Milenijalsi pričaju o povratku kod roditelja

U formativnim godinama punoletstva, odseljenje od roditelja je prekretnica za koju se neki od nas nadaju da će je doživeti što je pre moguće. Ali kada se dogodi život – kada ti se iznenada prekine veza sa osobom sa kojom si živeo, kada izgubiš posao, ili cene kirija u tvom gradu dostignu kritične visine – neki se vrate svojim domovima iz detinjstva. Iako je, bez sumnje, privilegija imati opciju na koju možeš da se vratiš, izazovi mogu da budu brojni.

U utorak je jedan sudija naredio tridesetogodišnjem čoveku sa severa države Njujork da se iseli iz kuće svojih roditelja. Navodi se da su mu roditelji uručili više pisama za iseljenje, pa su mu čak ponudili i 1100 američkih dolara da mu pomognu da obezbedi sebi mesto za život.

Iako su roditelji koji se obraćaju sudu da bi iselili svoju veoma odraslu decu iz svojih domova retkost, život sa roditeljima u dvadesetim godinama dolazi sa svojim zasebnim paketom užasa. A društvenu stigmatizaciju koja ga prati da ni ne pominjemo. S toga smo intervjuisali ljude koji su to preživeli.

Živeo sam sa svojim roditeljima preko godinu dana. Prvobitno sam se odselio u 19. godini. Imao sam sreće da nađem nenormalno jeftin stan stvarno blizu posla. Sve je bilo cakum-pakum. A onda sam dobio otkaz na poslu, posle pet godina. A onda mi je istekao zakup stana – vlasnik je hteo da ga „renovira“. Ali se u stvari neko drugi preselio tamo, svega par nedelja kasnije.

Mi živimo u stvarno malom stanu. Ja duvam otkako sam se odselio od kuće, svaki drugi dan, ili svakodnevno. I stoga, to je moralo da se promeni. Moji roditelji imaju izvrsno čulo mirisa. Čak i kada duvam napolju, oni osete i negoduju. Moj brat, koji ima 24 godine, takođe živi sa nama. Nisam očekivao da će mi krasti vutru kada je porastao. Nikada nisam ni pomislio da će me porodica nervirati isto koliko i cimeri, kada zauzmu kuhinju na sat vremena, ili kada ne operu sudove.

Definitivno sam mislio da su stvari kao ono kada se moj otac pojavi nenajavljen i go, ili mi pokuca na vrata da mi kaže nešto sasvim nebitno, prestale kada sam bio tinejdžer. Ali kada sam se vratio, sve to se i dalje događalo. – Džozef, 28

Živela sam sa mamom i njenim mužem neka dva meseca, a onda sam se preselila kod bake na još četiri. Tada sam imala 25 godina. Inicijalno sam se odselila od kuće sa nepunih 19. godina. Imala sam dva mališana, što je bio izazov sam po sebi. Moj najveći izazov je bilo to što sam se osećala neželjeno i na smetnji. Čitava situacija je jednostavno bila apsolutno nelagodna. Morala sam da delim malu sobu sa oboje svoje dece, tako da nisam imala nikakvu privatnost. Pri kraju mi je već dozlogrdilo. Svi smo imali različite ideale o tome kako treba održavati domaćinstvo, i retko smo se slagali oko bilo čega. Došlo je do tačke kada je za sve uključene bilo teško da odrede kada će se tuširati i šta će jesti. Ali moj muž i ja smo se rastali, pa nisam imala kuda da odem. Moja porodica mi je u početku bila velika podrška.

Iako situacija nije bila baš najsjajnija, moja mama i ja smo se mnogo zbližile. Ja sam lagano radila na tome, ali na kraju me je nedostatak privatnosti i ličnog prostora naveo da se iselim. Pošto sam toliko dugo bila sama, bilo mi je veoma teško da se toga odreknem. Ironično je, ali sada iznajmljujemo kuću od moje mame. To se jednostavno dogodilo, i svima odgovara. U bliskoj budućnosti planiramo da kupimo kuću od njih. – Korin, 27

Doselio sam se pre samo mesec dana, kada sam diplomirao na fakultetu. Živeo sam kod kuće do svoje dvadesete godine, a onda sam dobre dve godine živeo sam, pa sam se vratio, i ponovo se odselio na tri godine. To nas dovodi do sadašnjeg vremena. Prestao sam da radim da bih se fokusirao na studije. Bio sam švorc, i roditeljski dom mi je predstavljao sigurnost.

Živeti u predgrađu je izazovno – ti ljudi su veoma dosadni, nedostaje im kultura. Kuća moje majke je svega nekoliko kilometara od gradskoj jezgra, ali je njihovo stanje uma potpuno drugačije. Ritam je sporiji, i troši se veoma mnogo vremena. Pošto sam odrastao kao Azijac, preživljavao sam veliku stigmatizaciju i percepciju da azijski muškarci nisu privlačni. Kada već imaš takvih problema… povratak kući predstavlja odlazak u veliku izolaciju. Kada živiš sam, dinamičan si i oslobođen, a povratak kući ti sve to oduzima.

Odrastao sam sa jednim roditeljem, i najstariji sam sin. Odrastanje mi je bilo iscrpljujuće. A onda, kada sam pronašao sebe i postao oslobođen, asimilovao sam se u okviru umetnosti i kulture u gradu, kao da imam dve ličnosti. To je promena – kao da sam sada ulična, a ne kućna mačka. Imam mlađeg brata i sestru. Brat mi ima pet godina, a sestra 14. Dodatna mi je pogodnost što mogu da provodim vreme sa sestrom i učim je da vozi skejtbord. Ali u isto vreme, koliko god da moja porodica zahteva od mene… ne, moram da napredujem kao profesionalac.

Na neki način živim u toksičnom okruženju. Moja mama je prikupljač i gomila stvari. Ja živim u njenoj ostavi koja je takođe i spavaća soba, ali je puna jastuka, baštenskih stolica, automobilskih sedišta, i baštenskih garnitura. Ja se budim u 8, i isplaniram dan tako da provedem što više vremena van kuće. – Tim, 26

Otkako sam odrastao, dvaput sam živeo s roditeljima. Nisam se odselio do svoje 22. godine. Onda sam u 27. morao da se vratim kod njih. Moja mama je obolela od raka. Takođe sam živeo finansijski neodrživim načinom života u velikom gradu, pa je moj povratak kući možda bio i neminovan. Bio sam u neobičnom položaju: moja mama i inače nije želela da ja odem od kuće, pa je moj povratak dočekala sa toplom dobrodošlicom.

Odjednom mi je to postala stvarnost. Od brige šta će biti narednog vikenda, prešao sam na brigu o zakazivanju pregleda na onokologiji, bukvalno posle samo jednog leta avionom.

Bilo mi je teško da se prilagodim životu s mamom. Kada imaš cimere, oni su ti vršnjaci, ima više interakcije. Ali roditelji su ti roditelji. Postoje očekivanja koja moraš da ispuniš, to je njihova kuća, i oni ti se neće povinovati. Bilo je mnogo trzavica oko toga kako ćemo živeti. To je bilo teško, zato što nisam želeo da se svađam sa mamom oko toga kada ćemo sledeći put kupovati namirnice, ili oko toga kako bi razne stvari po kući trebalo da se urede. Zapravo su mi te sitnice na kraju postale veliki izazov, a da ne pominjem činjenicu da je bila bolesna.

Do određene mere sam imao svoju privatnost, ali morao sam da se zatvaram u svoj prostor. Javna mesta su bila mamina: dnevna soba, kuhinja, trpezarija. Sve mi je bilo teže zbog toga što sam se iz velikog grada preselio nazad u mali. Prekinuo sam sve kontakte i vratio se u mesto gde ih više nisam imao. Staranje o majci je zahtevalo puno radno vreme. Od trenutka kada se probudi, do trenutka kada je išla na spavanje, od 7 ujutru do 7 uveče, ja sam bio dežuran. Definitivno sam razvio bliskiji i zreliji odnos sa mamom. Radio sam šta god da je bilo u mojoj moći.

Nisam bio najsrećniji čitavim ustrojstvom. Više volim da živim sam. Ali volim svoju mamu… naučio sam mnogo toga, na primer, da baratam novcem. Definitivno bih ponovo to uradio, naročito zbog toga što je to bila poslednja godina života moje majke – a imao sam priliku da je podelim s njom.

Morao sam da se nosim sa neočekivanim posledicama. Živim u majčinoj kući. Nasledio sam je, zajedno sa svim njenim imetkom. Bilo mi je potrebno nekoliko godina i nekoliko računa za porez na imovinu da shvatim u kakvoj sam situaciji. Najiskrenije, nikada nisam razmišljao o tome šta znači biti kućevlasnik: koliko je to komplikovano, teško i skupo, i koliko novca odlazi na održavanje kuće. Sada planiram da se vratim u veliki grad. – Kris, 30

Intervjui su redigovni zbog dužine i jasnoće.