Put u svet Bakfasta, pića od kog se najbrže uništiš

Oko tri ujutru, na pustoj ulici u predgrađu mesta u centralnoj Škotskoj, čovek je upravo eksirao flašu Bakfasta da bi je zatim povratio u vidu lepljive crvene bljuzge pred nogama. „Jebeš ovo, odmah izletelo, kao ništa", mumla on razočarano gledajući u praznu flašu novog državnog simbola pomahnitalog alkoholizma.

Osim ako ste iz tačno određenih delova UK ili Irske, verovatno ne znate šta je to Bakfast. U pitanju je ojačano tonično vino koje, iako ne previše jako sa 15 procenata, sadrži više kofeina po mililitru nego Red Bul, uz gomilu šećera i ostalih ukusnih hemikalija. Prave ga Benediktinci iz Devona i od toga iznenađujuće dobro zarađuju.

Bakfast je gusto piće nalik na sirup, ukus mu je nešto između soka od ribizle i sirupa protiv kašlja, ali konzumenta obori na prilično specifičan način. Meni se prilično sviđa, kao i nekim mojim zemljacima – obično marginalcima koji vise na ćošku i čekaju priliku da se sa nekim potuku. Takve na lokalu zovu „Ned". Ova ciljna grupa Bakfast obično zove „brlja domaćica", a u skladu sa tim je i urimovan nezvanični slogan: Buckfast: gets you fucked fast.

Popularnost popularnog Bakija među ne-baš-popularnim segmentom populacije nekima sugeriše vezu između ovog pića i kriminala, posebno nasilnog. Škotski političari manje-više redovno dižu dreku oko toga, ali pošto političari obično biraju lake mete kad treba oko nečega zapeniti, nameće se pitanje koliko su te optužbe opravdane. Da bismo to otkrili, obratili smo se Škotskoj policijskoj službi i u skladu sa Zakonom o dostupnosti informacija ih pitali koliko se često Bakfast pominje u izveštajima sa mesta zločina.

Nemoguće je uporediti rezultate za celu teritoriju Škotske jer sistem nije standardizovan od kako su regionalne snage reda i zakona ujedinjene u Škotsku policijsku službu početkom godine. Zato smo se fokusirali na takozvani „Bakijski trougao" – Ardri, Koutbridž, i Kumbernod (gde je ovo piće posebno popularno) uz šire područje Glazgova (gde su sve vrste pića i nasilja popularne). Ceo region je pokrivala Stratklajdska policija, pa smo kod njih mogli da saznamo koliko je u stvari Bakfast vezan za kriminal.

Ispostavilo se da se dosta često javlja. Između 2008. i 2012., Bakfast se prosečno pominje u 2,893 policijska izveštaja godišnje u navedenom delu zemlje, što izađe skoro osam puta dnevno. Trend ne usporava, pa bi se reklo da će tekuća godina biti posebno plodonosna za Bakijem-podgrejane kriminalce; pomenut je već 2,239 puta u izveštajima zavedenim pre kraja avgusta.

Ako se traži dokaz za teoriju da Bakfast podstiče mlade ljude na zločine, statistika je prilično ubedljiva. Oko 12% ovih policijskih izveštaja pominje ili „sitan kriminal" ili krivična dela prve kategorije – tu spadaju ubistva, pokušaji ubistva, teške telesne povrede, i otmice. Od počinilaca na Bakiju, 58% je između 16 i 25 godina starosti.

Slične rezultate nudi ispitivanje sprovedeno na Polmont institutu 2007., gde je 41% mladih krimosa navelo Bakfast kao omiljeno piće. Od onih koji su u pijanom stanju uhapšeni, Bakfast je bio prisutan u 43% slučajeva.

Vederspuns u Koatbridžu, jedno od retkih mesta u okolini Glazgova koje ne služi Bakfast

Još više iznenađuje činjenica da Bakfast gotovo niko i ne pominje u drugim, takođe gusto naseljenim krajevima kao što su Tejsajd i Edinburg. Zašto bi se baš oko Glazgova toliko pio Bakfast?

Zaputio sam se u Bakijski trougao da bih dobio odgovor na ovo pitanje. Jednog petka uveče, stigao sam na Koutbridž Sanisajd stanicu vozom punim pijanih raspevanih fudbalskih navijača, od tinejdžera do debelih sredovečnih tipova. Prošetao sam do centra kroz očekivano sveopšte sivilo; mladići su visili kroz prozore kola u prolazu, razgolićene devojke su im vikale da su drkadžije, a deca su cirkala na kasnoj letnjoj kiši.

Baki je u Koutbridžu izuzetno popularan. U jednom supermarketu, ljubazna prodavačica rekla mi je da se bar po jedna flaša kupi svakih deset minuta. Ona nije ljubitelj ovog pića, ali njena gora polovina jeste. „Moj čovek ga pije, mada neki njegovi ortaci ne mogu jer ih baš dobije", kaže ona i zastaje da razmisli. „Ali njih sve dobije".

U lokalnom Vederspunsu, vesela šankerka kaže da već dugo ubeđuje upravu da bi trebalo da počnu da toče Bakfast, ali uzalud. Uputila me je na druge pabove čiji su vlasnici dovoljno hrabri da služe Bakija, gde sam saznao da svake nedelje troše po par gajbi.

Šta im se toliko sviđa? Pitao sam blatantno maloletne tinejdžere, pošto sam nekako uspeo da ih ubedim da nisam policajac u civilu lukavo prerušen u neobrijanog novinara. „Jeftino je, a oždereš se", dobacio je jedan od njih sasvim smisleno.

Oždereš se svakako, ali i nije toliko jeftino. Flaša obično koštao ko 7 funti, koliko i čak šest litara islandskog Frosty Jack, „osvežavajućeg cidera" sa 7.5% alkohola. Baki je četiri puta skuplji. Znam da petnaestogodišnjim pijancima račun i nije jača strana, ali pošto je razlika toliko očigledna da i ja ovako operisan od aritmetike mogu da je uočim, mora da ključna prednost Bakfasta leži negde drugde.

Na primer, radi se o savršenom uličnom piću – unapred je izmešano, lako prenosivo, poklopac se odvrće. Neki ljubitelji kažu da im posebno prija mešavina kofeina sa ostalim sastojacima. „To je škotska tradicija", kaže jedan od pijanih tinejdžera, i u pravu je. Nigde nije zvanično priznat, ali nema sumnje da se u nekim delovima zemlje odomaćio. Jedan vlasnik paba kaže da su mu starije mušterije počele da naručuju Bakfast umesto viskija. Drugi mi kaže da više voli da dodaje Bakfast u postojeće recepte nego da ga pije – mada je bilo očigledno da voli i da ga pije.

Jela sa dodatkom Bakija su sva do jednog odvratnog ukusa, pa se njima bave isključivo restorani koji bi hteli da izađu na dobar glas u novinama. Bakfast se sipa između ostalog u sladoled – „to sam izmislio pre ovih drugih pičketina" – i u morsku hranu – „što da jedem lignju u mastilu kad mogu u Bakfastu". Takođe kaže da je Baki dobar preliv za bifteke. „Samo dodaš malo vlašca, maslinovog ulja, i rakije."

Fasciniran ovim saznanjima, pozvao sam Dr Alasdera Forsajta iz Škotskog kriminološkog centra u nadi da će mi on objasniti zašto neki ljudi toliko vole Bakfast. Ukratko rečeno, on smatra da je za mlade Bakfast simbol „Ned" kulture sa kojom se identifikuju. „Nema šta da se predviđa, ovo važi jedan kroz jedan. Ko god je pio Bakfast važio je za Neda, a svaki je Ned pio Bakfast."

Znači da nije Bakfasta, pili bi nešto drugo i ponašali se identično? Tako ne misle političari koji krše ruke od očajanja. Već dugo se tvrdi da je visok sadržaj kofeina u piću čisto zlo, pa se povremeno iznose predlozi zakona koji bi procenat kofeina ograničili. Ketrin Stiler, laburista iz EP, godinama poziva na zabranu alkohola sa visokim sadržajem kofeina; kontaktirali smo je da bismo čuli šta misli o tome. „Kombinacija kofeina i alkohola u unapred mešanom piću stvara moćan i opasan koktel, odavno povezan sa antisocijalnim ponašanjem širom Škotske. Nemerljiva je šteta ovim putem naneta lokalnim zajednicama širom zemlje."

Ali budimo iskreni, ljudi se opijaju i tuku sa ili bez kokaina, samo se menja vrsta pića koja se za tu pojavu krivi. Sredinom 18. veka, džin je imao reputaciju kakvu danas ima krek, demonizovali su ga pripadnici viših klasa koji su cirkali samo mlako pivo. Ali dva veka kasnije, ljudi po restoranima u ruci imaju upravo G&T dok užasnuto komentarišu obeznanjene upišane pivopije na ulici.

Ipak, jedan element Bakfasta povećava mogućnost nanošenja povrede: prodaje se u staklenim flašama. Znači da ne kvari samo jetru kao plastični Frosty Jack, već može ozbiljno da povredi nečije lice. U pomenutom Polmont istraživanju iz 2007., zatvorenici kažu da biraju Bakfast i druga pića u staklenoj ambalaži upravo zato što mogu da posluže kao oružje. Neki kažu da verovatno i ne bi isekli koga god su isekli da nisu imali flašu pri ruci. Autori studije takođe ističu da je staklena flaša najčešća vrsta oružja u zabeleženim nasilnim incidentima, što je za Škotsku poznatu po raznim vrstama sečiva iznenađujuć podatak.

Forsajt upravo ovo najviše zamera Bakfastu, ali ne smatra de će ambalažu promeniti distributer J Chandler & Co Ltd, jer bi tako rizikovali da njihovo piće izgubi status koji ima unutar Ned kulture. „Mislim da odavno znaju da problem postoji, i verovatno ga iskorišćavaju", kaže on. „Mogli su da piće pakuju u plastiku, ali tako ono više ne bi bilo na zlom glasu na kakvom jeste i koji doprinosi boljoj prodaji."

Flaše takođe stvaraju ogromne količine otpadaka. Ustanovljeno je da u prosečnom škotskom gradu čak 54% svih staklenih otpadaka predstavljaju Baki flaše.

Opatija Bakfast

Prilično sam siguran da monasi iz Bakfasta nisu deo velike zavere kojom bi se povećala količina haosa i bezumlja po ulicama Lanarkšira, ali ipak se pitam, da li im ponekad tako prosvećenima padne na pamet sa kojim se posledicama njihovo vino dovodi u vezu.

Pošto se pitanja mogu uputiti samo preko distributera J Chandler & Co, nisam hteo da me odjebe neki PR poslušnik pa sam se zaputio lično u ovu opatiju. Ona se nalazi u nepodnošljivo prelepom delu Devona, što znači da slika sa omota flaše nije čista marketinška lagarija. Ovo me je neobično ohrabrilo. Većina stanovnika nije ni čula za Bakija, a onima koji jesu nije prijao ukus. „To piju samo oni prljavi drogeraši, zar ne?" pitao me je jedan od lokalaca.

U samoj opatiji, vodič je pokušao da mi uvali Sveto pismo pre nego što mi je uvalio razočaravajuće vesti. Da, Baki se ovde još proizvodi, ali vino u stvari stiže iz Francuske; monasi mu samo „dodaju tajne sastojke".

Bazao sam od jednih zatvorenih vrata do drugih, i na kraju morao da pitam prijatnu prodavačicu suvenira da li je moguće da se popriča sa jednim od monaha ili nekim iz uprave. Bakica se namrštila i rekla da niko u celom postrojenju ne želi da razgovara sa novinarima, pa bi trebalo da se mejlom obratim misterioznim „medijskim savetnicima". (Dala mi je nefunkcionalnu i-mejl adresu.) Usput sam pomenuo da nisam očekivao da piće kao što je Bakfast potiče iz tako mirnog kraja, ali ona je na to samo odbrusila da „ljudi svašta pričaju."

Pozvao sam J Chandler & Co, gde mi je pres sekretar Stjuart Vilson rekao da nema mnogo vremena da se bavi kritikama koje sam mu pomenuo. Pitao je da li poslanica Stiler ima neke dokaze da kofein sa alkoholom izaziva nasilje. Njegova odbrana od pitanja staklenih flaša nije mi zvučala previše smisleno. „Ako neko želi da počini zločin, upotrebiće šta god mu dođe pod ruku, bila to flaša ili nož ili daska." Mislim da nije razumeo sam koncept držanja staklenih predmeta podalje od pijanaca.

Dodao je da ljudi kažu da piće iz staklene flaše ima bolji ukus, pa da nije na njemu da kvari uživanje tolikom broju uživaoca Bakija i njihovim istančanim čulima. „Još više je upitna", tvrdio je, priča o zagađenju životne sredine. „Kad ljudi ne recikliraju plastiku, deponije se vrlo lako napune i takvim flašama." Da li je to bolje ili gore od gradova punih pijane dece, izlomljenih flaša i poneke žrtve napada istom, stvarno nisam siguran.