer, ako vlasnika oružja napadne više napadača, ili besna gomila. Za ove pristalice Drugog amandmana, kontrola oružja nikada, nikada neće biti odgovor. Iako se NRA nije oglasila od kako je došlo do pucnjave u Orlandu, Donald Tramp je u ime onih koji vole oružje u ponedeljak dao izjavu za CNN, kada je rekao, „Da je u tom klubu bilo nekog oružja te večeri kada se to dogodilo, da je druga strana bila naoružana, ne bi se dogodila ovakva tragedija".

Republikanska vizija sveta je izgleda takva da svako, od učitelja do klabera, u svakom trenutku kod sebe mora da ima neki komad naoružanja. Po ovakvom rezonu, više oružja je uvek bolje, zato što se njime zaustavljaju kriminalci koji će biti naoružani, kakvi god da su zakoni. Vlasnici oružja, u ovom univerzumu, su odgovorni građani, samo malo manje savršeni od policajaca, i ne dozvoliti im pristup bilo kakvom tipu naoružanja bi bilo ograničavanje njihovih ustavnih prava.

Na drugom kraju političkog spektra, demonizacija AR-15 je samo malo manje nerealna od fetišizacije ovog oružja od strane desničara. Užas u Orlandu jedinstven u svojoj razmeri, ali veći problem je čist kvantitet pucnjava koje se događaju u SAD. Od 10. juna, pre napada u Orlandu, VICE je procenio da je u masovnim pucnjavama u 2016. stradalo 118 Amerikanaca. Tokom vikenda kada se proslavljao Dan pobede, došlo je do erupcije naoružanog nasilja širom zemlje; šestoro ljudi je ubijeno, a 48 ranjeno iz vatrenog oružja, samo u Čikagu. Ovi svakodnevni smrtni slučajevi nisu rezultat jedinstveno zlih ljudi koji se dokopaju zlog oružja – to je posledica toga što su milioni komada oružja na dohvat ruke običnih Amerikanaca, za koje se ispostavilo da ne postaju ništa mudriji ili razumniji kada u rukama drže smrtonosnu mašinu.

Debata o kontroli oružja fokusirana na ubojito oružje verovatno neće dovesti do smanjenja oružanog nasilja. U ovoj zemlji se 2012. godine raspravljalo upravo o tome, kada je Adam Lanca ubijao decu puškom AR-15, i od toga nije bilo ništa. Nikakva masovna pucnjava neće ubediti američke desničare da je oružje problem – umesto toga, desnica će da nastavi da tvrdi da je problem ISIS, ili mentalna oboljenja, ili zone u kojima je oružje zabranjeno.

Iz te perspektive, politika rešenja bi bila da se zbrine 100 procenata mentalno obolelih u zemlji. Ili još bože, da se pogleda u svačije srce, da se vidi čije je totalno zacrnjeno mržnjom, i da se mržnja zameni ljubavlju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu