Kada raskinem sa dečkom i donji veš ide u đubre

Moj dečko i ja smo rekli da je dosta i raskinuli smo. Taj deo sa raskidanjem je obavljen, ali i dalje svakodnevno živim sa tugom koje ne mogu da se oslobodim, i koju spoznaja da moram da obavim neke praktične stvari da bih demontirala naših sedam godina provedenih zajedno još više pojačava. Treba kupiti kartonske kutije, isprazniti njegov orman, razdeliti knjige. Ali ništa od toga još nisam uradila.

Evo šta jesam: prekopala sam fioku sa donjim vešom i razvrstala ga.

Bio je to dugotrajan i emotivan proces, iako su neke odluke bile lakše od drugih. Na primer, dva kompleta veša koje sam smesta bacila u otvor za đubre na spratu, da ne bih sebi dala priliku da se predomislim. Nedavno mi ih je poklonio, jedan komplet Eli Mekferson od sivog satena sa tangama optočenim žutom trakom, a drugi, sivi, sa punim grudnjakom na cvetiće. Oba su bila veoma lepa i u dobrom stanju, ali su me podsetili na poslednje tužne susrete, tokom kojih smo oboje znali da su se stvari promenile.

Bilo je još lakih odluka. Neke stvari - crni komplet sa poslednje rasprodaje modne linije Agent Provocateur, komplet na tufne u stilu pedesetih iz Fifi Čačnila koji sam kupila preko iBeja) su mogle da ostanu tu gde jesu. Možda ih je video i možda su mu se čak i dopadali, ali sam ih kupilau njegovom odsustvu i nisu imale nikakav značaj. Nekoliko njih (komadi Princess Tam Tam koje sam nedavno kupila na jednoj internet rasprodaji u mom omiljenom butiku) bili su dovoljno novi da ih nikada nije ni video.

Ostala tri kompleta donjeg veša koje imam otišli suu „arhivu", kako nazivam jednu fioku. U „arhivi" se nalazi obična smeđa kutija, pa u njoj nekoliko onih preskupih kutija za sortiranje čipkastog donjeg veša u kojima su brusevi i gaćice pažljivo umotani u papir za pakovanje. U arhivi je ukupno 12 kompleta, a najstariji (ružičasti Liberty Print prepun rupa) postoji još od doba mog prvog dečka. U ovu fioku sam dodala ružičasti, svileni brus na tufne i čipkani bikini sa naborima koji mu je uvek bio omiljen, plavi svileni Mimi Holidej brus i odgovarajući francuski bikini koji sam nosila poslednji put kada smo se videli i zeleni čipkani Princess Tam Tam komplet koji sam kupila tokom našeg prijatnog odmora u Parizu, pre više godina.

Sećam se kako smo se dobro zabavljali dok sam pred njim izvodila modnu reviju u našoj hotelskoj sobi, koliko je uživao zbog mog zadovoljstva i pretvarao se da ga zaista interesuje što je tu marku teško naći u Sjedinjenim državama.

Dok sam se prisećala tih intimnih trenutaka, nisam razmišljala samo da ne želim da drugi muškarci vide ove stvari. Iako sam svakako razmišljala i o tome, ta mogućnost mi je delovala neverovatno i pomalo groteskno. Za mene je to bio način da odam poštu, da se oprostim sa nečim, kao kada voljeni sportista odlazi u penziju, a sa njim i broj njegovog dresa. Tiho sam odložila spone ugasle veze. Namerno sam sklonila predmete koji su odisali intimnošću.

Naravno, „arhiva" ne služi samo za relikte bivših ljubavi. Čak i pre raskida, neke stvari sam postavila na pijedestal (plavi komplet na cvetiće koji sam nosila na našem prvom sastanku; crni Princess Tam Tam brus u kojem me je prvi put video), i zapravo, moj izbor je pomalo idiosinkratički. Ima kompleta koji su akumulirali nedostojanstvo godina – opušten lastiš, iscepana tkanina – koje nemam srca da bacim, jer me asociraju na srećan ishod razgovora za posao, ili na samopouzdanje na nekoj naročito zastrašujućoj žurci. Tu je i komplet od tila i čipke koji je, iako izgleda bezopasno – decentan, ima fišbajn, kratak je – u stvari, toliko moćan da sam morala da ga stavim u fioku da bih sačuvala njegovu sivu magiju; muškarcima je bio neodoljiv kao Afroditina odora, i nisam bila sigurna da li sam dovoljno ženstvena da bih smela da ga nosim.

Jednim delom, moja potreba za „arhivom" je potekla iz toga što su te stvari jednostavno skupe. Ne možeš da poklanjaš svoj stari donji veš, mislim, verovatno bih mogla, ali ne verujem da bih ga poklonila nekom ko bi ga zaista želeo. I mislim da je pogrešno (odvod za đubre na stranu) bukvalno odbaciti najskuplje odevne predmete koje imam. Ako ih već ne iskoristim za nekakav performans, ili ako ih ne upotrebim na neki drugi groteskni način, zaista ne znam šta sa njima da radim, osim da ih stavim u fioku. Znam, moji postupci su vođeni sentimentalnim porivima, željom da se sačuvaju trenuci koji su bespovratno izgubljeni, ali to radim jer je za mene donji veš uvek posedovao određenu moć, ne isključivo seksualnu.

Ubrzo nakon raskida, bila sam na književnom sajmu u Filadelfiji, i na kraju sam otišla u butik otmenog veša u radnji u blizini mog hotela. Radnja je bila ženstvena i podsećala je na budoar, sa lusterima i mirisom parfema u vazduhu; na način na koji savremeni butici donjeg veša imaju pretenzije da budu „elegantno nevaljali" ili šta god, u njoj je bila i diskretna kolekcija vibratora i lisica za vezivanje. To mi je bilo malo naporno, ja sam samo želela lep veš, a ne da upadnem na košmarno devojačko veče, i osim toga, da sam želela seksi igračke, otišla bih u radnju sa seksi igračkama. Ali mogla sam sve to da podnesem. I bio je mi je potreban „fiks" donjeg veša, posle raskida i „arhiviranja" koje je usledilo, u isti mah sam se osećala i užasno, i želela sam donji veš.

U toj radnji nije bilo mojih omiljenih marki, a ni njihov izgled mi se nije baš dopao, ali me je to iskustvo ipak opustilo. Kupovina donjeg veša mi je već godinama pouzdano emotivno rasterećenje. Razgledala sam rafove složene po bojama, i našla sam par jednostavnih čipkastih topova sa odgovarajućim donjim delovima. Prodavačica me je odvela u kabinu iza ekstravagantne plišane zavese, i predložila mi gomilu stvari koje nisu baš bile u mom stilu, ali sam ih svejedno probala.

Onda je u radnju ušao jedan par. Ovaj butik je popularan među parovima, kasnije sam saznala da se tako i reklamiraju, i ispred dve kabine za presvlačenje stajala je posebna stolica. Pošto je svojoj dami izabrao gomilu stvari za probu, pomenuti tip se samozadovoljno zavalio u tu stolicu, dok ga je prodavačica nalivala jeftinim šampanjcem i – ne zezam vas – jagodama potopljenim u čokoladu. Moje srce (prekriveno groznim brusom sa printom trešanja koji sam obukla iz pristojnosti) je potonulo.

Ako ovakva vrsta ludila u dvoje parovima donosi zadovoljstvo, onda super. Ali samo mi dozvolite da kažem da, iz perspektive nage žene u susednoj kabini, to nije dobro za trgovinu. Naravno, bilo mi je drago da znam da mala izgleda dobro u grotesknom kompletu „vesele udovice", bilo mi je neprijatno da čujem da joj se u tim tangama vidi muf, i zaista, zaista bi mi bilo drago da njen momak nije gledao šta ću ja izabrati da probam. Muškarac koji obuče veš Victoria's Secret može da izgleda milo. Ali turobni „gospodar svemira" koji naređuje svojoj ženi (verovatno je i zove „svojom ženom") kakav donji veš da nosi, dok žvaće jagode umočene u čokoladu, baš i nije toliko mio.

Ipak je prvi moderni grudnjak izmislila žena, beomska pesnikinja i izdavačica koja je pisala pod imenom Kares Krozbi. Njoj je 1914. godine odobren patent za „brushalter bez leđa". Iako dijalektika istorijata donjeg veša gledana kroz prizmu muškog zurenja zaslužuje svoju tezu, niko ne može da porekne da je, na kraju krajeva, originalna svrha brusa bila funkcionalna, da ne pominjemo to koliko je predstavljao dobrodošlu promenu posle korseta. I nije li to deo privlačnosti? Nešto što je napravljeno iz određenih pragmatičnih razloga, a što biramo, u svetlu zdravog razuma za finansije, da bude lepo i luksuzno? Da, možemo sad da budemo ezoterični. Vesele udovice, korseti, špicasti „pin-ap" brusevi koji pokrivaju različite ukuse. Ovde ne govorim o tome. Mislim na stvari koje većina nas nosi svakodnevno.

Stvari koje volim sklone su tome da imaju obrazac: nijanse plave i zelene, sa fišbajnom, polu-korpama, sa gaćicama koje nisu ni preduboke, ni suviše plitke. Iako su tange ponekad nužno zlo, ispod određenih pantalona i sukanja, uvek su mi pomalo neskladne kada negde ugledam svoj odraz. One takođe imaju posebno sramotno mesto u mojoj fioci sa donjim vešom, rangiranoj po tome koliko mi afinitet prema određenom komadu opada, u oštrom kontrastu sa haosom u ostatku mojih fioka, i naravno, u mom životu.

Mogu da nagađam zašto volim donji veš. Možda zbog neke rečenice u nekom tinejdžerskom romanu, ili zbog scene u nekom filmu. Ili možda, u stvari, korene možemo da nađemo u adolescentskoj reakciji. Moja mama donji veš kupuje na rasprodajama, i dok sam živela kod svojih, i ja sam to činila. U našoj kući ugađanje sebi nije bilo na ceni, i moje želje su mi izgledale tajnovito i sramotno.

Sećam se kada sam se ušunjala u jednu aljkavu prodavnicu donjeg veša, u gradiću u kojem sam živela, i kupila brus boje kajsije i ženske bokserice Done Karan na popustu. To teško da je bio Agent Provocateur ; ta radnja je bila specijalizovana za grudnjake za žene koje su imale mastektomiju, i izbor je bio, da tako kažemo, ograničen. Prvi komplet mi nije dobro stajao. Traka je bila deset santimetara duža, a korpa jedan broj premala. Ali nije me bilo briga. Prokrijumčarila sam ga u kuću i nosila ga na jednom koncertu, osećajući se zločesto i pomalo krivo.

Svakako, niko nije trebalo da ga vidi. Nisam imala dečka, to čak nije bilo ni u izgledu, i pomisao da mi neko vidi donji veš, ako bi mi ikada i pala na pamet, bila je bizarna, koliko i neverovatna. Ali mislim da je tu počela promena, razumevanje, koliko god skriveno, da nešto što je potpuno praktično može da bude i izvor zadovoljstva i moje sopstvene kreacije. A to su bila napredna razmišljanja. Malo manje kada je prodavačica rekla mojoj mami da sam bila, šta sam kupila, i koliko je „simpatično" to što sam konačno dobila obline i „izrasla u pravu malu ženu."

Ali ipak, moj put je bio zacrtan. Moj ukus u životu je u osnovi jednostavan. Zadovoljna sam najgrubljim generičkim toalet papirom, najjeftinijim vinom i polovnom odećom, ali otkako sam kao tinejdžerka počela da zarađujem kao dadilja, tajno trošim nesrazmerno velike svote na donji veš.

Ne kažem da kupujem komade Eresa i Karin Gilson – mada opsedam odeljenje sa donjim vešom u Barnizu i pipkam bruseve od hiljadu dolara kao neki ubogi perverznjak – ali stvari koje kupujem su svakako skuplje od onog što mogu, po aršinima odrasle osobe, sebi da priuštim. Čuvam ih (ručno ih perem u posebnom rastvoru, vodim računa da se ne zakače jedni za druge i pocepaju) i govorim sebi da su oni u stvari „investicija", što po definiciji nema nikavog smisla, naročito kada ih u naponu njihovog roka trajanja stavim u kartonsku kutiju, i nikada ih više ne vidim.

Svi mi imamo svoje toteme i načine da isteramo demone propalih ljubavi. Naravno, meni ne treba isterivanje demona. Ja želim „arhivu", podsetnik da je u svom tom haosu bilo trenutaka kada je ispod površine postojalo nešto posebno do čega mi je bilo stalo i što sam negovala.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu