Govori vaša stjuardesa, mislim da ste svi gomila pijanaca

Dobrodošli u rubriku 'Ispovesti iz restorana', gde pričamo o zapostavljenim glasovima iz ugostiteljstva, bilo da su iz kuhinje ili sale za ručavanje, o tome šta se dešava iz kulisa vaših omiljenih lokala. Ovog puta smo našu kolumnu vinuli u nebesa da bismo popričali s konobarima koji prkose gravitaciji i koje non-stop srećete: stjuardesama.

Letim oko 75 sati mesečno. Uglavnom na domaćim letovima, mada sam letela i u inostranstvo. Kad radim, obično letim dvaput dnevno. Ali definitivno ima destinacija i doba letenja na kojima ima više razvaljenih ljudi nego na nekim drugim.

Nedavno sam letela za Dan zahvalnosti, te sam videla mnogo ušljemanih mladih ljudi. Popiju tonu pića na aerodromu ili u avionu zato što ih čekaju roditelji i znaju da neće morati da voze kad slete, tako da u tim slučajevima doživljavamo veliki skok u potrošnji alkohola.

Ili možda misle da treba malo da se zagreju pred susret s rodbinom.

Letenje izvlači najgore iz ljudi — mnogi letači ponašaju se kao da su pod velikim stresom. Toliko se iznerviraju kad im torba ne stane u pretinac iznad glave pa traže od nas da im pomognemo da je podignu, ali mi ne smemo jer možemo da se povredimo a onda je kompanija podložna tužbi. Žalim slučaj — ako ste sami spakovali torbu, morali biste da možete sami i da je podignete. Ako imate besnog ili ludog putnika, vest o tome brzo stigne do drugih stjuardesa. Viđala sam kako su moje prijateljice postavljale statuse na Fejsbuku koji glase: "Bože moj, upravo sam morala da se preganjam s ludačom koju smo skoro izbacili iz aviona!"

Najčešće mi naručuju votku-đus ili bladi meri. Ide mi na živce kad mi ljude traže određenu marku nečega. Zatražiće mi najskuplju marku votke, a ja ću biti u fazonu: Dajte, molim vas, nije vam ovo luksuzni kafić.

Ali najseljačkija stvar koju ljudi traže nije alkohol, već "mineralna voda". Tako je — evo vam soda sa limunom.

Više volim da radim u prvoj klasi, gde su pića besplatna. Ljudi tamo lete češće i znaju šta da očekuju od nas a šta ne. Većinom su to poslovni ljudi koje čeka prevoz kad stignu. Uglavnom su veoma ljubazni —dok god im stalno stiže piće, neće vas gnjaviti ni sa čim drugim. Ali često imam utisak kao da radim u kafani.

Već sam morala da odbijem da uslužim ljude, a to je lakše uraditi u ekonomskoj nego u prvoj klasi. Teško je reći: "U redu, kupili ste ovu skupu kartu za prvu klasu, ali sad morate da prestanete da pijete." Tamo imaju više prava, jer je piće kod njih besplatno.

Posle 11. septembra, govore nam da ne dozvoljavamo ljudima da se baš napiju. Kad se to ipak desi, to je obično zato što su popili neku pilulu pa je došlo do reakcije ili zato što su svratili do aerodromskog bara pre leta. Generalno gledano, ljudi u prvoj klasi bolje podnose piće — putnike koji su nenormalni alkoholičari obično ćete naći u ekonomskoj klasi.

Uglavnom je očigledno kad treba da prekinete da ih služite, jer, na primer, ne umeju da hodaju. Nedavno smo imali ženu koja se toliko razbila da je njen muž morao fizički da je uvede u avion. Devojka na gejtu je bila u fazonu: "Kako bi bilo da joj rezervišemo sledeći let? Izgleda da je malo preterala s pićem. Dajmo joj malo vode.." A muž je bio u fazonu: "Pa… dobro, mislim da ste u pravu."

Ako neko deluje stvarno pijano dok ulazi u avion ili je već u njemu, možemo da se obratimo za pomoć pilotu, koji ima pravo da odluči ko će leteti u njegovom avionu. Isto važi i za ljude koji su bezobrazni prema nama. Većina pilota je u fazonu: "Recite mi ako imate problem s nekim i ja ću ga izbaciti pre nego što poletimo."

Na interkontinentalnim letovima ljudi često popiju ambien ili neki sličan lek, a ako ga pomešaju s alkoholom i ne zaspu, postanu bezumni zombiji. Baš kao u onoj sceni u filmu Deveruše.

Imali smo jednog lika na odloženom letu — mislim da je već popio ambien — i kad smo se našli u vazduhu, pošao je do toaleta, ali je pao na nos i onesvestio se. Bilo je pomalo zastrašujuće, ali smo brzo uspeli da ga probudimo i vratimo na njegovo sedište. Srećom pa smo imali lekara u avionu i ovaj je rekao: "Ma da, to je samo ambien." Ali onda počneš da se brineš da li ćeš uspeti da izvedeš te ljude iz aviona kad sletimo. Obično uspemo da ih probudimo, ali ako se onesveste i ne probude, moramo da zovemo hitnu pomoć.

Prve nedelje kako sam radila kao stjuardesa, bila sam sama zadužena za prvu klasu u jednom od naših manjih aviona. Bio je to let za Las Vegas, a bukvalno se čitava moja kabina sastojala od muškaraca koji su proslavljali momačko veče. Velika većina seksualnog zlostavljanja koje sam doživela u avionu desilo se upravo na tom jednom letu. Jedan od njih je ispustio kolačić u krilo i, uz najjeziviji osmeh na svetu, rekao mi: "Zar nećeš da ga pojedeš?" Jedna od stjuardesa iz repa morala je da dođe napred i stoji uz mene veći deo leta jer je bila u fazonu: "Ne možeš da budeš sama ovde sada." Danas bih im rekla: "Ne smete to da mi govorite." Ali u to vreme letela sam tek prvu ili drugu nedelju i nisam navikla na to da budemu prvoj klasi sama.

Na povratnim letovima iz Vegasa raspoloženje je vidno drugačije — svi su vidno mamurni i ne žele ništa da piju. Osim, naravno, ukoliko nisu osvojili gomilu novca, kad su svi srećni. Nekad imate ljude koji su žurevali sve do polaska na avion i oseća se na njima. Niko ne želi da sedne pored njih.

Ne smemo da pijemo tokom leta — ne smemo čak ni da sedimo za šankom ako smo u uniformi. Mogu da nas testiraju i na droge — mogu da zatraže da uzmemo alko-test. Nikad to još nisam videla, ali ako posumnjaju da si pijan dok radiš, može i to da ti se desi. Ponekad kad ne letimo u komercijalne svrhe, smemo da pijemo. Ako poznajete druge stjuardese a u ekonomskoj ste klasi, dok god niste u uniformi doneće vam besplatno piće.

Poslovni ljudi nas redovno muvaju. Imam nevino lice, ali mi se dešavalo. Međutim, moja prijateljica iz Majamija dobija telefonske brojeve više puta nedeljno. Ona je tipična plavokosa bomba, pa još visoka. Ja imam strog izraz lica tako da ne dobijam brojeve tako često. Jednom mi je neki mali stariji čovek rekao da imam seksi glas preko razglasa, a ja sam bila u fazonu, Stvarno? Bila sam žešće prehlađena pa sam zvučala kao da sam non-stop pušila 20 godina.

Ali naš život nije toliko raskalašan kao što biste pomislili, nije kao sa stjuardesama šezdesetih. Za početak, uniforme moje avio-kompanije uopšte nisu slatke. Moja majka je otišla u penziju kao stjuardesa 1999. godine i to su te iste uniforme koje je ona nosila.

Na svom profilu na Tinderu sam napisala da sam stjuardesa i zato često dobijam besplatne koktele. Ili ako za šankom pomenem čime se bavim, mnogi momci su u fazonu: "Smem li da te častim pićem?"

Ispovest zapisala Hilari Polak

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu