Priča o tunelu spasa i nade u ratnom Sarajevu

U odnosu na vršnjake u Bosni i Hercegovini, ja sam privilegovan. Odrastajući kilometrima daleko od Sarajeva, o pojmu rata učio sam prvo kroz igru, a potom u školi. O ratu u Jugoslaviji najmanje sam mogao čuti na časovima, a najviše na slavama, po kafanama i na ulici.

Za decu Sarajeva početkom devedesetih rat je bio u dvorištu, a zvuk eksplozije 320 granata, koliko je dnevno u proseku pogađalo glavni grad Bosne i Hercegovine, bila je svakodnevnica koju smo mi godinama kasnije pokušavali nespretno da imitiramo ustima jureći se po kraju. Kada danas čujem da je krajem jula 1993. godine, prema podacima UNPROFOR-a, izbrojano 3,777 granata za jedan dan, nisam u stanju da zamislim tih više od tri i po godina života pod najdužom vojnom ospadom grada u modernoj istoriji Evrope.

Svedoci tog vremena kažu da je izgledalo kao da svakog dana čekaš svoj red za metak ili granatu. U Srbiji je takođe bilo redova, kojih se sećam mahom kroz arhivske snimke, ali ništa nije bilo nalik životu u Sarajevu između 1991. i 1995. godine. Obruč oko Sarajeva nazivao se "linijom smrti" i tu je, na okolnim brdima, raspoređeno gotovo sve od raspoloživih resursa ondašnje Jugoslovenske narodne armije. Iz više od pet stotina topova, tenkova i haubica svakodnevno je pucano na grad u kome su i za njega stradali civili i vojnici svih nacionalnosti Bosne i Hercegovine.

Hiljade je priča ispričano o opsadi Sarajeva. Ali malo njih je precizno prenetih stizalo do nas, klinaca rođenih baš u to vreme. Sada, dok stojim ispred kuće u naselju Butmir u kome je smešten muzej sećanja na ratni tunel u Sarajevu, razmišljam kako je moguće da nisam čuo jednu od najneverovatnijih priča ratnog Sarajeva. Nisam jedini, pre dolaska sam pitao i prijatelje - retko ko je znao nešto o tome. Naše poznavanje ratnih prilika devedesetih više se svodi na politiku, etiketiranje i premeravanje počinjenih zločina, a najmanje ljudi i sudbina koji su u tom trenutku bili najdalje upravo od toga, a najbliže borbi za golo preživljavanje.

- Kada govorimo o ubijenim ljudima, 11,541 žrtva je u Sarajevu bila u obruču ovde. Oko 56 hiljada ranjeno. Šta je to značilo? Ako imate sreće da vas pogode tokom dnevne svetlosti, mogu vas operisati i vi ćete biti zbrinuti u bolnici. A ako imate nesreće da vas pogodi navečer, onda čekate jutro. Moj najbolji prijatelj, koji je pogođen snajperom dok smo bili u istom kombiju, ostao je bez noge jer ga nisu mogli operisati do jutra – počinje priču Harun Hodžić, jedan od pipradnika tadašnje elitne jedinice Armije BiH "Crni Labudovi", a danas jedan od vodiča u muzeju posvećenom ratnom tunelu.

Harun deluje kao čovek koji je načisto sa onim što je proživeo tokom rata. Tada je imao dvadeset dve godine. Kaže da je i on imao želju da putuje po svetu i zabavlja se, ali da je, nažalost, morao da uzme pušku i "brani ono što se odbraniti moglo". Odlučan je, poput mnogih. Ali je smiren kada o tome govori, kao retko ko.

- Meni je snajper probio ruku. Ovdje je bila operacija krvnih sudova, ulazna, izlazna i tri konca na leđa, šiveni bez anestezije, naživo. To se radi trećeg dana, kada se zatvara rana, jer nije bilo drugog načina da u bolnici budete tretirani – priča Harun.

Osim što je sve proživeo, za sebe kaže da je i neka vrsta eksponata u muzeju, jer je njegova priča vezana i za Sarajevo, i za pistu i pretrčavanje, ali i za sam tunel. Harun se priseća da se obruč oko Sarajeva tih dana sve više stezao. Sve što je imalo kakvu simboličku vrednost prema gradu bilo je uništeno – Vijećnica, sa više od dva i po miliona knjiga i dokumenata u arhivi, izgorela je skoro do temelja, gađana je zgrada Parlamenta, Predsedništva. Sportske dvorane, bob staza i žičara napravljene za Olimpijske igre 1984 uništene su zajedno sa Olimpijskim muzejem i svim uspomenama na dane kada je Sarajevo nazvano "grad sa dušom".

Polovinom juna 1992. godine, mirovne snage Ujedinjenih nacija, UNPROFOR, preuzimaju kontrolu nad aerodromom od snaga JNA. Za Sarajlije i armiju to je bilo od velikog značaja, jer od tada više nije bilo problema sa dostavom humanitarne pomoći – od hrane, do lekova. Međutim, u sporazumu potpisanom sa srpskim snaga zahtevano je da se aerodrom koristi samo za potrebe UN-a. A to je ono što niko nije mogao da garantuje, s obizrom na to da je aerodromska pista, kao veza između opsednute i slobodne teritorije, bila od velikog strateškog značaja za Sarajevo.

Jedini način da se obezbedi veza sa porodicama, donese hrana ili municija neophodna za odbranu grada, bio je pretrčavanje aerodromske piste, dok sa jedne strane prete neprijateljski snajperi oko aerodroma, a sa druge reflektori UNPROFOR-a koji su se često palili i tako olakšavali posao snajperistima. Više od sedamsto ljudi je stradalo pokušavajući da sa Dobrinje pretrči nekoliko stotina metara do naselja Butmir.

-Ja sam pistu pretrčao više od pedeset puta. Prvi put sam izašao da nosimo lekova za Žepu. Kasnije sam boravio na Igmanu, i onda po povratku uzmem kafe, prijateji zovu na sjelo i hajmo da momcima i devojkama i gradu ponesemo ono čega tamo najmanje ima. U ranac i preko piste – priseća se Harun.

On kaže da su mnoge osnovne stvari za Sarajlije tada bile misaona imenica. Kilo mesa je u gradu koštalo 150 maraka, a u naselju Butmir, deset. Šećer ili čokolada su bili skoro pa nezamislivi. Harun kaže da se od jednolične hrane iz humanitarne pomoći moglo preživeti, ali tokom godina opsade, nije bilo psihološkog mira u kome bi se mogao najesti.

Prisećajući se prvog pretrčavanja, Harun kaže da su ga u naselju Butmir ugostili u kući njegovog kolege. Kada su mu za doručak poslužili dva tanjira – suvog mesa, mladog sira prekrivenog kajmakom, i pogačama – uštinuo se da proveri da li sanja. Bila je to misaona imenica, kaže Harun. Međutim, pravi izazov je ležao na putu do terotirije na kojoj su se ovakve namirnice još mogle naći.

- Vidite ovu žicu bodljikavu, bila je razvučena po nekoliko strukova i nismo nikako mogli da je pređemo, nego smo ili skidali jakne ili stare deke pa prebacivali preko da ih pregazimo. Nije se moglo drugačije proći. Podere sve živo. A oni (UNPROFOR) bi opet ujutru sve to maknuli i opet postavili žicu – priča Harun.

Gotovo svake večeri, skoro godinu dana od kako je UNPROFOR preuzeo aerodrom.

Deblokada grada bila je jedan od osnovnih ciljeva Armije BiH. Pokušavano je u više navrata i na različite načine. Međutim, brojčano i tehnički nadmoćnija druga strana je svaki takav pokušaj učinila nemogućim. Prilikom jedne takve zimske operacije Harun je tri dana i tri noći ostao na neprijateljskoj teritoriji. Skoro smrznutih nogu je morao da se vraća preko planina Trebević i minskih polja nazad u opkoljeni grad. Posle više takvih neupselih akcija, došlo se na ideju o prokopavanju tunela ispod aerodromske piste.

__________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Podeljeni gradovi: Sarajevo

__________________________________________________________________________________________________

Krajem 1992. godine Generalštab pokreće inicijativu za gradnju tunela – projekat komunikacije D-B (Dobrinja – Butmir), i po planu dva inženjera u gradu, u januaru 1993. godine pristupilo se iskopavanju sa strane Dobrinje. Kako su radovi u početku tekli sporo u tim uslovima, malo ko je verovao u uspeh ovog poduhvata. Posle dva meseca velikih problema i prekida radova, bosanski predsednik Alija Izetbegović daje punu podršku projektu, angažuju se vojnici iz svih sarajevskih brigada – mahom iskusni bivši građenivci.

Sa druge strane, iz naselja Butmir, takođe je bilo mnogo komplikacija. Nije bilo moguće uspostaviti telefosnku vezu, pa je pretrčavanje opet bilo jedini način komunikacije između dve strane. U kopanje su uključeni i pripadnici Civilne zaštite sa Ilidže i tako je, mesec dana kasnije, u kući porodice Kolar, počelo i kopanje sa druge strane. Ubrzo je ljudstvo dopunjeno rudarima iz srednje Bosne.

Radilo se u tri smene, 24 sata dnevno i radovi su ubrzani. Poseban problem bile su podzemne vode koja se oko aerodroma nalazila na visokom nivou. Količina vode je često ometala električnu energiju, pa se iz tunela iznosila ručno, u kanisterima. Uporedo sa kopanjem, postavljane su instalacije za osvetljenje pomoću malog agregata. Sa strane Dobrinje koristila se konstrukcija od gvožđa iz sarajevskih fabrika. Drvo je tada teško bilo naći u Sarajevu, pa su se vertikalni zidovi tunela oblagali metalnim limovima. Na drugoj strani Butmira je bilo obrnuto, konstrukcija je pravljena od drveta iz okolnih šuma sa planine Igman.

Tada je počelo i granatiranje izgradnje. Srpske snage su doznale za iskopavanje, pokušale da se požale snagama UN-a i nateraju ih da prekinu izgradnju, ali do toga nikada nije došlo.

- Šta je zapravo misija UN-a? Oni su imali više formalno posmatračku misiju i bili zaduženi za aerodrom unutar žice. To za prokopavanje tunela, nije ih bilo briga, šta će ići iznad, šta ispod, apsolutno ih nije bilo briga. Njihov mandat je bio da spreče pretrčavanje i oni su potpisali sa Srbima da bi napravljen bio taj plavi most, humanitarni most. Ostalo ih nije zanimalo – kaže Harun.

Dva čoveka, kopajući sa dve strane, uspela su i pored svih poteškoća da spoje ruke negde ispod sarajevskog aerodroma 30. jula 1993. godine. Iskopano je oko 2,800 kubnih metara zemlje. Tunel je bio dug oko 800 metara, širine oko metar, visine oko metar i po. Sarajevo je tog dana dobilo mali, ali siguran prolaz i vezu sa slobodnim teritorijama i ostatkom Bosne.

- Ja sam tada bio na Igmanu, noć pre prokopavanja tunela. Ušao sam preko piste, i uneo jedno pismo za predsednika Izetbegovića gde se tražila pomoć jedinica iz srednje Bosne. Kada sam pokušao da se vratim, rekli su mi "Večeras ne moraš preko piste, prokopan je tunel". I prva priznanica je bila ispisana na moje ime i prezime, ali, eto, nisam je sačuvao kao eksponat – priča nam Harun.

Za prolazak kroz tunel je i civilima i vojnicima bila potrebna dozvola vojske, koja se nije naplaćivala. Veza između dva kontrolna punkta uspostavljena je vojnim telefonom, a pošto je u pitanju vojni objekat, prolazak je kontrolisala vojna policija. U proseku je četiri hiljada ljudi dnevno prolazilo kroz tunel, svako nosivši po pedeset kilograma hrane u rancu. Kretanje se odvijalo u kolonama od po dvadeset do 1,000 ljudi. Za prolaz kroz tunel dug osamsto metara, nekada je bilo potrebno i po dva sata hoda kroz uzan i mokar prolaz.

Prenosila se hrana, lekovi, municija, naoružanje, cigarete, ranjenici, pa i nafta kroz cev koja je sprovedena kroz tunel, iz cisterne u Butmiru u cisternu u Dobrinju. U početku je sve prenošeno ručno, a kasnije je kroz prolaz postavljena pruga po kojoj su se mogla gurati kolica sa teretom od 200 do 300 kilograma. Roba se dovozila iz Hrvatske do Butmira odakle je kroz tunel stizala u Sarajevo. Najrizičnije je bilo prenositi municiju, jer je uvek postojala opasnost da jedna od granata pogodi metu i uništi i sam tunel. To se nikada nije dogodilo.

Na isti način, preko pruge, gurana su i kolica za ranjenike, ali i specijalna stolica za stare i onemoćale, kojom se često koristio i sam predsednik Alija Izetbegović.

- On je često prolazio kroz tunel, i vojnik jedan koji ga je gurao nije znao da gura Aliju, već je mislio da vodi nekog starca. Kako je bio pred sam kraj tunela, umorio se, podigao glavu da pogleda i pukao o gredu. Prvo što je uradio je da je opsovao Aliju i državu. Kada je Alija čuo, rekao mu: "Polako, sine. Boli li te?". Kada je ovaj video da je Alija tu, od straha mu se odmaknu kolica iz ruku – priseća se Harun sada kroz smeh.

Setio još jedne priče – Aliju bi posle tunela stavili u džip kojim bi on prešao takozvanu "liniju smrti", preko Igmana. Tamo ga je čekao helikopter, jedini kojim je Armija BiH tada raspolagala. Pilotirao ga je, ovde čuveni, Zeher Marić, za koga se priča da voli malo da popije.

- Alija jedno jutro treba da leti negde iznenada zbog pregovora. I kaže on Zehri: "Ajde što ne valja to piti kao musliman, ali kako ćeš pilotirati pijan?" A Zeher mu odgovara: "E moj predsedniče, da ti znaš koliko šrafova fali na ovom helikopteru, i ti bi pio." – smeje se Harun završivši poslednju priču za taj dan.

Ne znam da li je priča istinita ili izmišljena. Poznavajući Balkan i ovdašnji mentalitet, duboko verujem da bi mogla biti istinita, od reči do reči. Zapravo, biram da verujem da jeste, jer obe ove anegdote mnogo više govore o nesreći u kojoj su se Sarajlije zatekle tih godine nego sve što sam čuo ili pročitao do sada.

Još na VICE.com

Sarajevo: ožiljci stari 25 godina

Detinjstvo pod opsadom: odrastanje u Sarajevu tokom rata

Sarajevo: kako je umrla Jugoslavija u malom