FYI.

This story is over 5 years old.

Музика

​Dželo Biafra rastura štetne materijale

Dželo je došao kući da provede božićne praznike kada je DžonBenet pretučena i zadavljena. Zašto ga FBI nije saslušao nikada nećemo saznati, ali kladim se da bi to bio pravi urnebes.
26.7.15
Foto via Flickr user badjoni

Potkraj prošlog milenijuma, porodica frontmena sada već legendarne grupe Dead Kennedys živela je svega par kuća dalje od doma Remzijevih u Bolderu, država Kolorado. Ako uzmemo u obzir prosečan uzrast VICE čitalaca, onda možemo da naslutimo da se ne sećate ko je bila DžonBenet Remzi, čuvena šestogodišnja devojčica kose svetle kao lan koja je 1996. godine brutalno ubijena, usled čega se u medijima podigla silna prašina.

Reklame

Dželo je došao kući da provede božićne praznike kada je DžonBenet pretučena i zadavljena. Zašto ga FBI nije saslušao nikada nećemo saznati, ali kladim se da bi to bio pravi urnebes.

Ali umesto da prozivam FBI, rešio sam da sprovedem svoju ličnu istragu u iščašenom svetu Džela Biafre i probam da otkrijem šta se kuvalo u njegovoj glavi te kobne večeri…I ko im je pokrao ukrase iz bašte? Sledi ispovest Džela Biafre.

DžonBenet Remzi

Prvog dana nakon ubistva DžonBenet Remzi na naslovnoj strani „Bolder dejli kamere" osvanuo je četiri ili pet stubaca dug članak o tome. Sledećeg dana taj se broj skoro utrostručio, da bi se već trećeg dana stranice nizale jedna za drugom i cirkus je mogao da počne. Bila je to prava ludnica.

Novinari su svoje vreme uglavnom provodili nalivajući se u baru „Harvest haus" hotela. Vladao je haos. Ja sam se tada upravo vratio sa novogodišnjeg koncerta koji smo odsvirali u „Blue Bird" teatru u Denveru, pa sam bio i malo pripit. Svirka je bila dobra i puna energije. A pošto je bilo tek tri sata ujutru, što će reći da je noć bila još sasvim mlada, ja sam se malo dosađivao i pitao sa šta sada da radim ?

Znam šta ću! Idem do kuće DžonBenet Remzi!

I tako sam na putu do svoje gajbe malo navratio. Mesto je udaljeno svega pet minuta hoda od kraja u kojem sam odrastao. Napolju je ledilo bez milosti, uz pola metra visoke nanose snega, a Remzijevi su pobegli iz svog doma da bi se sklonili od medija. Ispred kuće su bila dva kamiona, jedan Si-En-Enov, drugi Si-Bi-Esov. Ugledao sam i dva kombija koja kao da su izašla iz crtanog filma. Pripadali su onim združenim novinskim agencijama. Farovi su im bili uključeni i upereni ka pročelju kuće, motori paljeni u tri sata ujutru, za slučaj da se nešto desi.

Reklame

I dan danas se kajem što nisam odmah izleteo iz kola, potegao diktafon od kojeg se nisam odvajao, pokucao na vrata jednog od kombija i jednostavno pitao: „Ljudi, šta radite tu? Sad ja vas pitam! Da čujem koje su najnovije vesti, pizda vam materina! Šta je, maca pojela jezik?"

Jedan od mojih drugara po imenu Bob uspeo je da „prisvoji" jedan poveliki plastični ukras u obliku lizalice iz bašte Remzijevih. Čovek je sakupio gomilu članaka o ubijenoj devojčici i onda od joj od istih napravio u svojoj spavaćoj sobi pravo malo svetilište u kojem se nalazila i pomenuta lizalica.

Pošto je ekipa Si-Bi-Esa njuškala po komšiluku pokušavajući da pronađe sumnjiva lica u slučaju ubistva DžoBenetove koje su organi gonjenja možda prevideli, Bob ih je pozvao da svrate i bace pogled na svetilište. A oni su, što je bilo sasvim za očekivati, snimili o tome reportažu i pustili je u program! Najpre su upirali prstom u razne ljude, a onda su se u kadru pojavili lizalica i Bob koji je pričao o tome koliko mu je DžoBenet značila u životu. Naseli su, pizda im materina.

I tako su dan ili dva nakon emitovanja agenti Ef-Bi-Aja upali kod Boba na gajbu i oduzeli mu njegovu DžoBenet kolekciju sa sve lizalicom. I više mu je nikada nisu vratili.

Moj porodični zubar je tvrdio da je devojčicu ubio njen deda, jer su ga u pola noći digli iz kreveta i odvezli na aerodrom, ali tu verziju više ni od koga nisam čuo.

Ne verujem ni da ju je ubio mlađi brat, jer je u njegovim godinama to bilo i odveć komplikovano. Na telu devojčice pronađeni su tragovi sperme, a mislim da na tom uzrastu dečko nije ni mogao da ima spermu. Ali možda grešim.

Reklame

Pročitajte i: Film Propast zapadne civilizacije konačno dobija pažnju kakvu zaslužuje

Moj stric mi je rekao kako je čuo da je devojčicu ubila mafija iz Detroita da se osveti Džonu Remziju za neko sranje koje je tamo napravio. Ali ako mafija već ima dobar razlog da vas zvekne, onda to uradi vama, a ne vašoj ćerki.

Prema još jednoj od glasina koje su kolale po kraju bar pedeset ljudi imalo je svoje kopije ključeva od te kuće. Remzijevi su verovali svojim komšijama, često su im činili razne usluge i puštali su ih da dolaze i odlaze kako im se sviđa. Ali problem je u tome da sve i da je njih petoro imalo svoje ključeve, to bi onda značilo da jedna dobra duša može da nareže primerak drugoj dobroj duši koja opet, pogađate, može da pronađe neku treću isto tako dobru dušu čiji onda ne tako dobar drugar može da mazne ključeve i lepo nareže sebi jedan primerak.

Hoću da kažem da je i nepotpunih i pogrešnih informacija bilo napretek, pa su ljudi mogli do mile volje da upiru prstom. Ja međutim mislim da je Aleks Hanter, okružni javni tužilac, bio u pravu što ceo slučaj nije izneo na sud, čak ni kada je velika porota tražila da se optuže roditelji. Hanter je bio iskusan profesionalac koji je znao da se radi o komplikovanom slučaju. Verujem da je doneo ispravnu odluku, naročito kada su kasnije roditelji uspeli da se oslobode krivice.

Cela priča još uvek traje. Ubistvo još uvek nije rasvetljeno. Po meni je to najveća senzacija u žutoj štampi još od slučaja Crne Dalije.

Reklame

Foto via Flickr user badjoni

H.R.Giger

Kada sam 1986. godine priveden zbog nepristojnosti ispostavilo se da i u tom zlu ima nečeg dobrog. Policija mi je pretresla kuću na osnovu pritužbi Roditeljskog centra za muzičke resurse ili skraćeno RCMR-a. Zamenik gradskog tužioca za Los Anđeles Majkl Gvardino, koji je radio za gradskog tužioca Džejmsa Hana, izveo me je pred sud jer sam se bavio distribucijom „materijala štetnih po maloletnike". Povod je bilo to što je uz album „Frankenchrist" kao poster deljena i besplatna reprodukcija slike H.R. Gigera pod nazivom „Penis Pejzaž".

Bio sam optužen za „distribuciju štetnih materijala" što to je ujedno bio i prvi takav slučaj koji je dospeo u sudnicu, a siguran sam da ni posle toga niko nije pokušao da bilo koga optuži po sličnom osnovu. Moje potucanje po sudovima potrajalo je godinu i po dana. Na sve se nadovezala i Ed Meseova borba protiv pornografije, koja je poslužila i da se skrene pažnja javnosti na prvu predsedničku kampanju Al Gora iz 1988. godine.

Malo je falilo da od svega toga dobijem nervni slom. Imao sam utisak da mi kompletna muzička industrija i sloboda izražavanja sede za vratom. Ali ono zrno dobrog u svom tom zlu bilo je to što su moji govornički nastupi toliko dobili na vrednosti da sam uspeo da se izdignem iznad gostovanja po barovima i prešao na amfiteatre po fakultetima, i to kao takozvani „ekspert za pitanja cenzure". Govorio sam o tome ko finansira RCMR i koji su njihovi istinski ciljevi u vezi sa Džeri Falvelom i Pet Robinsonom i celim tim „Fokusom na porodicu".

Reklame

Pored toga upoznao sam Frenka Zapu i na kraju uspeo da provedem neko vreme sa Hansom Rudolfom Gigerom.

Moj prvi susret sa Gigerom bio je sto posto i najluđi. Upoznali smo se kad je on došao u Njujork sa svojim agentom Lesli Baranijem. Inače je retko dolazio u Ameriku. Zato su me spakovali u avion i poslali u Njujork jer je posle svih onih sranja koja su se izdešavala povodom albuma „Frankenchrist" Giger želeo da me vidi. Sve se to dešava u trenutku kada u Njujorku traje Si-Em-Džej muzički festival, pa su Giger i njegov uštogljeni galerista ulazili u svakakve rasprave oko postavke izložbe.

I tako je došlo vreme svečanog otvaranja. U jednoj prostoriji bio je Giger, a u susednoj je bila izložba Roberta Kramba, pa su posetioci zujali iz jedne u drugu. Giger je otkrio da je pomenuti vlasnik galerije, očigledno neki jadnik sa gomilom para, postavio sliku pod nazivom „Gde smo se zaputili?" (kako je u stvari glasio pravi naslov Gigerovog dela sa albuma „Frankenchrist") i neke druge malo upadljivije i eksplicitnije Gigerove radove sve zajedno u jedan sobičak, jer je tako mogao da zaključa vrata.

Ako bi se kojim slučajem pojavila neka bitna faca, on bi ih puštao u tu sobicu jer je bilo šansi da ispljunu pedeset somića za još jednu Gigerovu sliku.

Giger je zbog toga pobesneo, došlo je do svađe sve dok konačno vrata nisu trajno otvorena, a soba osvetljena da bi svi mogli da je vide, mada raspravama tu nije bio kraj. Ljudi su onda počeli da pristižu i Giger je dao sve od sebe da se usput malo zabavi i opusti. Zato je stavio jednu od onih metalnih maski koje sam pravi, sakrio se iza vrata i onda odatle iskakao pred posetioce i plašio ih!

Reklame

Urlao je kao vukodlak i jurio ih okolo.

Tada su počeli da dolaze i kojekakvi metalci. Bio sam siguran da onaj jadnik s kintom nikad pre toga nije video takva stvorenja jer je ponovo krenuo nešto da bulazni i u sred žurkeo uveo vrlo striktan dres kod.

Taj isti vlasnik galerije je onda mrtav 'ladan izjavio da se ulazak u lift kojim se stiže do galerije plaća 25 dolara.

I Giger je, pogađate, ponovo poludeo. Metalci su se okupili da ga pozdrave jer je upravo uradio naslovnu stranu albuma grupe Carcass koja se zatekla na Si-Em-Džej festivalu pa je mesto vrvelo od njihovih fanova. Galerista je bio van sebe.

Ali onda je na stenu stupio niko drugo do kompletna postava benda GWAR, sa sve kostimima. Galerista je sad već bio na ivici da dobije moždani udar pa je brže-bolje zbrisao sa sopstvene žurke i do kraja večeri se više nije ni vraćao.

Giger je bio oduševljen što vidi GWAR i ceo događaj je sve od tog trenutka odisao vedrinom.

Ne znam kako bih opisao H.R. Gigera. Čovek je očigledno bio genije potpuno posvećen svom poslu. Sledeći put kad sam ga video bilo je upravo na mestu gde je i živeo, u Cirihu. Bio je to deo jedne velike dupleks kuće. Jedna strana dupleksa bila je besprekorno održavana i imala je dvorište sa savršeno negovanim malim travnjakom. A bila je tu i ona druga, Gigerova strana dupleksa na kojoj je travnjak bio pun korova debelog kao panj!

Pročitajte i: Pobuna i pank u Sibiru

Kad sam ušao unutra video sam neke od najpoznatijih slika koje svi znamo i volimo gusto poređane po zidovima. Jedan poznati original Džoa Kolmana bio je podignut iznad šporeta sav poprskan masnim flekama od hrane. Posedovao je i ostatke jednog malog voza koji je sam napravio i koji je putovao ukrug po kući i ulazio u tunel koji je vodio u dvorište. Naravno da je ulaz u taj isti tunel pre ličio na vaginu nego na ulaz u tunel na kakav prvo pomislimo. Bile su tu i 3D reprodukcije jednog od njegovih sada već zloglasnih ciklusa slika pod nazivom „Bebe u redovima".

Reklame

Na dan kad sam doputovao bilo je hladno i padala je kiša. Činilo se da je tako bilo već neko vreme, jer se po pomenutim 3D bebama već malo nahvatala plesan od čega su delovale kao još opakija gigerovština. Na kraju se odnekud začula neka atonalna muzika, zvuci klavira nalik na Šenberga koji kao da su dopirali duboko iz utrobe zdanja. Dopalo mi se kakav utisak je ostavljala na atmosferu. Rekao sam: „Au, dobar izbor, pitam se šta je to?"

Konačno sam se popeo na sprat do malog tavanskog prostora i tu video Gigera kako sasvim sam svira klavir. Podigao je pogled, video da ga posmatram i stao. Više nije svirao. Očigledno je bio i vrstan pianista pa nije nemoguće da još postoje snimci njegovih izvedbi, ali ne bih znao da vam kažem u kakvom su stanju niti koliko traju niti kako biste do njih mogli doći.

Ramonsi

Ramonse sam prvi put čuo u Denveru 1977. Nisam verovao da mogu tek tako da odem u bekstejdž i ćaskam sa članovima jednog rok benda! Mi smo u ono vreme znali samo za velike svirke po halama.

Ono po čemu su se Ramonsi izdvajali iz mora gluposti i sranja na temu seksa, droge i rokenrola u kojima su plivale tadašnje svirke po halama i stadionima, jezivi soft rok za odrasle da i ne pominjem, bile su teme kojima su se ti ljudi bavili u svojim pesmama. U početku smo moji naduvani prijatelji i ja puštali njihove ploče i vrištali od smeha kad čujemo nešto tipa „Voleo bih da imam prvo lepak da se uradim pa da onda nešto sa sobom radim."

Reklame

Stvari su im bile ekstra kratke, a za solo na gitari kao da nisu ni čuli, ali su zato pevali o tome kako su hteli da izvedu neku zajebanciju na uglu pedeset treće ulice i treće avenije, ili da nekoga premlate u Burger Kingu. Publika kao da se nije upecala na priču o tekstovima sve dok je pank nije uveo na velika vrata.

Pročulo se da će ljudi imati neku svirku pa smo neki moji ortaci i ja otišli da ih čujemo. Posle su me oni pitali da li ja sad ove Ramonse stvarno uzimam za ozbiljno.

Nego šta nego je tako! Koncert je jednim delom bio sjajan i zbog toga što je sve pucalo od energije, ali i zato što je većina ljudi koji su došli da ih čuju bila na smrt isprepadana. Ne radi se samo o tome koliko su moćno delovali, već i koliko su bili nenametljivi! I tako se i meni upalila lampica. „Au jebo te", pomislio sam. „Ovo je delom tako prosto, svako bi to mogao, pa čak i ja. I ne samo što mogu, već i moram!"

Ali ta ista lampica palila se u glavama ljudi širom zemlje. Polako ali sigurno, usamljeni i otuđeni fanovi benda „the Stooges" koji nisu ni poznavali nekoga nalik sebi u svojim mestima počeli su da se slivaju u velike gradove (posebno Njujork, Los Anđeles i San Francisko) i osnivaju svoje bendove. Ostatak je istorija. Džoni Ramon mi je napisao jedno pismo sredinom osamdesetih, kada su Dead Kennedys još uvek bili aktivni, u kojem je objasnio zašto pank ne treba da se meša u politiku i slična sranja. Džoniju se nije baš svideo pravac u kojem su Dead Kennedys krenuli kao grupa.

Reklame

Mislim da sam mu na to pismo poslao odgovor, ali se više ne sećam šta sam mu tačno rekao. Bilo je pisano prijateljskim tonom, ali od svog stava nisam odstupao. Za mene su Ramonsi oduvek bili politički angažovan bend upravo zbog tema koje su obrađivali u svojim pesmama.

The Melvins

Melvinse sam znao dugi niz godina. Jedan njihov prijatelj mi je dao neke njihove demo snimke još 1984. godine, kada su oni živeli u Olimpiji. Povremeno smo se sretali krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada su se preselili ovde. U početku ih nisam do kraja kapirao.

Onda sam jednom prilikom pogledao neku njihovu svirku i odjednom ukačio o čemu se radi. Možda je to bilo zbog stvari „Oreol muva" koju su odsvirali te večeri? To već ne znam, ali oduvali su krov sa zgrade pa sam rešio da je vreme da počnem da ih slušam. Trebalo je da prođe još samo jedna gaža pa da mi Baz i Dejl ponude da krenemo na zajedničku turneju. Reagovali su na lažnu, opeglanu verziju grupe Dead Kennedys koji su otimali ljudima pare na svojim šatro hardkor nastupima. Melvinsi su zbog toga iskreno pizdeli pa se hteli da naprave kontra-turneju na kojoj bi svirali samo stvari od Dead Kennedys.

Ja sam im na to rekao samo: „Nema šanse. Ako već treba da idem na turneju, ima da sviramo nove pesme. Spremio sam puno novih stvari koje ni sa kim nisam odsvirao. A šta mislite da snimimo album?"

I oni su to spremno prihvatili.

Budući biafraizmi

Poslednjih par godina ponovo nastupam u svom bendu. Konačno mi je pošlo za rukom da lansiram projekat pod nazivom „Dželo Biafra i medicinski fakultet Gvantanamo". Objavili smo evo već četiri albuma, dva pune dužine i dva maksi-singla. Poslednji se zove „White People and the Damage Done" i izašao je početkom 2013. godine. Sve do skora smo neprestano kretali i povlačili se sa turneja organizovanih povodom tog albuma. Očekuje nas još malo špartanja po Teksasu kao i na bilo kom drugom mestu koje iskrsne u regionu, ali ako to izuzmemo, meni je već vreme da polako…ehm…pravim fajront na neko vreme. Valja mi da se pritajim i pišem novu turu pesama za „Medicinski fakultet Gvantanamo".

Reklame

Ne umem da pišem pesme dok sam u pokretu i na turneji. Treba mi malo da me svi ostave na miru, da se zavučem u neki ćošak, da uključim mozak i sve to bez telefona, kompa ili bilo čega drugog.

Nekada sam pisao u Bolderu, ali ni sam ne znam iz kog razloga to mi je sredinom ili potkraj osamdesetih postalo malkice teško, tako da sad sve pišem ovde, u San Francisku. Ali sve stvari za Dead Kennedys sam napisao u Bolderu. U to vreme nije bilo ni telefonskih sekretarica, ni elektronske pošte ni sličnih stvari. Svaki put kad bi u mojoj kući zazvonio telefon, neko je morao da se javi. A u devedeset posto slučajeva ti su pozivi bili za mene i pojeli bi mi ceo dan.

Zato sam morao na neko vreme da pobegnem i od Dead Kennedys i od samog sebe, da malo sredim misli i ponovo počnem da pišem. Pokušavam da izguram još dva projekta, od kojih je jedan živi album koji je već odavno trebalo da se pojavi i koji je nastao jednim sjajnim povodom u Nju Orleansu, kao rezultat opklade. Zove se „Jello Biafra and the New Orleans Raunchin' Soul All-Stars".

Vidite, bilo je to kad sam jednom svratio da obiđem moje roditelje, pa sam otišao na svirku u Denveru gde je trebalo da me čekaju Cowboy Mouth i Dash Deep Rock. Za Cowboy Mouth sve do tada nisam čuo, ali onda su me oduševili. Fred LeBlank je po svemu sudeći najharizmatičniji pevač-bubnjar kojeg možete da zamislite. Možda čak harizmatičniji i od Levona Helma.

I tako sam otišao na koncert Dash Deep Rock. Sve je počelo tako što me je jedan od likova iz tog benda čuo negde da pevam neku njihovu obradu starog dobrog rokenrola iz Nju Orleansa ili gospela. Posle toga su me Fred i Bil Dejvis, glavni baja u ovom bendu, odvukli u svlačionicu i opkladili se sa mnom da neću smeti da se pojavim u Nju Orleansu tokom Džez festivala i odsviram ceo set obrada soul i bluz numera.

Ja sam ga sa svoje strane nagovorio da ubaci u svoje stvari malkice garažnog roka, čisto da mi učini. Onda smo se lepo okupili i sve to snimili u kompletu sa hornama i izvanrednim pianistom Pitom Gordonom, sa kojim sam i ranije sarađivao.

Pit je došao da nam se pridruži i svi smo se dobro proveli. Tonski zapis sa ovog nastupa bio je sjeban do daske, ali onda me je pozvao Ben Marfi koji radi sa grupom The Pixies, sa Frenkom i sa gomilom drugih likova i rekao mi je doslovce: „Slušaj, bio sam na svirci, mislim da mogu da vam opeglam taj snimak ako mi daš da ga odnesem u studio."

I tako je čovek polako ali sigurno sastavljao poprilično skladne i razumljive verzije sa maksimalnim treš prizvukom, ja kad vam kažem, počev od „Workin' in a Coal Mine", „Mother in Law", a to je pesma koju je potpisao Erni K. Dou, pa smo imali „House of the Rising Sun", a snimili smo i „Bangkok", zato što je Aleks Čilton malo pre toga umro. Čovek se preselio u Nju Orleans i grad ga je lepo prihvatio. Hteli smo da mu napravimo omaž. Svirali smo čak i „I Walk on Gilded Splinters", sjajnu stvar sa debi albuma Dr. John-a pod nazivom „Gris Gris".

Znam ja da smo mogli i mnogo bolje, ali vidi se iz aviona da se svi lepo zabavljaju i da se znoj cedi sa zidova, što bi se reklo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu