Razgovarali smo sa čovekom koji je odigrao više od 10.000 video igara

Omogućio: Samsung

Video igre su odavno procurele u prostor van puke zabave i počele da se pojavljuju u svemu od obrazovanja do marketinga. Uvukle su se u uređaje koje svako nosi sa sobom i postale profesionalni sport sa milionima gledalaca, a industrija je izrasla u veći biznis od Holivuda. Skoro svi današnji roditelji su roditelji gejmera - ali daleko od toga da su svi roditelji gejmeri.

Samim tim, gejmersko iskustvo je postalo neočekivano značajno: jedan vid mudrosti da se lakše snađeš u ovom kovitlacu kapitalizma i digitalnih tehnologija koji teži da nam gejmifikuje sve doživljaje. Jednostavno, ako si pratio razvoj video igara i tehnologije, veće su šanse da si ostao pismen u onom smislu u kome je to važno u XXI veku.

Svi koji su žrtvovali mladost na oltarima Azerotha ili zabijajući golove uz urlike japanskog komentatora danas imaju priče vredne pričanja - ne samo ovoj novoj omladini koja, kao i svaka omladina pre, srlja u to da upropasti svet, nego i roditeljima koji nisu bili zainteresovani za igre dok nisu dobili decu, a ta deca dobila mobilne telefone i konzole.

Konstantin Nenadov je autor, urednik, voditelj emisija i saradnik brojnih časopisa o video igrama, koji je prošao i karijeru DJ-a u kultnoj ekipi Tehnokratije, da bi se danas vratio gejmerskim korenima na svome youtube kanalu, jer veruje da ima šta da kaže današnjim generacijama, ali i njihovim roditeljima.

A i ja mu verujem, jer ga poznajem još iz dana kada smo zajedno pisali prve recenzije video igara, krajem devedesetih. Zato sam hteo da porazgovaramo o njegovom gejmerskom putu, o tome kako razvoj tehnologije utiče na video igre i o tome šta znači odgajati nove generacije igrača.

Sa Koljom sam se našao na njegovoj gajbi - koju je nekako uspeo da organizuje tako da istovremeno bude i porodični dom u kome živi sa suprugom i dvoje dece, ali i gejmerska pećina u čijem centru su nabudženi PC, ogroman HD TV, konzola i gejmerska stolica.

VICE: Koliko dugo si u gejmerskoj priči?

Konstantin: Ja nikad nisam izašao iz te priče koja je počela 1985. godine kada mi je otac doneo Komodor 64 iz Amerike. A ja tad niti sam to tražio, niti sam znao šta je to. Ne samo što mi je doneo Komodor 64, nego mi je doneo i televizor, jer tada je Amerika imala NTSC sistem televizije, a mi PAL. I tu sam dobio i prve kertridže s nekoliko igara. Tako me je otac učinio gejmerom, ali da znaš, nikad se nije pokajao što mi je doneo kompjuter.

Kako je izgledalo biti gejmer kada si ti počinjao?

Tada nije bilo toga da si “gejmer”. Video igre su bile još jedna zabava, i tada je bilo ozbiljno cimanje da nađeš kod nas neku igru za kućne kompjutere. Bilo je oglasa, ali nije bilo lako da dođeš do čoveka, pa da ti objasni kako se igra pokreće, šta sve treba da uradiš, tada je sve bilo novo.

Danas kada pogledaš, klincima je sve dostupno, nemaš taj osećaj da si nešto novo istražio. Izbor je ogroman i sve je tu na dodir prstom. Naše odrastanje je bilo drugačije, tehnologija je tada mnogo brže napredovala, skok sa Komodora na Amigu je bio kao novi svet, pa onda na PC i na konzole, od Plejstejšna nadalje. Danas to ne ide tako.

Kad to kažeš, prvo mi padne na pamet da se danas, u odnosu na ono što sam igrao kao klinac, igre sve više prave tako da budu nekakvi simulatori zavisnosti. Stalno nešto dobijaš, otključavaš, juriš, a ako nemaš strpljenja, plati. I odatle zarada. Da li su nove igre veća navlaka od onih koje smo mi igrali?

Mislim, imali smo i mi svojih momenata. Bilo je situacija tokom igranja World of Warcrafta na samom početku, negde 2006. godine kada sam znao da igram I 12-13 sati u kontinuitetu ne bi li moja ekipa i ja bili među top 10 gildova u svetu. S obzirom na to da je tu igru igralo blizu 30 miliona ljudi to je bio više od uspeha, a na žalost, više i od obaveza u stvarnom svetu.

Imali smo svi trenutaka kada zaglavimo uz igru nezdrav broj sati. Koji je tvoj najveći greh?

Najduži session je bio sa starijim bratom, igrali smo Civilization. Tada smo se i prvi put upoznali sa pićem zvanim Red Bul i nismo ni znali da to baš i ne treba da se pije kao sok. Rezultat je dva dana igranja Civa jer nismo mogli da spavamo.

Na koju igru si najviše vremena potrošio?

World of Warcraft definitivno. Na kraju sam prodao WoW nalog za ozbiljnu lovu, mogu reći da sam komotno mogao da živim godinu dana od tog novca, ali na kraju, kad podvučem crtu shvatim koliko mi to igranje i to vreme nije donelo ništa bitno u životu. Jedino što sam upoznao dosta ljudi iz celog sveta s kojima sam i danas u kontaktu, i čak sam neke i obišao.

Pa nije to malo. Ali i pored tolikog vremena posvećenog igrama, imao si život van toga. Da li misliš da je to nešto specifično do tebe ili ima više veze s time kakve su bile igre pre deset, dvadeset, trideset godina?

Kada smo bili baš klinci, pa onda tinejdžeri, pa ajde da kažemo do početka dvehiljaditih, drugačije vrednosti su bile tada u igrama. Tražile su više od tebe da otkriješ nešto novo, da naučiš. Više su se igrale avanture, tekstualne igre, morao si da sediš i da razmišljaš. A nisi imao internet. Čim se pojavila razmena iskustva između igrača preko neta, pojavila se nova generacija.

Nove igre kao što su LOL ili Fortnite, to su u principu jednostavne igre. Developerski su kompleksne, ali za igrače nisu. Razlika u skilu koja odlučuje o tome ko će pobediti je u nijansama, a to da si za nijansu bolji postižeš tako što igraš satima i satima.

Tako se razvija navlaka. Ali eto, sada dete može da ode u esportiste ako dobro igra Fortnite i da zarađuje od toga.

Sve je to kul, ali ja sam preko igara, razmenjujući i tražeći nove igre za Komodor, pa za Amigu i tako dalje, upoznao gomilu drugih klinaca, počeo na primer da skupljam Alana Forda. Pomogli su mi da se zainteresujem za neke druge stvari. Pomenu ti epsku fantastiku, pa naletiš na nekog Tolkina, pa odatle odeš u SF, pa upoznaš nove univerzume i dogodi se neka vrsta otvaranja horizonta.

Meni su igre dobar deo toga što sam ja danas, bez kompjutera ja ne bih krenuo da otkrivam programe za muziku, ne bih upoznao gomilu ljudi koji su mi ostali prijatelji, ne bih imao ova interesovanja. Na kraju krajeva, ne bih znao kako s mojim klincima i svim igrama koje im se danas nude.

A i ljudi koje nikada nikada nisu zanimale igre su danas roditelji, ali oni kažu: “ja ne znam šta ću s mojim detetom, ono po ceo dan igra igrice”. Imaju veliki problem da skapiraju šta je tačno zavisnost, to je kod nas kao i većina stvari ili crno ili belo. I nemaju gde da čuju nešto više o tome. Zato što je malo ko dovoljno kompetentan da može da priča na tu temu.

Šta je potrebno da bi bio kompetentan?

Kao i za sve, da si se bavio time, da si odrastao s time, da to dobro poznaješ. A ja sam u životu igrao sigurno preko 10.000 igara, pa ti vidi. E sad, ni to nije tako crno-belo, jer da sam ja sad neko ko ima 45 godina i sedim sam u stanu koji se raspada jer su moj život samo igre, to bi bio ozbiljan problem, ne bih ja imao šta da ti pričam sad.

Pa pazi imaš ozbiljan setap ovde.

Dobro, uvek sam težio tome da imam superjaku mašinu, a ranije je to bilo teže, sada i nije. Sad imam nabudžen i7 procesor, dve grafičke, imam gejmersku tastaturu i miš, uzeo sam i stolicu, tu je i profi mikrofon i HD kamera. Samo još da apgrejdujem TV. Lako bih se navukao na 8k, to izgleda brutalno, naročito za igre.

Televizor sada više nije televizor, to je sada postao ozbiljan monitor i kao neki centar zabave u kući. To znači da ćeš ti za par godina umesto monitora sigurno stavljati televizor, a ima ljudi koji već sada to rade. A pritom će taj TV da ti služi za svašta, ne samo za igranje na PC-u i na konzolama.

Jel kačiš PC na TV da se igraš?

Kačim, malo se igram, ali TV je za esportove nešto najbolje, ok je imati veliki monitor i sve je to super, ali kada nakačiš na TV i gledaš DotA international, e to je uživanje, zavalim se gledam Miraclea kako dominira. I Twitch se gleda na TVu.

Koliko imaš vremena za igre?

Što sam stariji, to jest što su mi klinci stariji, to imam više vremena. Zato sam i prekinuo svoju DJ karijeru i bavljenje muzičkom produkcijom jer sam došao do trenutka kada hoću nešto u životu da promenim. I tu mi je supruga rekla: “a čekaj zašto ti si ceo život u gejmingu i kažeš da nema kod nas tog sadržaja, zašto ne bi ti to počeo da radiš?” Znači, kao i svako dete, pitao sam ženu da li smem.

Tako sam pokrenuo youtube kanal, gde mogu da iskoristim što sam naučio o video produkciji radeći emisije, i što znam o muzičkoj produkciji, igre ionako igram, a pisao sam o njima onoliko. Tako da sam one man show. I sada opet uživam u tome kao klinac i nije mi teško da osam sati sedim i pravim sadržaj.

Po kom kriterijumu biraš sadržaj?

Prikazujem nove igre, i triple-A i indy. Ali imam sekciju Komodor 64, rezervisano za igre iz detinjstva, a onda će da se ide na Amigu 500 i na automate. Uradio sam i tutorijal kako da se instaliraju emulatori i gde da se nađu igrice, ko hoće da uđe u retro scenu, da ima na srpskom vodič. I imam te edukativne videe, za roditelje, da se upoznaju sa igrama, ali i sa gejmingom uopšte.

Ideja mi je bila da imam kanal koji će klincima da prenese znanje decenija gejminga, ali savremenijim, brzim jezikom, bez metafora. Ali pošto imam i tu ogromnu prednost u odnosu na sve one koji nisu prošli gejmerski život, onda pravim i vodiče za roditelje za popularne igre, Roblox, Fortnite. Kratak video o tome šta je to, ko to igra, da li klinci treba da igraju, koliko treba da igraju. Sva su to pitanja koja meni roditelji postavljaju ispred škole.

Zato sarađuješ i s organizacijom “ Roditelji gejmera ”?

Povezao sam se sa devojkom iz Novog Sada, zove se Milica Crkvenjakov, sa čijeg bloga je pokrenuta cela priča. Ona organizuje događaje gde pokušava da približi gejmerski svet roditeljima i deci i da objasni koje su dobre strane igranja kompjuterskih igara. Tako da sam bio deo jednog događaja gde sam pričao na temu: “Vodič za preživljavanje: Roditelj gejmera”.

Čekiraj ovde najnoviju 8k tehnologiju.