Prirodno urađena bez psihodeličnih droga

Kao posvećeni duvadžija, nedavno sam primetila da u poslednje vreme sve teže postižem čudnovate, mistične talasne dužine, koje mi u mozgu nastaju poput mehurića u gaziranom piću. Pretpostavljam da se to desi kad se podigne vaša tolerancija na gandžu i taj nivo dopamina i kanabinoidni receptori su u fazonu: "Ma da, kapiramo, ali ne možemo šta mnogo više da uradimo ovde." Umesto da to doživim kao nešto negativno, odlučila sam da iskoristim ovu promenu telesne hemije kao izazov da iskusim neka druga izmenjena stanja… samo potpuno trezna. Prošle godine sam se aktivno posvetila pronalaženju prirodnih načina da doživim tripove kroz alternativna iskustva. Evo šta sam otkrila.

Mašina za snove

U julu prošle godine išla sam na sajam nauke za odrasle u Muzeju Vankuvera. Među prslucima za spasavanje prilagođenim vašoj težini i eksperimentom rekonstrukcije misterioznog zelenog zraka našla se i replika mašine za snove Brajana Gajsina, koju je napravila moja prijateljica Kejti Vebster. U ono vreme kada je 1961. izgradio original, Gajsin ga je prodavao kao "prvi umetnički predmet koji možete videti zatvorenih očiju". Ovo sokoćalo praktično je veliki abažur sa isečenim obrascima, osvetljen iznutra visećom sijalicom, koji se okreće na gramofonu.

Da bih iskusila njene moći, rečeno mi je da zažmurim direktno ispred sijalice i nakratko se opustim dok u pozadini jezivo zuje stvari Brajan Ina. Iste sekunde kad sam zatvorila oči, ugledala sam kaleidoskop jarkih šara i oblika kako se izobličuje i otapa u praznom prostoru iza mojih očnih kapaka. Osećala sam se kao da mi je mozak udobno ušuškan u jorgan natopljen esidom, potom provozan na vrtešci nameštenoj na brzinu svetlosti. Ove vizije kretale su se takvom brzinom da sam se momentalno osećala kao da su mi ispunile čitav mozak. Nesumnjivo sam imala vizije, ali ništa konkretno, poput duha medveda ili oaze. Umesto toga, bilo je nemoguće razaznati oblike i boje, koje su se obrtale smenjujući se tako brzo da sam stajala ukopano i sve to usisavala u sebe. Bilo je to u potpunosti vizualno iskustvo — i dalje sam čula muziku i ljude kako pričaju u pozadini, mada se vreme na trenutak zaustavilo.

Na nesreću, bilo je još ljudi koji su stajali u redu da dožive ovaj stroboskopski moždani trip tako da nisam mogla dugo da se zadržavam, iako sam se nekoliko puta krišom vratila. (Ako želite da znate više o mašini za snove, Nacionalni filmski odbor je snimio čitav dokumentarac po imenu Flicker o njoj. U trejleru Igi Pop pleše oko mašine mlatarajući rukama.)

Moj utisak: iako je mašina za snove doživljaj prekomerne vizuelne stimulacije, nisam imala osećaj nekog preterano duhovnog iskustva. Više nalik nekom čudnovatom, trenutačnom i holističkom esid tripu. Ne radite to ako ste skloni epileptičnim napadima.

Tank za plutanje

Nedavno sam išla na svoje prvo plutanje u Vankuver, gde sam 90 minuta ležala u tanku nalik mini-podmornici ispunjenoj slanom vodom. Pošto svakodnevno meditiram, jedva sam čekala da iskusim novi način za postizanje različite (trezvene) talasne dužine.

Kada sam prvi put ušla u tank, imala sam poteškoća da se potpuno opustim, pošto sam osećala da mi je vrat zgrčen i da nema oslonac. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da namestim vazdušni jastuk ispod vrata, nagnula sam glavu skroz pozadi i našla udoban položaj u kom sam se opustila. Na smenu sam pružala ruke iznad glave ili ih puštala da plutaju sa strane.

U tanku je bilo toliko mračno da nisam videla šaku ispred svog lica i imala sam utisak da meditiram otvorenih očiju. Osećala sam svoj dah i jasno čula kucanje svog srca. Moje misli su nesumnjivo počele da se usporavaju a da se nisam mnogo trudila. Čitavo iskustvo je bilo snoliko.

Gustina slane vode pomalo me je podsetila na porniće sa nuru masažom; bilo je prijatno (i pomalo napaljujuće) mreškati je oko mog tela. Iako mi je rečeno da je tank namešten na telesnu temperaturu, bilo mi je hladno. A opet kad bih dodirnula svoje sise, bradavice nisu bile ukrućene, što verovatno samo znači da sam hladnokrvna kučka. Nemam pojma.

Iako sat i po deluje kao preterano mnogo vremena da ostanete sami, još lišeni većine svojih čula, nije bilo ni dosadno niti naporno. Bilo je pre spokojno i nezemaljski. Osećala sam nešto između dremanja otvorenih očiju, meditiranja otvorenih očiju i plutanja u Mrtvom moru. Nažalost, nisam imala nikakve vizije kao što sam se nadala.

Moj utisak: izašla sam iz tanka osećajući se kao da sam bila u inkubatoru, ali i žešće dehidrirano. Iako ne pijem, ovo je bilo najbliže iskustvu koje sam imala sa mamurlukom još od tinejdžerskih dana. Međutim, zapravo nije ličilo ni na šta što sam već radila, a kažu mi da je svaka sesija drugačija. Definitivno ću probati još jednom.

Krug šamanskog putovanja

Na predlog mog naturopatskog lekara, krajem decembra prisustvovala sam mesečnom krugu šamanskog putovanja u mesnoj zajednici u Torontu. Rekli su mi da su ove ceremonije zapravo dečja žičara šamanskog sveta, koji me je već neko vreme intrigirao.

Kad sam stigla, simpatična žena sede kose i dobrih vibracija razmazala je po meni blato dok sam se sa još četrdesetak raznolikih ljudi nameštala u krug. Rečeno mi je da donesem asuru, ćebe i vodu, zajedno sa olovkom i papirom kako bih zapisala svoje iskustvo. Pre nego što smo počeli, Dženet, šaman, starija belkinja zažarenih očiju koja je izgledala kao nečija starija boemski nastrojena tetka, pričala je o višem i nižem svetu. Ako želite da posetite niži svet, morate da zamislite mesto koje se nalazi nisko u odnosu na zemlju, poput pećine ili uvale; ako biste više voleli da posetite viši svet, morate da zamislite mesto koje je postavljeno visoko, poput planine ili duge. Koji svet ćete odabrati pitanje je vašeg ličnog izbora, iako nas je upozorila da ako smo vaspitani u duhu negativnih asocijacija na pakao, niži svet verovatno nije dobra ideja. Kad smo odabrali mesto, rečeno nam je da dočekamo našeg duhovnog vodiča sa nekim konkretnim pitanjem. Dženet je savetovale neiskusne u putovanju da postave neko opšte pitanje tipa: Kakvu poruku imate za mene večeras? Trebalo je da obrnemo dva kruga putovanja, vođena bubnjanjem i prekinuta jednom rundom diskusije.

Svetla su bila prigušena a većina prisutnih u sobi ležalo je na asurama, dok su malobrojni sedeli na stolicama. Dženet je počela da bubnja na jednim od onih pljosnatih, kružnih ručnih bubnjeva i rečeno nam je da se opustimo. Tokom prve runde nisam osetila ništa. Odabrala sam da putujem u niži svet i zamislila svoju omiljenu plažu u Vankuveru. Učinilo mi se da sam imala kratku viziju orla, ali nedovoljnu da me ubedi da je bilo šta od toga autentično. Kada se završilo, ljudi u prostoriji su počeli da pričaju o svojim putovanjima, a ja sam bila zbunjena i nesrećna kad sam čula sve te priče o snažnim, moćnim vizijama i porukama koje su skoro svi doživeli.

Kada sam iznela svoje nezadovoljstvo, žena pored mene mi je rekla da se usredsredim na ono što mi se javlja u glavi a ne na ono što mi se ne javlja. Za drugu turu odlučila sam da posetim viši svet i zamislila planinu na koju sam se pela na Sunčanoj obali. Ponovo sam postavila pitanje i ovaj put, imala viziju sebe, ušuškane ispod krila orla, kako jezdim nebom. Potom sam jasno čula: "Budi ono što jesi. Misli na sebe." Bilo je izuzetno emotivno i duboko. Kada sam se te večeri vratila kući, zagledala sam se u bleštavi mesec i zaplakala.