Kada je Miroslav Đukić otišao iz Partizana, ostavio je za sobom jednu vrstu pustoši. Ekipa je bila fudbalski nepovezana - igrači se "ne nalaze" po terenu, u odbrani su "gluvi telefoni", a golovi su po pravilu više blic-momenti inspiracije nego plodovi izrađenih akcija.Međutim, to nije bila najgora "tekovina" Đukinog jednogodišnjeg mandata, već činjenica da je tim upao u letargiju iz koje ga je samo smena mogla izvaditi. Sve do odlaska "dripca iz jebenog Štitara", Partizan je izgledao kao da tek ušao u pripreme - tromo, nezainteresovano i nevoljno, što je samo pojačavalo fudbalske nedostatke koji postoje pa postoje. A ako treba birati, uvek je bolje imati ornu ali nemuštu ekipu, nego suprotno.
Reklame
Zoran "Bata" Mirković nije Luj van Hal, ali je u kratkom vremenskom roku uspeo da "razbudi" Partizanove igrače i barem ih natera da znojem zarade svoje plate. Može se reći da je ekipa imala sreće sa Nordšelandom, no može se i reći da "sreća prati hrabre" te da je prolaz tu bio sasvim zaslužen. Protiv Bešiktaša, Partizan i jeste, i nije imao sreće - 1-1 je nekako rezultat po meri, mada ostaje žal za tim jeftino primljenim golom u sekundima posle vođstva.Da se razumemo, Partizan i dalje izgleda relativno raštimovano. Vezni red se još uvek upoznaje, kretnje napadača su polu-uvežbane što rezultuje određenim brojem ofsajda, ali ono bitno je da se sada grize i bije, i da protivniku više i nije previše svejedno. Agresivnost i direktnost u pristupu donela je Partizanu i vođstvo u 14. minutu, i to u klasičnom engleskom "route 1" maniru iz udžbenika Grejema Tejlora. Stojković je ispucao, Zakarić je primio posle jednog pasa, centrirao i Rikardo Gomeš je glavom pogodio za 1-0.
Slavlje kao da je opustilo crno-bele, pa je gol za izjednačenje pao već u sledećem napadu. Rikardo Kvarežma je dobio nerealno prostora, imao svo vreme sveta da centrira, a u kaznenom prostoru Partizana Aslan najbolje reaguje i postavlja, ispostaviće se, i konačni rezultat.Do kraja poluvremena, pa ni utakmice, nije bilo previše uzbuđenja. Bešiktaš, oslabljen neigranjem Džermejna Lensa, Rajana Babela i Alvara Negreda (sva trojica su upitni glede ostanka na Bosforu zbog navodno tesnih finansija), je bio zadovoljan remijem. Partizan, pak, nije, ali je malo svoje agresije uspeo da iskanališe u konkretne prilike. Pozitivan pristup urodio je kontrolom igre na sredini i velikim brojem kornera, što je bilo ohrabrujuće ali ne i dovoljno za pobedu.
Reklame
Interesantno je bilo i videti koliko Partizan bolje deluje u napadu bez Sejdube Sume na terenu. "Rekorder" iz Gvineje će, ukoliko želi da ostane u ekipi i igra neku ulogu, morati da se uklopi u nove taktičke vizije, one u kojime njegovo zamaranje lopte sigurno nije jedna od glavnih stavki. Umesto njega osveženje je bio donedavni igrač Željezničara Goran Zakarić, koji je, uprkos nešto slabijoj fizičkoj spremi, odigrao dobar meč i bio pretnja pri skoro svakom kontaktu sa loptom.Sa druge stane, odbrana će brzo morati da nađe zajednički jezik i nauči da igra timski ili će problemi opstati, ne samo u Evropi već i u domaćim takmičenjima. Mark Valijente je i u prethodnim kolima delovao kao slaba karika, a protiv Bešiktaša je takođe ispao nekoliko puta, doduše bez posledica gorih od rumenila u obrazima. Turci su povremeno delovali kao neko ko bi, kad bi jače zapeo, bez većih problema i stigao do još nekog gola, ali o tome ćemo znati više tek posle revanša na "Vodafon Parku".Primljen gol kod kuće nije neki kapital koji se nosi na gostovanja, i to stoji. Kada doduše presaberemo situaciju u kojoj se Partizan nalazi - nedefinisan prelazni rok, razlaz sa trenerom i užasan start u prvenstvu - ne može se reći ni da je ovo neki katastrofalan rezultat. Partizanove šanse u revanšu nisu enormne, ali nisu ni nepostojeće. Dobar prvi korak ka realizaciji istih biće ponovljena agresija i maksimalno zalaganje, a za dalje će već i nešto kvaliteta morati da ispliva na površinu.