​Zašto sam u Srbiji krenuo na kurs norveškog jezika

Krenuo sam na časove norveškog. U školu na glasu u Vrnjačkoj Banji odakle sam i sam. Tamo to zovu norskkurs. Tamo gde su stakleni zidovi, aluminijumske trake i lepe slike, mladi i organizovani ljudi. Na početku nisam znao zašto sam se našao tu. Istina, volim da učim jezike.

Sama pomisao na život u Skandinaviji me je oduvek uzbuđivala. Uživao sam u delima nekih norveških umetnika, ali i pored toga, pojma nisam imao o nihovom jeziku. Norveški muzičari koje ja pratim ili ne pevaju uopšte ili pevaju na engleskom, a neki bogami i na italijanskom jeziku. Sa druge strane, ni broj norveških pisaca sa čijim sam radom upoznat nije baš veliki. Ovog jednog sam čitao još dok sam bio mlad i naivan i tad mi je bio super, ali samo tad. Ovog drugog sam čitao nezasito, ali potajno, da neko ne pomisli da sam naci. Ovaj treći, najpoznatiji, mi verovatno ne bi ni dopao šaka da onomad nije bilo Bernharda, pomislih u beržeri.

I to je sve što se tiče mog poznavanja norveške kulture, ne mnogo, reklo bi se. Kako god, sva je prilika da sam jednog dana jednostavno odlučio da mi je mesto u Skandinaviji, a da moj mentalni sklop i artkonzumeristički afiniteti ipak nisu imali mnogo veze sa tim. Možda mi je samo lepo zvučala ta ideja. Ili činjenica da su časovi norveškog nešto skuplji od nekakvih tamo časova nemačkog imali veze sa mojom odlukom. Možda sam samo hteo da obogatim svoj CV, steknem nove poznanike i iskustva. Možda, ali sumnjam.

Ipak, možda me je na taj korak navela i činjenica da živim u Srbiji. Mislim, zvuči logično. Često slušam priče ljudi koji čekaju da država uradi nešto za njih i ne razumem ni reč. Pa majka Srbija je meni i za mene toliko toga uradila, da je izlišno i nabrajati. Baš kao i u porodičnom nasilju, kada u početku ne shvataš da ti se događa nešto loše, a i kad shvatiš, ne smeš sebi da priznaš to. Onda se nadaš da će proći, jer slušaš savete starijih, a oni kažu da to uvek prođe ako malo istrpiš. Čak i kad priznaš sebi i drugima u kakvoj situaciji živiš, ne nailaziš na razumevanje. Zato ti časovi stranog jezika mogu doći kao grupna terapija, nešto kao savetovalište pre konačnog odlaska u sigurnu kuću.

U stvari, čekaj. Ne može to biti razlog zbog kog sam krenuo na norskkurs. Osim što sam sebe opisao kao žrtvu i samim tim uvredio prave žrtve porodičnog nasilja, za trenutak sam pokušao da se predstavim kao nevina i dobra osoba. Kao da nisam aktivno učestvovao u izgradnji odnosa sa svojom zemljom. Kao da nisam okretao glavu kad je bilo gadno, kao da nisam češće spuštao pogled nego dizao glas, uzimajući pritom nešto za sebe kad mi se otvori prilika. Kao da nisam svesno odlučivao, godinu za godinom, da ostanem ovde, pažljivo proračunavajući šta mi se najviše isplati, i tako već 26 godina.

Ne, bekstvo iz Srbije nije razlog zašto sam se našao među tim staklenim zidovima o koje se obijaju nepoznate severno-germanske reči. Istina je da bih najradije pobegao od sebe, ali u suštini nisam čovek koji ima dovoljno hrabrosti da pobegne. Nikada nisam ni bio jedan od tih On The Road likova, koji bi tek tako seli u auto i otišli na drugu stranu, mada sam voleo da čitam o njima.

Zanimljivo je da se sam udžbenik, odnosno program po kome se uči jezik, zove På Vei (Na Putu). Očekivao sam od knjige da dobijem osnove znanja jezika, upletene u manje više maštovite hvalospeve zemlji čiji jezik predstavljaju. (Na primer, gomila tekstova o malom, ali hrabrom narodu, odličnoj hrani, dostupnom alkoholu i neprevaziđenom noćnom provodu, jer hej, kako bi drugačije privukao čoveka da dođe kod tebe.)

Dobio sam, međutim, nešto sasvim drugo. Knjiga je, da se razumemo, namenjena budućim gastarbajterima, ljudima kojima je već odavno prekipelo, koji su nokte pojeli još za prošlu večeru i čvrsto rešili da napuste rodna mesta. Likovi iz knjige koji se provlače po dijalozima dolaze iz Konga, Somalije, Poljske i drugih zemalja drugog, trećeg i ko zna kojeg sveta, imaju problem sa učenjem jezika, nalaženjem posla, spajanjem porodice i dobijanjem boravišne dozvole.

Naravno, tu i tamo naiđeš na neki tekst o prelepim fjordovima, ostrvima, uvalama i obalama načičkanim drvenim kućicama, ali taj opis prirode više je u službi naglašavanja karaktera surove klime. Lekcija o garderobi i modi u sebi nosi sličnu poruku, sakrivenu negde među desetinama različitih reči koje označavaju razne vrte kapa, šalova i jakni. Prosto da čovek pomisli da je njima tamo, ne daj bože, hladno. Ni traga od tako očekivanih superlativa o kojima sam navikao da čitam u sličnim tekstovima koji su se ticali, pa recimo Srbije. Dobro, to bi zaista bilo malo preterano i neprimereno Skandinavcima.

Naravno da se neće hvaliti ćevapima, splavovima, toplom dušom i punjenom paprikom, ali očekivao sam da makar negde spomenu poziciju svojih GDP i HDI indeksa. Naravno, ništa od toga. Koliko sam shvatio, a kako su se sami autori knjige potrudili da prikažu, Norvežani su uglavnom pristojni ljudi koji će te rado pozvati na božićnu večeru i poslužiti te usoljenom jagnjetinom ako si musliman, posavetovati u nevolji, ili te pitati za zdravlje, pritom očekujući samo pozitivan, optimističan odgovor.

Taman kad pomisliš da se radi o idealnoj naciji, dobiješ šamar što si se uopšte i usudio da generalizuješ, jer već sledeći tekst nosi ispovesti ljudi koje šikanira deo domaćeg stanovništva samo zbog drugačijeg imena ili načina odevanja. Neretki su slučajevi da punopravni građani Norveške druge nacionalnosti i običaja imaju poteškoće u socijalizaciji i nalaženju posla. Kada sam to pročitao, shvatio sam da definitvno želim da naučim taj jezik, posetim tu zemlju pa, ko zna, možda i ostanem u njoj. Jer zamisli, kad ti standardizovani udžbenik koji te upoznaje sa jezikom i običajima jedne zemlje poruči "hej, ovde je visok standard, ali je takođe bezveze, jer znaš, život je bezveze i sve je bezveze", onda to mora biti neka mnogo zanimljiva zemlja.

Imao sam veliki strah od prvog časa. Otišao sam tamo sa svojom sapatnicom/saputnicom, godinu dana mlađom od mene, ubeđen da sam previše mator, da ću biti najstariji u grupi, da će mi se smejati kao što se ovde i inače smeju starijim ljudima koji odluče da urade nešto novo za sebe. Koliko je samo rasterećujuće bilo saznanje da sam među najmlađima i da su skoro svi sem profesorke stariji od mene. To su ljudi sa porodicama, stalnim zaposlenjima i nekim normalnim životima. Većina učenika je po merilima srpske realnosti bila uspešna – školovana i što se ovde nedavno ispostavilo kao najbitnije - ostvarena u ulozi roditelja.

Dakle, oni nisu trpeli dodatne pritiske okoline, nametnute malograđanskim obrascem ponašanja. A opet, želeli su da nauče jezik i odu odavde, a meni je upoznavši ih, bilo lakše. Lakše, jer se nisam osećao usamljenim i krivim što sam želeo da za 10 do 12 radnih sati dnevno želim da omogućim sebi da ne biram između plaćanja struje i odlaska na festival. Što želim da platim porez i plus odem na piće, koncert, more ili kupim onaj Zegna prsluk što sam ga letos merkao.

Tada sam shvatio. Razlog mog odlaska na časove norveškog jezika u početku je bio imanje plana.

Jer kad imaš plan pred sobom i drugima, ti si još uvek živ čovek, nisi izgubljen za ovu zajednicu. Dok drugi pokazuju slike dece i razmenjuju recepte, ti možeš da pričaš o svojim planovima mirne duše, a ljudi će te gledati i sa osmehom klimati glavom. Baš onako kako ti klimaš glavom gledajući slike tuđe dece i slušajući prednosti korišćenja hladno ceđenog maslinovog ulja. Bitno je da zauzmeš svoje mesto u društvu, preuzmeš ulogu i čvrsto je se držiš, čekajući da se u međuvremenu nešto zaista tebi bitno desi, iako te sama pomisao da će ti se nešto bitno desiti nezamislivo plaši.

Kako bi odvratio pažnju od tog straha, ti menjaš uloge, od studenta postaješ volonter, pa aktivista, pa zaposleni nesrećnik, pa budući emigrant i tako dalje. Uloga je mnogo i možeš ih menjati i trošiti. Baš kao cigare koje pališ jednu za drugom, čekajući da naiđe tvoj tramvaj, pokušavajući da ga na taj način prizoveš i požuriš, mada ti se zaista i ne ide tamo gde si krenuo. A ako ti se to što radiš u međuvremenu svidi, kao što se meni svidelo učenje jezika, tim bolje. Onda kreneš sam, pešaka, ne čekajući neki tamo gradski prevoz. I imaš velike šanse da stigneš do cilja na vreme, ili još bolje, napraviš sebi novi cilj.

Ako je po Zenonu, tramvaj zvani Ahil, kojeg se smrtno plašiš te nikada neće ni stići, samo ako odlučiš da kreneš na vreme. Kornjača zvana Stella će naći svoju sigurnu kuću. Samo ako kreneš.