Da li je gore kad ostaneš bez struje ili vode u Beogradu

U Beogradu i kad je saobraćajno funkcionalan, mnogi potroše dva sata dnevno od i do posla i zato je verovatno minimum koji im je potreban da imaju struju i vodu da se umiju i okupaju i da mogu da skuvaju ručak. Ako bih morala da biram da imam samo jedno – ili struju ili vodu, bilo bi mi jako teško da izaberem bez čega ću da budem u toku par sati ili celog dana. Izbor je još teži ako razmišljaš o tome bez čega ćeš da se probudiš.

Beograd je bio inspiracija velikom broju slepo zaljubljenih pisaca i pesnika u njega, a mi dođoši smo to čitali i sve verovali. Zato nam je kašnjenje na prvo predavanje zbog pokvarenog autobusa i saobraćajne gužve bio hladan tuš, kao kad uhvatiš u prevari dečka koji ti svaki dan govori koliko te obožava. Iako se vremenom navikneš da je saobraćajna gužva, često bezrazložna, sastavni deo života u ovom sivom gradu, svaki put kad se najavi neki haos koji će da nastane je novi nervni slom u najavi.

Sigurno je da ni drugi evropski gradova ne funkcionišu savršeno, ali zamislite sve te sate provedene u čekanju prevoza za koji ne znaš da li će da se pojavi, gde će da te odvede, koliko ćeš u njemu da potrošiš vremena i na sve to te dočeka kući nestanak struje ili vode. Pa tačno da se ubiješ, ako već ne kreneš da zivkaš sve moguće dispečere i ako si te sreće da ti se neko javi da se njima lepo istreseš za sve nepravde koje ti je lokalna i državna vlast počinila od onog trenutka od kako si kročio u Beograd.

Restrikcije struje me asociraju na period bombardovanja, kada smo kao tinejdžeri željni igre i izlazaka se smarali zbog toga što moramo da ostanemo kući uz sveću, jer napolju nije osvetljeno. Mislim da je to period života u kome sam najviše sa porodicom igrala karte uz sveću. Nekima je baš ta prisila provođenja vremena sa porodicom bio najveći pakao restrikcije.

Ali danas, kada je sve mirno - sem pakla na gradskim ulicama zbog rekonstrukcije i popravljanja svega i svačega, i što treba i što ne treba - nemam baš razumevanja, kao ni većina, za dugosatne nestanke struje i vode zbog istih tih rekonstrukcija i popravljanja.

Nemam neku statistiku kojom bih mogla činjenično to da potkrepim, ali imam utisak da su isključenja vode češća, nego isključenja struje. Ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog toga što cevi pucaju i prave haos. Negde u našim najgorim scenarijima šta može napukla vodovodna cev da napravi sigurno nije bio I današnji prizor. Asfalt se "otvorio", a u rupu koja je nastala upao je točak busa 309 koji je bio pun putnika. Kvalitetan izgovor za kašnjenje na poslu, treba ga zabeležiti.

Kakva god frka da nam nastane zbog nestanka struje i vode, ipak je najveća ona kad se probudimo ujutru, dok se krmeljivi meškoljimo u krevetu i shvatimo da smo se probudili u srednjem veku. To je jedan neopisiv osećaj, koji mi je najbolje jutros u poruci objasnila drugarica koja se probudila na Zvezdari, a česme suve, baš zbog pomenute napukle cevi u Bulevaru kralja Aleksandra.

- Divno. Jutros sam se umivala i prala zube Akva vivom. Sreća, pa imam cveće, pa sam imala vodu za klonju. Na Bulevaru je haos pa nisam stigla na bus i morala sam da uzmem taksi da dođem i sva sam srećna što sam došla na posao da bih se umila – kaže mi Aleksandra.

Maša kaže da je definitivno gore kad nema vode, ali kad ti je prazan bojler, jer nemaš struje, onda bolje da ni nemaš vode.

Možda zavisi od toga i gde radiš. Koliko god da ti je gadno što si izašao iz kuće neumiven, a ako se tokom spavanja znojiš, pa ujutru neistuširan uđeš u prevoz, gde zbog pomenute gužve ima gomila ljudi, nerviraš se jer bus mili. Onda tako nakiseo spolja i iznutra na dodatnoj temperaturi proključaš još koji put, a sigurno je i faktor neumivenosti/neokupanosti jači ako ćeš da sediš na poslu koji mrziš, među ljudima koje ne podnosiš.

Zato mogu da zahvalim čovečanstvu na izumu vlažnih maramica, koje bar za 50 odsto mogu da ublaže osećaj neopranosti.

Problem sa nedostatkom vode ne mora da bude samo na nivou lične higijene. Recimo, ljudi koji žive sami mogu sebi da daju oduška da im neoprani sudovi bleje u sudoperi dva dana, korpa sa vešom bude prepuna, a prašina i više od tri dana neobrisana. Ali to sve zato što znaš da ćeš čim budeš mogao moći da zavrneš rukave, otvoriš slavine i prioneš na posao. A šta ako te ujutru uz nedostatak vode iznenadi i poziv nekog ko će da ti svrati za pola sata? I to posebno ako je taj neko tvoja kontrol-frik super pedantna savršena majka? Verovatno da nema te psovke kojom dovoljno možeš da izraziš svoju frustraciju.

Ne treba da pominjem da u Srbiji ima gomila zavisnika od kafe, koji, ako to već nisu tvitnuli nekad, stalno usmeno pominju kako ne mogu da otvore oči, ili da im se neko obrati dok ne popiju prvu kafu. Pa kako ako nema vode? Doduše, kafa ne ide ne bez struje, ali najveći zavisnici sigurno imaju neku bocu plina za takve hitne situacije.

Ako pričamo o nestanku struje, najviše nam fali svetla, pa će to znači da smo se opremili baterijskim lampama i baterijama i naravno svećama. Za osobu trapavu poput mene, rukovanje svećama je nepreporučljivo, pa bi mi verovatno bio problem ako ranim oblačnim jutrom moram pod svetlom sveće da obavljam neke stvari, recimo da počupam obrve, a nikad ne znaš kad može da se desi da ti je takav posao neodložan.

O redovnom lupanju dugmeta "save" sam naučila na teži način - kada sam u toku dana predaje kucala maturski rad i nestala mi je struja kad sam bila na tri četvrtine rada.

Sva je sreća pa se ne hranim hrono/sirovo/zdravo, jer znam dosta ljudi kojima jutro ne počinje cvrkutom ptica, nego zvukom blendera. U nedostatku struje, sigurno bi im to veselo fit hrono jutro značilo da umesto pasiranja kelerabe, cvekle i jabuke moraju da ih seckaju. Kao da nije dovoljno loše što im jutro počinje bljutavim ukusom.

Kakvi god bili mogući pakleni scenariji bez vode i struje, ipak mislim da voda vodi brojčano. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što ne možeš zube da opereš i onda moraš da ćutiš i držiš zatvorena usta puna bakterija. A jako je teško ćutati dok frustriran putuješ do posla i kad te na tom poslu kolega iznervira.

Ako ništa, uvek možeš da se preseliš u neki mali grad, gde su ti prijatelji i rođaci na pet minuta i kod njih obaviš jutarnje rutine.

Još na VICE.com

Dok radovi traju: Jedan dan u gradskom prevozu od Autokomande do Slavije

Ljudi iz unutrašnjosti opisuju Beograd u šest reči

Prvi put se selim, Beograd ima novog dođoša i sve je horor