Kriva je ova situacija, kažu u Srbiji

Dođete na slavu, svi pričaju o Vučiću. Odete kod prijatelja, svi zapomažu za parama. Posetite roditelje, kukaju zbog penzija. Svi zajedno, žale se na situaciju.

Malo stariji čitaoci sigurno se sećaju popularnih izgovora - „to je sve zbog sankcija", ili "Amerikanci su krivi", ili "to je zbog NATO bombardovanja".

Setio sam se i jednog koncerta Đorđa Balaševića kad je na tu temu rekao nešto u stilu:

- Gospodine, malo smrdite!?

- Ma, to je zbog ovih sankcija!

- Ali, niste se ni obrijali?

- Ma bi ja, nego ne mogu zbog situacije!

Moj hit izgovor za danas je: "Nemamo dovoljno zaposlenih da vam pomognemo!"

Fastforvardovaću da ne bih gušio.

Kao učesnik akcije Zelene eko-kese imam pravo na 20 odsto popusta na usluge JKP Čistoća. Infostan mi, međutim, nije obračunao popust za ovaj mesec. Napisah im mejl reklamacije. Bez odgovora. Setih se da sam i prošle godine imao sličan problem u martu, budući da im tada kreće nova „obračunska eko-kesa godina", pa verovatno očekuju da se lično pojavim u Čistoći. Srećom, postoji internet. Pogledam na sajtu ovog javnog preduzeća i da – treba da posetim lokalni pogon.

Kažu, nemaju dovoljno zaposlenih da isporuče sve kese, a dašava se i da adresanti nisu kod kuće.

Da bih spojio korisno i lepo, vodim sa sobom trogodišnjeg sina koji zbog preležane bolesti odsustvuje iz vrtića. Dovozimo se autom u krug pogona.

- Vidi, kamion! - kaže malac uz osmeh dok se veliki đubretarski kamion uparkirava pored nas.

Sin sretno iskače iz auta. Krećemo ka kancelarijama. Dočekuje nas simpatičan gospodin koji je prethodno čitao novine. Objašnjavam mu šta želim.

- Sedite, kaže. - Recite mi molim vas ulicu i broj gde živite.

Kažem mu.

- Milan Pavlica? – pita me k'o iz topa.

Prvo sam se iznenadio odakle mi zna ime. A onda sam se ponadao da me je prepoznao. Radio sam na televiziji jedno vreme, pa radosno pomislih, vidi! Ovaj čovek se još seća!

- Otkud znate kako se zovem? – pitam ga.

- Pa video sam po adresi, reče gospodin.

- Da li to znači da sam jedini u zgradi koji učestvuje u akciji?

- Ne, ima vas još dosta, reče on i uputi se da traži zamotuljak sa eko-kesama i pin kodovima.

Meni i dalje nije bilo jasno kako je znao kako se zovem ako u zgradi ima dosta učesnika u akciji. Radoznalost je bila jača. Ustao sam i zavirio u njegovu listu dok je bio zauzet preturanjem po zalihama kesa. Imao sam i šta da vidim. Ja sam JEDINI u svojoj zgradi koji učestvuje u akciji. U čitavoj ulici od nekih 500 duša još samo nas pet ili šest eko-kesača.

Misterija rešena. Ipak nisam toliko poznat. Ha!

- Koliko godina ima junoša? – pita gospodin smeškajući se dobronamerno dok mi donosi kese.

- Još malo pa tri, kažem ja i krenem ka vratima, uz pozdrav.

Do kola sam počeo da sabiram koliko bismo imali novca u zgradi da je svako od stanara učestvovao u akciji. Moj mesečni popust je oko 50 dinara. U zgradi ima bar 30 stanova različite kvadrature. Da kažemo da bismo mogli bar 1,500 dinara mesečno da imamo za sijalice, krečenje i slične troškove. Milina. Još kad bi te pare mogle direktno da se prebacuju na posebni račun, da ne moram da prolazim kroz stres sakupljanja novca od komšija.

Uz opasnost da uzlazim na klizavi teren žalopojki predsednika skupštine stanara, prvo da kažem – ne, nisam predsednik. Nešto sam još gore od toga. Nezvanični sam, kao neki V.D.

Nešto kao PPV.

Naime, u zgradi imamo nesreću da je bivši predsednik skupštine preminuo pre više od godinu dana. Naravno, niko ne želi da bude novi predsednik i tako mi živimo u bezakonju i nadamo se najboljem.

Lopovi i problemi naravno nemaju osećaja za naše kadrovske brige.

Imali smo nedavno više provala u podrum, pa smo bili prisiljeni da menjamo brave i postavljamo šipke na prozore. Pare, naravno, nisu bile problem, pošto dobar deo komšija tvrdi da ih nema. Bilo je to jedno lepo SM iskustvo, ali novac smo ipak sakupili. To je bila klasična priča našeg kondominijuma (zajedničke svojine).

Zajedničke prostorije i, uopšte, zajednička svojina u zgradama su termin jednako poznat našem narodu kao na primer, Higsov bozon ili hipogeični kotiledon. Većina, naime, smatra da odgovornost vlasnika prestaje na pragu stana, a da se za hodnik, zidove, krov i slično stara ako ne Gradsko stambeno, ono barem sam Bog. Omiljeni narodni odgovor na apel skrušenog vlasnika koji je ugrožen curenjem ravnog krova mi je: „A što si kupovao stan ispod ploče?"

Elem, da ne elegišem previše. Kažu, narod nema para. Teška je situacija.

Ako para nema, bar vremena ima. Je l' teško razvrstati otpad i tako uštedeti 50 dinara za zgradu? Malo se baktati plastikom i limenkama. Ništa preterano komplikovano.

Međutim, očigledno jeste. Teška je situacija. A i ova tranzicija. A tek najavljena otpuštanja u javnom sektoru! Ma, izgovora na svakom koraku. Nije ih teško naći.

Setim se tako i čuvene anegdote o poseti jednog od bivših premijera nekoj firmi u privatizaciji. Počeli da mu pričaju kako je teška situacija, kako su suočeni sa nepremostivim problemima, kako se nema para i nema posla i slično.

A on im kaže, po sećanju parafraziram: „Znam da ima problema, ali zbog kog to problema tačno sat u hodniku ne radi?"