Ko više drami: kopirajteri, novinari ili dramski pisci

Da li je profesija kopirajtera najarogantnija spisateljska profesija na svetu?

Shvatam da je jako glupo generalizovati ljude, zato već u samom uvodu ovog teksta moram napraviti jednu malu ogradu. Generalizovaću osobine i karakteristike nekih profesija, ne i ljudi. (Ljudi se, pametni su to shvatili već do sada, ne mogu i ne treba generalizovati.) Međutim ja jesam pisac koji se svojski trudi da izgradi nešto što se zove kameleonska sposobnost pisanja. Smatram da je pisanje moja super moć i želim da je posedujem u svim oblicima, da po narudžbini umem napisati: scenario, kratku priču, članak, intervju, pesmu, oglas, dramu, reklamni spot, tekstove za muzičke numere, haiku, blog post, košuljicu za Tv emisiju, scenario za igricu, strip… Upravo sam se zbog te želje i oprobala u većini ovih stvari. I dok sam bila na raznim treninzima, kursevima, školovanjima svaki put sam morala da podešavam moždane talase na određenu frekvenciju, na određeni način razmišljanja. Da preuzmem određenu ulogu, da se uživim malo, tačnije malo više. Jer čovek mora da veruje u bitnost svoje profesije da bi bio dobar u njoj, zar ne? Mora da veruje da u svemu tome postoji neki viši smisao?

Razmišljajući, shvatila sam da nemali broj pisaca ima kompleks Boga. To nije toliko neočekivano, pisci ipak na neki način stvaraju nove svetove. Ali da umemo biti arogantni, da umemo misliti da smo razlog zbog kojeg se ova zemlja okreće, da naše profesije nisu profesije kao svaka druga već način života, umemo. Zato sam izdvojila, po meni, tri najarogantnije profesije bazirane na umeću strukturisanja pisanih reči. I da, uživela sam se u njihov značaj, možda za po koju nijansu više nego što to zapravo činimo u stvarnom životu, jer, jebiga, tako je zabavnije.

3. Scenaristi/dramski pisci

U pitanju su ljudi navučeni na dramu u meri koja se može svrstati u psihološki poremećaj. I naravno da su onda arogantni, njih, u njihovim glavama, niko zapravo ne razume. Svet je jedno jako trulo, nepravedno i užasno mračno mesto, i iako to svi znaju, oni će to dokazivati iznova i iznova sve dok čovečanstvo ne prizna svoju odvratnost. Oni takođe mnogo ulažu u svoje likove, u analiziranje odnosa i ljudi. Iako te ne znaju pomisliće da sklop tvoje psihe drže u malom prstu, jer hej ako bi mogli da pišu o tebi to znači da skicu tvoje ličnosti mogu strpati u jedan pasus.

Oni su ti koji su izoštrili svoje kritičko unutrašnje treće oko te se često mešaju i u politiku i aktuelna dešavanja. Jer oni sve vreme promišljaju i smišljaju mehanizme, razmišljaju dramski, konceptualno, oni razbijaju paterne, oni sve znaju. Mogu sve da provale, prokljuve pomoću svojih dramskih naočara koje nose. Naravno, pod uslovom da celu priču pomalo izdramatiziju, jer tek kad dođe do određenog nivoa drame može se doći i do ispravne percepcije. Jedine prave dramatične percepcije. Njihove percepcije. Druga ne postoji, ili ako postoji nije vredna pažnje. Jedino oni do kraja zapravo razumeju svaki film i predstavu, budući da se te stvari ioanko nisu pravile za običnu publiku. Postoji dakle jedan jedini ispravan pravac razmišljanja, njegova srž je sukob, patos, drama, sve ostalo je okej, ali ipak…

2. Novinari

Ovi ne samo što drame, iako ne bi trebalo, nego zapravo imaju uticaj na javno mnjenje. Da ne kažemo – formiraju ga. Zamislite koliki su oni tek bogovi u sopstvenim glavama. Novinari su takođe ubeđeni da znaju sve o svemu jer to ipak jeste njihov posao. Da oni nisu 24 sata 7 dana u nedelji priključeni na sve moguće izvore informacija mali čovek ne bi znao šta mu se dešava pred nosem, mada ni ovako realno ne zna. Ne bi znao za koga sve može da glasa(kopirajter će mu kasnije u glavu usaditi tačno i za koga), ne bi znao čak ni vremensku prognozu… Da, to vam sve novinarstvo pruža. Plus minus meteorološki zavod. Pa opet, mislim da niste dovoljno dobro shvatili šta znači biti novinar.

Oni zapravo znaju kako stoje stvari i šta se zapravo u državama dešava, i ko je zapravo kakav a kako se prikazuje i gde je percepcija javnog menja ispravna a gde neispravna, a o svemu tome raspravljaju naravno, u kafani, najadekvatinijem mestu za baratanje poverljivim informacijama. To su najčešće ti mistični polu ogročeni ljudi i žene za kafanskim stolom, navučeni na priču i čašicu istovremeno. I ako slučajno završite za njihovim stolom, pored toga što ćete se verovatno sjajno prosvesti, ni u ludilu nemojte pomisliti da znate nešto bolje od njih ili da ste ne daj bože bolje informisani, jer sve to o čemu vi pričate, neki njihov kolega je, to prvo detaljno istražio, a zatim posadio direktno u vaša usta i mozak.

*U ovom slučaju naravno mislim na respektabilne novinare, ne poltrone raznoraznih domaćih tabloida.

Ali da! Zapravo postoji znatno arogantnija profesija od novinarske, samo za nju do sada možda niste čuli ili vam nije najjasnije šta ona podrazumeva.

U pitanju su:

3. Kopirajteri

Uf. Da bismo shvatili veličinu njihove misije na Zemlji moramo prvo shvatiti čime se oni bave. Naivan čovek bi rekao da oni pišu slogane, reklamne spotove, radio reklame, pa čak i izglede bilborda kojima je mali čovek non stop bombardovan sa svih mogućih strana. Ukratko, oni su kreativnost koja stoji iza svake reklamne poruke u svim oblicima. Ali šta je ono što oni zapravo rade? E oni su ti koji iz senke oblikuju realnost malog čoveka bez da to mali čovek shvata. Oni diktiraju trendove. Oni su ti koji vas ubeđuju da uz flašicu vode dobijate mir i ravnotežu, uz parče čokolade ljubav, uz određenu marku kola produžetak penisa ili savršeno pokretno porodično gnezdo u koje baš sve staje i uvek će vam pružati sigurnost. Oni će vas usmeravati levo ili desno pri svakoj većoj životnoj odluci a da toga niste ni svesni. I ne samo to, zbog njih ćete želeti da bude fit žene koje sve mogu, savršeni muškarci koji su opasni a nežni, zbog njih ćete želeti tačno dvoje dece, savršen stan i obavezno neku pitomu pasminu kučića za ljubimca. Ukoliko ne spadate u drugu ciljnu grupu, tada će od vas napraviti retardirane debile, ali tada prodaju energetsko piće a ne keks od žitarica. Samo to nije sve.

Nije dovoljno bitno samo šta oni to rade. Već kako. Jer u tome je najveća kvaka sa arogantnim kopirajterima. Oni ne samo što misle da je to jedno od najuticanijih profesija na svetu već i da je kopirajterski zanat kruna spisateljskog umeća. Jer jedan kopirajter ne dobije ceo roman da plasira proizvod, o ne, oni dobiju dve pišljive reči za slogan i 30 sekundi medijskog prostora za reklamu. Te reči moraju pogađati suštinu. Svaka njihova reč mora biti baš ta prava zlatna reč na svom pravom zlatnom mestu. I tako za svaki slogan i svaku reklamu, a bogami dnevno moraju da odštancuju barem mali milion, jer pola od tog miliona završi u kanti, a ostatak se odbaci na grupnom sastanku. Teška je to borba i pravi mali kreativni pakao dođi do tog suvog stokaratnog zlata. Nekada sebi naprosto glasno i jasno moraju reći: Just do it.

E sad, ispada kao da sam sve ove profesije previše ocrnela. Kao da su (određeni) kopirajteri pored toga što su arogantni još i zli ljudi. Ali najčešće to nisu. Jer ja ni u jednom trenutku nisam rekla da je mali čovek dobar čovek. Noup, mali čovek je onaj koji će dati sebi za pravo da na moj tekst ostavi uvredljiv pljuvački komentar ne shvatajući koliko glup ispada. Jer svaki put kada se digne fama oko nekog teksta, ni ne pomisli da sam ja svoj naslov pažljivo birala, i da sam ga u samom tekstu najčešće i opovrgla. Ne zna jer je od teksta pročitao u vrh glave prve tri rečenice. Sa druge strane, mali čovek se upecao na moj naslov i provokaciju i svojim aktivnostima pomogao njegovom promovisanju. Što meni kao jednom malom naivnom piscu koji tek počinje vrlo znači. I hvala ti na tome mali čoveče, tebi vredi prodavati vodu preko nedostatka ljubavi i samopouzdanja u sopstvenom životu, nastavi da ostavljaš pljuvačke komentare po svim mogućim internet portalima, ovaj sistem ne bi mogao bez tebe.

Pratite VICE na Facebook, Instagram, Twitter