Kratak istorijat uvrnutih sranja koja su se ljudima zaglavljivala u ušima
Ilustracija: Hiller Goodspeed.
eseji

Kratak istorijat uvrnutih sranja koja su se ljudima zaglavljivala u ušima

Najgora. Gugl pretraga. Ikada.

Zvuk ima misterioznu sposobnost da uđe u našu podsvest dok spavamo, i pravi besprekorne digresije u realnom vremenu sna. Kao što često to činim, jednom sam sanjao kako vozim skejt. Skoro 20 godina na dasci je dovelo do toga da je skejt ušao u sve pore mog života. U ovom snu sam padao. Iskakao. Jeo govna, ali se sjajno provodio. Telo mi je bilo fluidna stvar koja se obmotavala oko gelendera na koje nisam uspevao da se popnem. Mogao sam da skočim niz 20 stepenika. Da kao krpena lutka tresnem o zemlju, a onda se kao novija verzija Terminatora ponovo sastavim. Posle jedne posebno mučne rekonstrukcije, začuo sam grebanje. Kao da pas grebe po vratima. Isprva lagano, ali zatim mahnito. Poticalo je iz mog skejtborda, tragovi kandži su se urezivali u njegovu ploču od javora , dok je lelujao po zemlji, rastrzani zvuci su bili sve jači i dublji, sve dok nisam mogao da ih osetim – izleteo sam iz kreveta, nazad u svest. Nešto je grebalo mene.

Reklame

Pokušavao sam da ugasim požar u mozgu, udarao sam se po glavi dok sam trčao u kupatilo. Šta god da je bilo u pitanju, bilo je na meni, u meni. Čistio sam uši štapićima, ispirao uvo vodom iz česme. Trenutna histerija u kojoj sam se probudio je činila da mi pokreti budu ubrzani, svaka odluka je bila od presudnog značaja. Kada sam se konačno opustio, i kada sam se najbolje što sam umeo uverio da je to što me je grebalo otišlo, ili nadam se, nikada nije ni postojalo, vratio sam se na spavanje. Sat na stočiću je pokazivao gluvih 5 ujutru.

U 7 ujutru mi se oglasio alarm. Podigao sam glavu sa jastuka i video kako pada. Njeno srebrno, vretenasto telo izletelo je iz mog uveta kao da je doseglo kraj nekog veoma suvog i strmog tobogana. Tresnuo sam srebrnu ribicu sa kreveta na pod, dok smo oboje u trenutku bili šokirani, pokušavajući da shvatimo smisao onoga što nam se dogodilo. Sa noćnog stočića sam zgrabio Tatu sveštenika Patriše Lokvud i smrvio bubu, koji je eksplodirao u pepeljastu mrlju na Boston Gloubu na podu.

Ovo živo stvorenje je provelo bar dva i po sata u mojoj glavi. Vrtelo mi se u glavi. Za to vreme je tamo unutra moglo da napravi svakakvu štetu.

Da položi jaja, da se ispiša i mokraćom ispiše svoje ime u mom cerumenu, da sastavi fašistički manifest u rekordnom roku, koristeći sve svoje udove.

Ponovo sam otišao da isperem uvo. Grebao sam ušni kanal štapićima sve dok nije počelo stvarno da me boli – ispitujući svaki štapić tražeći jajašca srebrne ribice, kako god da izgledaju. „Čuo sam da se to događa, ali nikada to nisam video“, kasnije mi je rekao lekar u dispanzeru, nakon što je potvrdio da nisam nosilac nikakvih larvi. Onda mi je rekao da sledeći put ispiram uši razređenim uljem origana da bih je isterao – sledeći put? Zabrinut, na Guglu sam ispitao koliko često ljudi nalaze bube u svojim ušima. U svom stanju na ivici panike, našao sam članak na SELF-u, u kome je citiran dr Bendžamin Mekgru, vanredni profesor Univerziteta Alabame u Birmingemu, sa odeljenja za otorinolaringologiju, i koji kaže da „To na našoj klinici viđamo četiri do pet puta godišnje“. Što u tom trenutku stvarno nisam morao da pročitam. Ostatak pretrage je rezultirao u potpunom, prokletom horor šou. U linku za linkom su se nizale buba-švabe od 4 santimetra, stonoge, buba-zlate i druga žustra stvorenja koja kampuju u telesnim otvorima iznenađenog sveta.

Reklame

2012. godine, kod jedne žene od 92 godina, koja je živela u staračkom domu sa teškim slučajem Alchajmerove bolesti, otkriveno je 57 crva koji su mileli unutar njenog ušnog kanala, koji je bio proširen usled jedne ranije operacije i koji im je pružao udoban dom.

„To je slika koju nikada neću moći da izbacim iz glave“, rekla je njena ćerka za Si-Bi-Es Čikago, sećajući se kako je „Vrištala dok su joj vadili crve iz uha“.

Kako sam nastavio sa pretragom, nailazio na video snimke i slike, jedva da sam mogao da gledam, a da ne ustuknem, i postalo mi je jasno da je većina ovih iskustava, kada ljudske uši postaju nevoljno utočište za nogata mala bića, toliko jeziva da gotovo da izgleda kao plod bolesnog uma – nadrealno, košmarno. Većina slučajeva se odvijala dok čovek spava. Jedna lokalna televizija iz Denvera prenela je užasnu priču o dvanaestogodišnjem Vejdu Šoltiju, kome se moljac ušunjao u uvo dok je spavao. On i njegovi roditelji nisu uspeli da ga izvade.

„Bio sam u bolovima. Toliko mnogo me je bolelo“, rekao je ovaj dečak. „Svaki put kada bi se pomerio, udario bi mi u bubnu opnu“.

Odveli su ga u urgentni centar, gde mu ga je lekar pincetom izvadio iz uva, živog. Počeo je da beži i da „leti unaokolo“ po sobi, mašući svojim krilcima nalik resama na tepihu, u znak protesta.

Nijedno od mojih otkrića nije raspršilo brigu da će mi uvo postati tajm-šer apartman za druge insekte. Nekoliko priča koje sam otkrio delovale su mi kao najmračnije verzije Ezopovih basni. Roditelji jedne šesnaestomesečne bebe u Kini su otkrili da je maslačak pustio koren u uhu njihovog deteta, izveštava Hafington Post. Potpuno izrastao, ispunio je bebin ušni kanal i morao je da bude uklonjen hirurškim putem – tu se negde krije lekcija – verovatno o klimatskim promenama.

Reklame

Jedan mali dečak iz Londona je godinama tvrdio da mu je Zubić Vila u uvo stavila mlečni zub koj mu je ispao. Odveli su ga kod specijaliste, ali niko nije verovao u to, izveštava Ci-Bi-Es Njuz. Na kraju, nakon što mu je dijagnostikovano stanje koje se zove "mucopurulent rhinorrhea“, kada gusta sluz neprekidno curi iz nosa, lekari su ga poslali na skener i slučajno ga našli – zub.

Zatim, tu je i dijamant. Fotografija koju sam našao u nekom starom medicinskom časopisu pokazuje svetlucavi, brušeni dijamant, veličine nokta malog prsta na nozi, zaglavljenog duboko u nečijem uhu. Nije bilo objašnjenja kako je dospeo tamo, ostavljajući me da nagađanjem popunim praznine u kontekstu:

Kradljivac dijamanata koji je sakrio plen?

Zabavna, „otkačena“ prosidba koja je krenula po zlu?

Nepreporučljivo čišćenje ušnog kanala?

Bilo je čudno videti nešto što se obično smatra za simbol lepote i statusa nabijeno u vlažnu, mesnatu rupu. Veoma je verovatno da to nije bila planirana destinacija za njega, ali završio je tamo s nekim ciljem, koliko god pogrešno procenjenim u tom trenutku. To me je navelo da razmislim o ostalim ušnim uljezima, i o tome šta ih navodi da dolete, dopuze, ili izrastu tamo gde su se zatekli.

U svim člancima kojima sam plašio samog sebe opisani su kao neprijatelji, agresori i odstupanje od ljudskih normi bezbednosti. Ali seme maslačka je samo ispunjavalo svoju svrhu, ničući gde god može. Muva koja je sletela u staričino uvo je samo tražila bezbedno, mračno mesto da položi jaja – kao i srebrna ribica koja je dopuzala u moje.

Dalje istraživanje je otkrilo da je boravak srebrne ribice u mom uvetu verovatno bio kraj zamršenog rituala parenja u tri čina. To počinje tako što sićušni ljubavnici stoje licima okrenutim jedno ka drugom, trljaju se svojim antenicama, polako se povlače i vraćaju da se ponovo dodiruju antenama – to im je predigra. Onda ženka juri mužjaka po slivniku, tavanu, ili gde god da su se zatekli, u napaljenoj seksi igri mačke i miša. Sve to pre nego što ponovo stanu jedno naspram drugog, i upijaju prizor svog partnera. Romantično divljenje. On se trlja repom o njeno telo i polaže kapsulu sa semenom koju ona onda ubacuje u sebe i oplođuje jajašca. Prelepo. Odvratno. Sumnjam da sam joj bio prvi izbor, ali u retrospektivi, pomalo mi laska što je, posle sve te silne ceremonije, za uzgajalište izabrala baš mene. Neka joj je laka zemlja.

Par dana posle toga sam sanjao srebrnu ribicu. Uništavala mi je san. Probudio bih se u poznatom stanju šoka, trljao glavu, pokušavajući da isteram kakvog god to duha da imam u glavi. Nakon što sam čitao o njima, stekao bolje razumevanje treperavih insekata, i stavio unaokolo nešto kedrove kore da bi ih terao, ti snovi su na kraju prestali.

Kada sada vidim srebrnu ribicu, povremeno, dok sam u kadi, ili je ugledam kako gamiže po podu, i dalje je smrvim. Palcem i kažiprstom prekrivenima ubrusom, samo je zgnječim. Međutim, sada shvatam da nije ona kriva. Da, to što dozvoljava da je vidim, da bude u mojoj blizini i da mi uđe u uvo je loša odluka s njene strane – ali znam da nije maliciozna. Jednostavno sam joj se našao na putu.