Imunitet krda je strategija borbe protiv epidemije države u kojoj živim. Evo kako to izgleda

Švedska je jedna od svega par zemalja na svetu koje su usvojile politiku imuniteta krda . U njoj nije na snazi izolacija zbog ograničavanja širenja koronavirusa , iako je usvojila blaže mere, kao što je socijalno distanciranje. Švedska novinarka Kaisa Ederid nam priča kako trenutno ide život.

Zbunjujuće je živeti u Švedskoj. Znam da je u toku pandemija. Znam da je ozbiljna. Ali ne mogu da tačno da shvatim koliko. Radim u radio stanici javnog servisa u Stokholmu. Većina mojih kolega, uključujući i mene, svaki dan ide na posao, i svi održavamo socijalnu distancu, koliko god je to moguće. Jedna od najvećih informativnih redakcija u Švedskoj emituje program iz naše zgrade. Ali koliko god da slušam o karantinima, izolacijama, riziku od ekonomske depresije i ograničenjima slobode u drugim zemljama – ja kao da to ne shvatam. Moj život je isuviše normalan. A ipak, u isti mah, i nije.

Živim zajedno sa dečkom i dvoje dece. Kada imaš malu decu i posao sa punim radnim vremenom, ne ostaje ti previše vremena za razmišljanje. Ali svoju mamu nisam videla dva meseca. Ona je u svojim sedamdesetim godinama, i ima istorijat respiratornih problema. Trenutna švedska strategija je da učini sve za ljude kao što je ona.

Većina restrikcija u Švedskoj su preporuke: perite ruke, ne idite na žurke, ne putujte i održavajte distancu. Ograničite kontakte s drugim ljudima – naročito ako ste neko kome preti veći rizik od koronavirusa, kao što je moja mama. Osim više preporuka koje su običan zdrav razum, trenutno su na snazi četiri pravila koja je donela vlada: nema javnih okupljanja sa više od 50 ljudi; nema poseta domovima za stare; nema putovanja u Dansku (granice su zatvorene), a barovi i restorani moraju da se postaraju za to da nemaju gužve – gosti moraju da budu posluženi dok sede za stolom.

Pošto sam zdrava, ne plašim se da ću se razboleti. Većina mojih prijatelja i članova porodice misle da Švedska postupa ispravno (Bože, zaista se nadam da imunitet krda funkcioniše.). Mi se šalimo na tu temu, jer je to jedini način da se nosimo sa ovom situacijom.

Većina mojih prijatelja sada radi od kuće. Svako sa i najmanjim simptomom prehlade mora da ostane kod kuće. Kijati i kašljati je postao tabu – pre dva meseca, mogla sam slobodno da se pojavim na poslu blago prehlađena (znam). Rečeno nam je da držimo distancu. I dalje nam je dozvoljeno da radimo skoro sve što želimo, osim da idemo u klabing, na žurke i proslave – u suštini, sve ono što je zabavno raditi zajedno s prijateljima – i da viđamo roditelje i babe i dede.

Iako ja i dalje idem na posao, moj život je drugačiji. Izbegavam gradski prevoz. Distanciram se od ljudi na ulici i u supermarketima. Moja deca idu u obdanište, ali odlučili smo da ih ne puštamo da odlaze u posetu drugoj deci. Možda smo paranoični, a možda i ne.

Nedostaju mi večere s prijateljima. Nedostaje mi mama. Mislim da sam dobro, ali kao da sam stalno pomalo tužna i zabrinuta, tu i tamo. Znam da imamo slobode koje drugi nemaju, ali teško je biti objektivan.

Od februara nisam bila u noćnom klubu. Kada sam par puta tokom protekla dva meseca bila u baru, osećala sam se kao da sam na nelegalnom rejvu. Da, to nam je dozvoljeno, ali da li je bezbedno? Većina ljudi misli da nije opasno biti napolju, dokle god održavamo distancu. Kolika distanca je u pitanju, to zavisi od toga koga pitate.

Postoji generalni osećaj poverenja između švedske države i javnosti. Možda ovo funkcioniše zato što Šveđani ionako vole da održavaju socijalnu distancu. Mislim da je sjajno imati valjan izgovor da ne grliš ljude.

Jedna moja prijateljica je doktorka u jednoj bolnici u Stokholmu u kojoj je uvek gužva. Pre par nedelja, rekla mi je da ima znakova da dolazi katastrofa. Nije bilo dovoljno soba na odeljenju za intenzivnu negu. Medicinsko osoblje je ozbiljno poboljevalo. Još jedan prijatelj je sedam nedelja bio sam kod kuće u karantinu, jer je imao poteškoća sa disanjem. To sve ovo čini stvarnim.

Ali prošle nedelje, Stokholm je doživeo dva najtoplija dana od početka godine. Ja na posao idem biciklom, i grad je bio pun ljudi. Bila je gužva u traci za bicikliste. Bašte restorana su bile pune. Sada svakog dana sve više i više ljudi izlazi na ulice i muva se. Kao rezultat toga, nekoliko barova je zatvoreno zbog nepridržavanja pravila. Služili su ljude koji stoje, i previše ljudi je stajalo isuviše blizu. Što se leto više bliži, izgleda kao da manje brinemo zbog virusa.

Iako su neki moji prijatelji sami sebe stavili u karantin (svojevoljno ili ne), drugi prave male kućne žurke i zajedno odlaze u vikendice – uprkos preporukama vlade da stanovnici regiona prestonice, koji je najpogođeniji koronavirusom, izbegavaju nepotrebna putovanja.

Kada je vlada 29. marta ograničila javna okupljanja na 50 ljudi, ja sam pomislila da je samo pitanje dana kada će nam uvesti izolaciju. Ali od tada je prošlo već mesec dana, i izgleda da idemo u drugačijem pravcu. Iako nismo bili blizu ičega sličnog potpunoj izolaciji, deluje kao da je ljudima svega dosta: „Leto samo što nije stiglo! Hajde da nastavimo sa svojim životima“.

Izolacija nama u Švedskoj deluje daleko. Verovatno bismo izdržali par nedelja, ako bi nam to neko naredio. Druge zemlje su uvele kazne da bi se postarale za to da ljudi ostanu kod kuće; Švedska traži od ljudi da veruju svom zdravom razumu. Ali šta se događa kada je situacija sve samo ne uobičajena? Garantovano se osetiš pomalo izgubljeno. Ja jesam zabirnuta, ali samo zbog toga što nisam zabrinuta dovoljno.

@caisasoze

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.