Drugu nedelju zaredom sam se budio u osam ujutru kako bih stigao na liturgiju koja se održava u manastiru Vojlovica. Išao sam da bih podsetio oca Čedomira da mi odgovori na pitanja koja sam mu poslao na e-mail, pošto smo prethodno razmenili adrese. Nedelju dana pre toga sam uranio kako bih u srcu hemijskog Mordora, odnosno na zemljištu Rafinerije nafte Pančevo, saznao kako živi jedan mali manastir, sa dugom istorijom, koji je za 600 godina uspeo da odoli turskom demoliranju, izdrži okupaciju Nemaca, a na kraju preživi i nadživi komuniste koji su hteli da ga sruše šezdesetih zbog industrijske zone.
Reklame
Kažu život piše romane, ali ne znam čime smo to zaslužili da nekako parodije uvek piše u Srbiji. Scenario ove tragikomedije se nekako nameće u prvi plan, ali nakon svega što sam video, pre bih rekao da se zapravo radi o romantičnoj ljubavnoj komediji sa srećnim završetkom.Kažu Bog sve vidi, ali mi racio nalaže i govori da ovde ni Bog ništa ne vidi – jednostavno je nemoćan u borbi sa zagađenjem i svakodnevnim maglama od raznoraznih isparenja. Ipak, to ne sputava sve one kojima religija omogućava mir, da se na krajnje nesvakidašnjem mestu pomole i potraže pomoć od gore, kada nas već ovi dole jašu kako stignu.
Deca trče na sve strane: Ulaz u manastir
Zato sam rešio da u nedelju ujutru poranim, i uputim se na liturgiju kako bih na licu mesta video da li vera umire poslednja ili je Niče bio u pravu kada je govorio – „Bog je mrtav". Nakon onoga što sam video mogu da tvrdim – „Niče je mrtav, u potpisu Bog" . Pun parking automobila, kolona majki sa razdraganom decom i prenaglašeni miris tamjana dovoljan su dokaz da se u južnoj industriji Pančeva dešava još nešto osim simultanog svakodnevnog trovanja fabričkog svetog trojstva – Rafinerije, Azotare i Petrohemije.Iguman Dimitrije Lazić me je zamolio da o situaciji u manastiru saznam od ljudi koji tu dolaze - skromno. A oni jasno ističu u prvi plan motiv „velike porodice" koji ih iz nedelje u nedelju dovodi na ovo mesto. Pomažu koliko mogu i na sva usta hvale igumana koji tu i živi.
Reklame
- Kada je otac Dimitrije došao ovde, sve je bilo obraslo korovom. Iguman je zajedno sa ljudima, koji su dolazili na njegove liturgije u jednom selu pored Pančeva, sredio da manastir ima funkciju koja mu je namenjena. Ljudi su brzo prihvatili Vojlovicu kao mesto gde će nedeljom dolaziti, i ne smeta im ni blizina ni huk fabrike. Okupimo se, deca se posle igraju, popije se čaj ili kafa. Mi smo svi kao velika porodica – rekla mi je jedna od majki, upitavši me stidljivo da li je otac Dimitrije upoznat sa mojim istraživačkim radom.
Gužva na nedeljnoj liturgiji
Upravo je on najzaslužniji za renesansu manastira koji je dugo imao funkciju smetlišta i fabričkog magacina. Ljudi iz okolnih sela, ali i iz Beograda počeli su da dolaze u sve većem broju i nemaju problem sa vlasničkim dualizmom po kojem funkcioniše manastir. Nema ni otac Čedomir koji je te nedelje držao liturgiju. Kaže da je zahvaljujući Rafineriji uvedeno grejanje u prostorije konaka, ali da nije siguran da li i račune plaća NIS.I tu dolazimo do zapravo najbizarnijeg dela priče. Kao da nije dovoljno to što najveći srpski industrijski magnat i Bog žive u srećnoj i neobičnoj simbiozi poslednjih godina, u manastirskom konaku se nalaze opštinske kancelarije koje se izdaju agencijama, odnosno saradnicima Rafinerije. Sa jedne strane rafinerijska papirologija, a sa druge crkvene relikvije iz ko zna kojeg veka. Genijalno! Pitam se koliko delimično monaški život tamošnjih zaposlenih utiče na radnu produktivnost. Cane partibrejker jednom reče „Oče, blagosiljaj pa da palimo" – da li je ovde praksa „Oče, blagosiljaj pa da radimo"?!
Reklame
Za svakog po nešto
Zaposlene nisam uspeo da pronađem na radnom zadatku, što je sasvim normalno jer je bila nedelja, pa sam samo prošetao kroz konak i upoznao se sa istorijom manastira, ali i šta učiniti u slučaju uzbune.Iako tačni podaci o osnivanju ne postoje, veruje se da ga je podigao despot Stefan Lazarević u periodu od 1383. do 1405. godine. Srpska pravoslavna crkva piše: "Osnovali su ga i podigli monasi sinajci uz pomoć svetog srpskog kneza Lazara i njegovog najstarijeg sina mu i jednog od najsposobnijih državnika u Srba despota Stefana Lazarevića u vremenu od 1383. do 1405. godine, kada je despot Stefan izdao ovom manastiru povelju".
Prostorije manastirskog konaka u kojem se nalaze i kancelarije Rafinerije
Kao jedan od najzanimljivijih detalja iz istorije manastira ističe se period iz drugog svetskog rata, kada su Nemci u njemu držali zatočene patrijarha srpskog Gavrila Dožića i vladiku Nikolaja Velimirovića. Obojica su u septembru 1943. odatle odvedeni u koncentracioni logor Dahau. Jedan od brojnih paradoksa je naravno i to da je sadašnja sala za sastanke, upravo ta prostorija u kojoj su Patrijarh i Vladika bili zarobljeni.Nakon inostranih agresora, manastir je nekako izdržao i borbu sa komunistima koji su želeli da ga sruše šezdesetih godina kada je započeta izgradnja rafinerijskog kompleksa. Lokalno stanovništvo na čelu sa Nikolom Dinićem uspelo je da ga sačuva 1964 godine, ali je usledilo dvadesetak godina "mraka" za manastir koji je tek devedesetih godina prošlog veka dobio status spomenika od izuzetnog kulturnog značaja. Reklo bi se, sa pravom.
