​Život, smrt, i vaskrsnuće duševne bolnice

Godine 1841., žena po imenu Dorotea Diks kročila je u Ist Kembridž zatvor u Masačusetsu da bi zatvorenicama održala čas veronauke; bila je užasnuta onim što je tamo zatekla. Zajedno sa kriminalcima videla je „retardirane i lude osobe" ostavljene da se staraju same o sebi u zatvoru koji nije bio predviđen za brigu o njima.

Iako žene tada još nisu imale pravo glasa, Diks je započela politički rat u odbranu duševno obolelih. Obilazila je državne zatvore i utočišta (kako su tada zvali prihvatilišta) gde bi redovno nalazila poremećene ljude zaključane po kavezima, okovane lancima, prebijene, ostavljene u samici po više godina, ili okrutno zapostavljene na druge načine. U Njuberiportu, videla je ženu zaključanu u majušnoj ostavi ispod stepeništa, i čoveka zatvorenog pored „sobe za mrtve" gde su leševi bili skladišteni. Sve to je zabeležila u memorandumu koji je poslala zakonodavcima Masačusetsa 1843. godine uz zahtev da se obezbedi „azil za ovu klasu neizlečivo obolelih ljudi, u kom takvih primera bede i oskudice više neće biti".

Diks je tako započela čitav pokret reformista u Sjedinjenim državama koji su zahtevali human tretman za ljude koji pate od mentalnih poremećaja. U drugoj polovini 19. veka, mnoge duševne bolnice su nastale inspirisane delima Tomasa Kirkbrajda u nadi da bi mogle da pruže utočište za duševno obolele osobe.

„Postoji mnoštvo razloga zbog kojih bi svaka država trebalo da obilato potpomogne ne samo ispravno staranje već i prosvećeno lečenje ludih ljudi unutar svojih granica," pisao je Kirkbrajd u svom uticajnom delu iz 1854. pod naslovom O izgradnji, uređenju, i opštem rukovođenju ludnica. „Prosta ljudskost sama po sebi trebala bi podstaći državu da obilato zbrine svakog pripadnika ljudske rase."

Pa ipak, taj ideal „prosvećenog lečenja" je prilično nisko pao tokom sledećih stotinak godina. Prenatrpane ludnice su postale noćna mora u kojima su bolesnici bili trajno skladišteni, izloženi elektrošokovima ili lobotomiji. Institucije su zvali „zmijska legla" po filmu iz 1948. koji se bavio užasnim iskustvom jedne žene u duševnoj bolnici. Početkom šezdesetih, nove reforme su zahtevale da se isprazne ova utočišta za koje su se nekada borili Kirkbrajd i Diks. Argumentacija je bila prilično jasna – držati ljude u ludnici je skupo i okrutno, plus nepotrebno zahvaljujući novim lekovima kao što je torazin, koji smiruje psihotične pacijente i daje im šansu da vode relativno normalan život.

Tako je počeo proces poznat kao „deinstitucionalizacija" u kom su pacijenti masovno otpuštani iz duševnih bolnica. Ovo se pokazalo u izvesnoj meri veoma uspešno; hiljade bolesnih ljudi pošteđene su ove surove sredine. Danas većina bolesnika živi sasvim normalno i nema potrebe za hospitalizacijom. Ali mnogi stručnjaci tvrde da se otišlo predaleko i prebrzo, da institucije koje su trebale da zamene zmijska legla nisu ni osnovane. Zato novi talas reformista smatra da je vreme za povratak ludnica.

Danas su problemi sa američkim sistemom zdravstvene brige o mentalno obolelima očigledni ako se zakorači u bilo koji zatvor, kao što je Dorotea Diks uradila pre 174 godina, ili ako se prođe ulicom u kojoj se skupljaju beskućnici. U Njujorku, stražari tuku duševne bolesnike u Rajkersu da bi sprečili nasilje. U državi Vašington, zatvorski psiholog je za Seattle Times 2013. izjavio da je 20-30% svih zatvorenika mentalno poremećeno. U Alabami i Minesoti, skresani budžet onemogućio je pružanje psihijatrijskih usluga. Širom zemlje problemi su isti: ne pruža se dovoljno brige duševno obolelima koji nisu sposobni da se staraju o sebi, pa oni obično završe ne ulici. USA Today je 2014. objavio procenu Federalnog odseka za urbani razvoj po kojoj od 610,000 beskućnika u Americi čak 124,000 pati od nekog mentalnog poremećaja.

VICE News je nedavno objavio video reportažu o „najvećoj američkoj službi za staranje o mentalno obolelima", Kuk Kaunti zatvoru u Čikagu, gde nekih 30% od ukupno 9,000 zatvorenika pati od duševnih oboljenja. Ovu koncentraciju bolesnika u zatvoru izazvala su smanjenja gradskog i državnog finansiranja zdravstvenih ustanova. Zbog toga, kako šerif Tom Dart kaže za VICE News, mnogi od njih osciliraju između ulice i zatvora, nesposobni da se brinu o sebi, nestaju u sve širim sistemskim pukotinama. Snimak prikazuje mladića koji pati od bipolarnog poremećaja sklupčanog u ćeliji posle posete savetnika koji ga je svrstao u potencijalno suicidne. Njemu se kakva-takva pomoć bar pruža, ali teško je zamisliti zašto mu je mesto iza rešetaka.

„Bogami, ne mogu da shvatim kako jedno razumno društvo može da odluči da je ovo pravi način da se postupa sa ljudima," kaže Dart u razgovoru sa reporterom VICE News, Denijem Goldom.

Konkretna odluka o tome da duševne bolesnike treba lečiti u zatvoru nikad nije doneta. Kao i ostale dugotrajne društvene promene koje iz istorijske perspektive deluju štetno, deinstitucionalizacija je bila plod postepenih odluka donetih na različitim nivoima vlasti tokom određenog vremenskog perioda – dobri ili bar dobronamerni izbori doveli su u totalu do katastrofe.

Kapacitet duševnih bolnica u Americi dostigao je maksimum od 558,000 pacijenata još 1955.; od tada, niz poteza postepeno je spustio ovaj broj pacijenata na današnjih 45,000. Jedan od najvažnijih poteza je bila uredba o lokalnom mentalnom zdravlju iz 1963., koja je obećala psihijatrijske kliničke centreu čak 1,500 malih društvenih sredina – a oni nikad nisu bili izgrađeni.

„Kompletne finansije za taj program nikad nisu bile odobrene ni na federalnom ni na državnom nivou," kaže za VICE Pol Eplbaum, profesor psihijatrije na univerzitetu Kolumbija i stari kritičar deinstitucionalizacije. „Od tada je započeto nekoliko manjih programa, ali nikad u dovoljnoj meri da zadovolji stvarne potrebe."

Još jedan problem po njemu predstavlja činjenica da „Zastupnici deinstitucionalizacije dozvoljavaju da im ideologija nadvlada zdrav razum. Od stava da mnogim duševnim bolesnicima nije potrebna dugotrajna zdravstvena nega – što je sasvim tačno – stigli su do stava da praktično nikom nije potrebna dugotrajna zdravstvena nega."

Tokom godina, mnogi psihijatri bili su zabrinuti da nije deinstitucionalizacija ide predaleko i prebrzo. Još 1974., Američka psihijatrijska asocijacija izdala zauzela je kritički stav prema otpuštanju pacijenata „bez adekvatnog plana, što dovodi do neadekvatnih i nehumanih životnih uslova." Godine 1981., uvodnik NYT osudio je deinstitucionalizaciju, tvrdeći da je u pitanju „okrutna, ponižavajuća, nazadna reforma", jer pacijentima nije obezbeđena potrebna podrška van institucija. Iako je pitanje mentalno obolelih beskućnika postalo prisutno u medijima tokom osamdesetih, Reganova administracija nije se njime pozabavila – prebacili su odgovornost za finansiranje i vođenje lokalnih psihijatrijskih kliničkih centara na pojedinačne države.

Neki se ne slažu sa ovim širokim narativom po kom je deinstitucionalizacija direktno naterala duševno obolele da završe na ulici ili u zatvoru. Mark Salcer, psiholog i predsedavajući Odseka za rehabilizaciju pri univerzitetu Templ, kaže za VICE da procenat mentalnih bolesnika u zatvorima nije porastao do osamdesetih godina, više decenija posle uvođenja deinstitucionalizacije. Problem je, kaže on, izazvao rat protiv droga zbog kog policija daleko češće hapsi zavisnike i siromahe, a duševni bolesnici su statistički gledano često siromašni ili zavisni od droga.

„Policija hapsi svakoga ko radi određene stvari," kaže Salcer. „Ne ciljaju samo duševno obolele."

Probleme teških duševnih bolesnika pogoršala je finansijska kriza zbog koje su mnoge države otišle duboko u deficit, i na to odgovorile drakonskim merama štednje koje su odrazile na budžet bolnica. Neki stručnjaci misle da takvi rezovi ni ne donose uštedu, jer više košta zbrinuti duševne bolesnike u hitnoj pomoći ili u zatvoru, ali nažalost, nije bilo političke volje da se podrže programi koji bi mogli da im zaista pomognu.

„Duševni bolesnici su gotovo obespravljeni, ako ne računamo neke sjajne grupe za podršku – one su sve što im preostaje," kaže šerif Tom Dart za VICE News.

Prošlog januara, članak u Žurnalu američkih medicinskih udruženja nosio je naslov „Vratimo ludnice". Dominik Sisti, bioetičar sa Univerziteta Pensilvanije, i njegovi koautori tvrde da je vreme da se sprovedu reforme nalik na one koje je Dorotea Diks predlagala: Umesto da se teško mentalno oboleli siromasi leče u zatvorima, trebalo bi osnovati nove bolnice u kojima bi boravio onaj mali broj pacijenata kom je institucionalizacija neophodna. „Originalno se reč azil koristila umesto ludnice – bezbedno mesto, skrovište koje može da pruži dugotrajnu negu za duševno obolele", navode autori. „Vreme je da ove azile ponovo sagradimo."

Ovo bi bile najmodernije institucije u kojima radi vrhunski obučeno osoblje, rekao je Sisti za VICE – ne lobotomije, ne zmijska legla. Podsetio je da korišćenje termina azil potiče od kvejkerskih ideala, koje opisuje kao „tretman mentalno obolelih osoba kao ljudskih bića sa osnovnim dostojanstvom, pružanje utočišta i vremena koje im je potrebno da dovedu svoj život u red."

Članak je započeo niz kontroverzi u sferi psihijatrije. Psychology Today i New York Times objavili su kolumne koje podržavaju ideju formiranja institucija nalik azilu; usledila su pisma čitalaca u kojima je izražena sumnja u sposobnost osiromašenih lokalnih vlasti da sagrade duševne bolnice imune na probleme od kojih postojeće institucije već pate. _________________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac pozHIVtivan

_________________________________________________________________________

„Ko god zna istoriju nekadašnjih duševnih bolnica i razume njihovo funkcionisanje, razumeće da je originalno zacrtana svrha tih 'azila' prosto nedostižna," pisao je Mark Salcer u odgovoru objavljenom onlajn. „Nikad nisu u pitanju bila mirna skrovita lečilišta, i nikad neće biti."

Čak i ako je jasno da su potrebne nove duševne bolnice, teško je reći koliko bi trebalo da ih bude i, još važnije, od kog novca bi se mogle sagraditi. Ako se gleda šira slika, nedostatak finansijske podrške svugde nanosi štetu kvalitetu psihijatrijskih usluga.

„Možda je najpotrebnija jasna vizija," kaže Pol Eplbaum. „Sveobuhvatni plan integrisanog psihijatrijskog sistema podržanog kako na državnom tako i na federalnom nivou, koji bi se postepeno formirao."

Na šta bi ličio jedan takav sistem? Možda bi policajci bili obučeni da se ophode prema duševnim bolesnicima, što je San Antonio uspešno sproveo u delo. Možda bi se otvorili centri za prihvat u koje bi se duševno oboleli slali umesto da se skladište u zatvorima, a upravo to su zakonodavci u Minesoti nedavno predložili. Skoro sigurno bi sadržao mere za pomoć obolelima da razviju društvene veze sa svojom okolinom. Salcer, na primer, smatra da država mora da usvoji holistički model brige o mentalnom zdravlju, koji bi omogućio bolesnicima da savladaju probleme siromaštva, izolacije, i nezaposlenosti.

„Ako je mnogo ljudi bez posla i ne pruža im se nikakva pomoć, tu se propušta dobra prilika za terapiju," kaže Salcer. „Ne mogu se stvari svesti samo na lekove, ili samo na socijalnu pomoć, ili samo na bolnice."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu